Православље и осећај кривице

 
Одговара православни психолог –  Марина Легостаева 
(удружење православних психолога Санкт-Пртербурга).
4213d07f31dfed2d7bd94e7929484f79.jpg


Александар Иванов   29.05.2012, 03:14


 
Реците, да ли православни човек треба (да ли је дужан) да се осећа кривим?
Покајање је основни елемент хришћанства, ми смо дужни старати се да видимо своје грехове и да се покајемо за њих. Мени се чинило тако – крив си, значи старај се да се исправиш.
Но, осећај кривице се психолозима сматра као нездраво.
Мој психолог ме је питао – шта тебе заправо мотивише да се исправиш?
Дали је то осећај кривице или просто савест? Ја не знам…
У аудио лекцији игумана Петра Мешчеринова (а можда је то био и Кураев, извините не сећам се) је говорио да сазнање својих грехова не треба да заслања то да свако од нас припада Цркви, и  да је за нас Христос принео страшну жртву која искупљује наше грехе. Значи, нисмо дужни да се вечно осећамо кривим? Грех је исповеђен, опроштен – и то је све, потпуно заворавити и идемо даље?


православни психолог – Марина ЛегостаеваЛегостаева Марина 28.09.2012, 17:37


 
Александре, добар дан!
Осећај кривице може да буде неуротичко стање, никако не повезано с духовним нивоом личности.
Покушајмо да разјаснимо, како да га разликујемо од реалне кривице. Ту је важно размислити над тим што је то – стање покајања? По својој суштини, покајање – је унутарњи стваралачки акт.
За нас, обичне људе, појам покајања је везано са жаљењем за своје грехе, са осећањем кривице и туге, а понекад и ужаса од тог што смо у прошлости учинили потпуно конкретан лош поступак. А, тим самим, смо причињавали бол, наносили ране другима и самом себи.
Но у чему ту може да буде стваралачки акт?
Осећање кривице може да прерасте у неурозу. Жалост и ужас због поступака из прошлости могу да приведу к унунију па чак и к очајању. Стање туге може да постане хронично, да се продужује годинама. Говорећи језиком клиничког психолога, пред собом имамо потпун аспект неуротичког поремећаја.
Очигледно је да је таква представа о пакајању с тачке гледишта православне аскетике непотпуна. Туга и ужас, заиста представљају суштински елемент покајања, но они га не исцрпљују, и ма како нама то изгледало чудно, чак нису ни његов најважнији суштински дио. Ми ћемо далеко ближе да приђемо суштини питања, ако размотримо буквални смисао грчке речи које означава покајање: метаноја (metanoia). Она значи «промена ума». То није само жаљење за прошлим, него фундаментална трансформација наше способности гледања на ствари, нови начин гледања на саме себе, на друге и, што је још и најважније – на Бога.
Покајање – то није приступ гриже савести и жалости према себи, него обраћање, преношење центра нашег живота на Свету Тројицу.
И, то није једномоментни (тренутни) акт. То је пут на цео живот. У томе је суштина православне аскетике. Исцелити се, значи вратити некада нарушену целосност. Тај процес се остварује (совершаетсја) у крилу Цркве Духом Светим.
Тако испада да покајање није само стваралаштво (творчество). То је акт са-творчества (синергија) човека с Богом. То је таинство. По речима преподобног Јована Лествичника: «покајање је ћерка наде и одбацивање (отвержение) очајања» (Лествица, с. 5). Процес покајања оствариван у акту личног максимално часног одговора на питање о себи (требало би ићи до тог степени часности пред самим собом до којег смо у том моменту способни). Стајање (хођење) пред Богом не може да буде праћено само падом духа. То је свагда енергично очекивање. То није мржња према себи (мржња према себи може да буде изоштрена форма гордиње), него утврђивање свог истинског «ја» као сазданог по образу Божијем.
76339.jpgКајати се – не значи само гледати на доле, на своје сопствене недостатке, погрешке (грехе), заблуде, него обавезно и на горе – на љубав Божију. То није само поглед назад, пун бола и укоравања себе, него истовремено и поглед напред пун вере и наде. Ту антиномију нам је тешко схватити када разговору о покајању прилазимо чисто интелектуално. Свети оци су нам својим опитом показали да је могуће имати плач због својих грехова и истовремено следовати призиву апостола: «свагда се радујте!». То стање, као и много шта другог у хришћанству се познаје (може познати) само личним опитом. И оно ни у којој мери не одговара шизофреничном расцепу личности или емоционалним скоковима по типу манија-депресија. То стање приводи човека к целости. И већ само по себи се јавља као исцелитљски акт. Као и свагда, о таквим стварима, који се могу познати само опитним путем, поприлично је тешко писати. Тај процес уопште није прост.
Друго питање, често бива да после исповести остаје осећање кривице. И тога се не треба плашити. Да, греси су отпуштени, но још неко време, а понекад и довољно дуго, у човеку ће тећи процес који га приводи ка исцељењу. Враћаће се сећања, образи (слике), неке речи и поступци који су урађену у прошлости, који ће да узрокују појаву осећања кривице. И управо у тим моментим не треба их одбацивати, загулушивати, подављивати у свом сазнању. Ти нам моменти заправо и говоре да је покајање – пут. Унутар човека се тај процес продужује. Ми не треба да му се супротстављамо вештачки (усиљено) и не треба да га специјално изазивамо (распирујемо). Као да иде процес изгарања наших грехова у души, смирава се наша гордиња, полако нас напушта самомнение (високо мишљење о себи) и самопреузношење. Умире у нама стари човек и рађа се нови. Процес духовне трансформације је болан. И издржати га могуће је само с вером у Бога, молитвом, понекад и плачем.
Неуротичка кривица нас тера да мрзимо себе, у крајњем случају може да доведе до суицида. У том стању је присутна гордиња, или тачније, њена обратна страна. А суштина је у том да човек, сматрајући себе беспрекорним и савршеним, не може да се сагласи са својим падовима, грешкама, заблудама. Но, ми смо сви несавршени. Више од тога, ми смо веома далеко од тог стања. И тек када смо у стању да смирено прихватимо наше несавршенство, наше сиромаштво духа, тек тада може да почне заокрет ка истинском покајању за које је  несумњиво потребно више храбрости него плакати од жалости за собом, чиме у ствари, култивишемо у себи неурозу. Надам се да сам одговорила на Ваше питање или да сам у крајњој мери помогла да се бар мало померите унапред у тражењу одговора на њега.
С уважењем, Легостаева Марина Вениаминовна
(удружење православних психолога Санкт-Пртербурга).


Светлана Викторовна   09.06.2013, 13:56


 
Прочитала сам Ваш одговор. Хвала, веома ми се свидело.
…Осећање кривице може да прерасте у неурозу. Жалост и ужас због поступака из прошлости могу да приведу к унунију па чак и к очајању. Стање туге може да постане хронично, да се продужује годинама. Говорећи језиком клиничког психолога, пред собом имамо потпун аспект неуротичког поремећаја…
Изгледа да је код мене управо такав проблем. Много пута се кајем за чревоугодие (стомакоугађање), за гнев на децу и свеједно потом падам у грех, после чега осећам горку кривицу.
…Покајање – то није приступ гриже савсти и жалости према себи, него обраћање, преношење центра нашег живота на Свету Тројицу.
И то није једномоментни (тренутни) акт. То је пут на цео живот. У томе је суштина православне аскетике. Исцелити се, значи вратити некада нарушену целосност. Тај процес се остварује (совершаетсја) у крилу Цркве Духом Светим...
Умом схватам о чему пишете, а на делу ……(((((
…Тако испада да покајање није само стваралаштво (творчество). То је акт са-творчества (синергија) човека с Богом. То је таинство. По речима преподобног Јована Лествичника: «покајање је ћерка наде и одбацивање (отвержение) очајања» (Лествица, с. 5). Процес покајања оствариван у акту личног максимално часног одговора на питање о себи (требало би ићи до тог степена часности пред самим собом до којег смо у том моменту способни)…
Полсе неколико последњих исповести хватам себе на мислима, да нисам све рекла, намерно заборављам….
…То је свагда енергично очекивање. То није мржња према себи (мржња према себи може да буде изоштрена форма гордиње), него утврђивање свог истинског «ја» као сазданог по образу Божијем…
Да, по сопственом опиту, то је тако.
 …Кајати се – не значи само гледати на доле, на своје сопствене недостатке, погрешке (грехе), заблуде, него обавезно и на горе – на љубав Божију…
Управо то, и у том такође осећам солидарност, ако не гледаш на горе, него само на своје сопствене недостатке, то је такође свога рода гордиња. Увис, често на горе ја и не гледам…


православни психолог – Марина ЛегостаеваЛегостаева Марина   24.06.2013, 18:12


 
Добар дан, Светлана Ивановна!
Ви пишете: …»Много пута се кајем за чревоугодие (стомакоугађање), за гнев на децу и свеједно потом падам у грех, после чега осећам горку кривицу».
Дајте да пробамо разабрати се зашто се то дешава. Тај се проблем доста често среће. Желимо да се с нечим у себи изборимо, но не успева нам. Зашто се то дешава?
Као да се унутар нас води постојани рат. (На неко време оставићу терминологију духовне борбе. Говорићу на језику психолога): Један део нас ратује с другим делом нас. И «лошији» део нас како се понаша, свагда побеђује ону другу. Појављује се осећање кривице које опет порађа одређене мисли.
Оне у нашем сазнању звуче отприлике тако: «Како то! Зашто сам попустила, како нисам успела да суздржим СВОЈ гнев, зашто сам се САМА поново прејела када сам одлучила да то више нећу да радим?»
Управо таквим мислима ми потхрањујемо свој его (самост). Управо тим ми и додајемо храну за развој гордиње у нама. У том рату човек је слаб. Тамо где се с пороком бори наша гордиња, човек свагда остаје изигран.
И само смирено прихватање себе у целини, себе несавршене, немоћне, може да приведе к сазнању да се је не борим са собом, него да тамне силе у мени воде борбу, а ја се поводим (наседам) на све њихове провокације.
И тако, смирено прихватање тога да си способна осећати гнев, да си склона стомакоугађању – ето, то је почетак на путу исцелења.
Смирено прихватање – означава крај борбе. Значи ЈА САМА се повлачим на други план и ослобађам место у свом срцу Богу, и престајем му сметати у борби за моје спасење.
Наш задатак се састоји само у томе, како не би побркали смирење са попустљивошћу својим слабостима и љености.
И још је веома важно умети увидети у себи везу гордиње с неуротичним осећањем кривице.
О гордињи је посебан разговор. Она се тако лукаво може маскирати и збуњивати човека, она може да се маскира под, рекло би се, потпуно социјално прихватљива (одобравајућа) осећања и поступке.
 
http://azbyka.ru/forum/showthread.php?t=9019

Оставите одговор