Аутор: психолог Олга Михајловна Красникова

Тешко је наћи човека који би искрено и од свег срца желео да буде несрећан, утучен, потиштен. Сама душа је од стварања призвана да се радује и весели, имајући за то све неопходне дарове. Истина, да би се достигло то стање човек треба да се потруди. О томе како бити срећан питали смо психолога Олгу Красникову, руководиоца психолошког центра “Сабеседник”, помоћника ректора Института хришћанске психологије.

Шта је то срећа? То питање је за мене веома дуго времена било тако загонетно . У детињству је за мене била срећа када је мама кући, или када је могуће гледати телевизор колико хоћеш… Ја би рекла да је то тада било, пре свега, добијање удовољства.

Како сам расла, представа о срећи се наравно мењала. Најпре ми се чинило да – ето, чим завршим школу, и почећу да живим! Затим – када се удам – е тада ће наступити срећа! Тј. То је била срећа одложена на касније. И у једном моменту сам открила да је могуће дуго чекати срећу, но притом је не осећати. Тада сам себи задала питање: “Како да се ја сада у тој срећи нађем?” У потрази за одговором мени је веома помогла једна књига. Не сећам се ни наслова, ни аутора, у сећању ми је остало само то да је књига била посвећна благодарности. У тој су књизи питали многе познате људе (било их је око 50 људи) о томе – шта у њиховом животу значи благодарност. И то ме је поразило до дубине душе. Као прво, ја сам се ретко кад питала колико сам ја благодарна. Почела сам да пазим на себе и открила да се том умећу још требам поучити. Као друго, та ме је књига поразила тиме што су речи људи, који су описивали благодарност, просто одисале срећом.

И та моја мисао, то моје запажање се касније потврдило. Када нам је на институт долазио познати хришћански психолог Германии Вернер Мај и три дана читао лекције о срећи за студенте и професоре, рекао нам је да пут ка срећи лежи кроз благодарност.

За мене је срећа веома важно достигнучће (и то је заиста достигнуће, зато што је било потрошено много снаге и времена) – то је оно, чему се ја учим, бити балгодарна за сваки моменат мог живота, зато што је он непоновљив, он је уникалан. Да ја сам и даље у процесу, још не могу рећи да је тај пут обуке већ завршен.

Фото: l'allodola, photosight.ru

Савки моменат нашег живота је толико напуњен љубављу, ако смо само способни да то осећамо и примећујемо. Пада ли снег или киша, певају ли птице или је тишина, дали се деца семју или старица плаче – у сваком моменту постоји нешто тако важно, необично, вредно, за што се хоће заблагодарити. И када се то успе, тада нас осећај среће једнаставно посећује – и тo је све.

Могло би се рећи да ја ништа специјално и не радим, просто благодарим. Рекло би се – једноставно! Но осећање среће се појављује, и оно може да ме довољно дуго прати, докле год се ја налазим у тој благодарности.

Како сам само прешла на друго: “Ој, нешто ми фали, не то, не тако, хтело би се више, а дали би то било могло боље” – готово, о срећи се више не може говорити. А када благодарим, тада ме то осећање просто преплављује. И никаквих специјалних услова за то није потребно!

Источник: http://www.pravmir.ru/chto-takoe-schaste-mnenie-psixologa-video/#ixzz3M9gvzIdD

Аuтор  Евномиje 16 јула 2013 Блог: из Беларуси

На страницама http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=1845&pid=7214&st=0 иде дискусија, изазвана животном драмом, о разлици између истинске хришћанске жртве која произлази из истинске љубави и такозване жртве која се оцењује онима који воде дискусију, као страст која проистиче из сазависних односа.

Мене је тронула та прича и дискусија везана с њом. Како заиста разликовати где је граница између жртве у бољем смослу те речи, а где се – жртва приноси болести, и болесном сазнању, жртва која ником није потребна, осим хипертрофираном „ја“ и ђаволу? Заиста ли ја поступам из љубави жртвујући се у нечему, и нечему, или је то још једна у низу „бисера“ за моју „круну“? Беда је у томе што у последње време, одбацујући ненормалне „жртве“ и одбацијући лажно поимање „ношења крста“, „сараспињања“, ја на самом деклу одбацујем заједно и неопходност истинск жртвовати себе у бољем јеванђелском смислу те речи. Нема се жеље за било каквим крстом, подвигом. И све то ја оправдавам „ослобођењем од сазависности“. Планирам да изнесем ту тему не групи, а до тада ево ја овде.

На дани момент, могао би рећи да за мене истинске жртва – то је жртва коју изабирам ја сам, слободно, с јасним сазнањем и јасном рачуницом за себе, за своје поступке и за могуће последице, ради љубави, а не ради нечије благодарности и награда. Не ради тога да «натерам и учиним добро» и да «примирујем лупајући главе», «намећући силом жртву» тамо где ће од ње свима бити само горе. Само, шта је ту беда – што ја не могу да се сетим када је код мене била таква жртва! Свагда је било – или из самољубља (да повисим свој осећај личне вредности), или сам био принуђен околностима. Или – када ме та «жртва» скоро ништа није ни коштала, или се могла урадити лако и безбрижно. А да страдам – уопште не желим, не желим да прихватим то да у рају неме нераспетих. И схватам да још не знам како да преодолим свој егоизам и лењост. Највероватније је то опет посао за Први Корак.[1]

Ево пишем – и сам се себи дивим – како сам добар, како сам частан (искрен) сам са собом – и опет примам «награду». БР-р-р!

А може бити да треба све то из главе избити, и не размишљати о свему томе?

[1] Мисли се на Програм 12 Корака Ал-Анон

Преведено са http://www.fgump.ru/blogs/iz-belarusi/zhertva-ili-strast.html

4 фебруар 2014 – свештеник Евномије

Друг АА и Ал-Анон, свештеник из Вилковиска Александар Богдан у Минској духовној семинарији (у Жировичима) заштитио је дипломски рад посвећен опиту Цркве у помоћи зависницима од алкохола и њиховим породицама. Представљам вам, са његовим разрешењем, одломке из глава где он одговара на критике и оптужбе за сектанство АА од стране неколико свештенослужитеља.

«…Што се тиче оптужби удружења анонимних алкохоличара за сектанство, овде се можемо позвати на познатог сектолога Александра Леонидовича Дворкина, који са пуним ауторитетом изјављује да то удружење – није секта. Такођер и предавач сектологије у Минским Духовним Школама, руководитељ информационо-консултативног центра по имену преподобног Јосифа, игумана Волоцког, који се занима проблемима нетрадицоналне религиозноти, Мартинович Владимир Александрович, једнозначно изјављује да удружење Анонимни алкохоличари нису секта.

Што се уопште тиче  религиозности «АА», општеприхваћено је да се религија опредељује наличјем три признака: Учење о вишим силама; учење које регулише однос с вишим силама; организација људи која реализује практику везе са вишим силама, воплоћавајући у живот прве две тачке.

Учесници група самопомоћи заиста признају Вишу Силу, но у њих не постоји никаквог учења о конкретним вишим силама и, што је још важније, не постоји разрађена практика која је усмерена управо на остваривање везе с конкретним вишим силама. У групама «АА» се инсистира на томе да се свако моли тако како он то схвата. Црквена забрана на молитву с представницима других религија ту не дејствује, пошто се сви сабрани моле не неком, од стране «АА» наметнутом божанству, него се свако моли томе Богу у коег он лично има поверење.

Можемо се сетити примера с пророком Јоном. Када је почела бура, тада су се сви путници на броду почели молити својим боговима. Притом самом Јони није стављено у кривицу то што је пловио са незнабошцима и био међу иноверницима док су се молили. Слично је и са алкохоличарима. Сви они у групама могу да призивају своје богове, но ти из њих који знају Истинитог Бога, призиваће Њега. Ако на сабрање дође хришћанин, тада му Удружење Анонимних Алкохоличара нуди могућнст да се моли управо Господу Исусу Христу, у исто врема када ће придошли муслиман да се лично обраћа у молитви свом Богу. Групе „АА“ су нашле уникалан механизам који помаже људима да ураде први корак ка исцелењу кроз своју веру но притом се чува религиозна и културна самоиндентификација. Програм удружења не садржи никакве конфесионалне идеје.

Црква сарађује са разним организацијама, но не тражи од њих црквености. Ако би «АА» издавао себе за Цркву, тада би требало тражити од њих догматску тачност, но они се не изјашњавају као Црква. У православној Цркви нема и не може да буде ни догматских ни канонских претензија према удружењима Анонимних алкохоличара.

Ради разјашњења спорног питања обратимо се мишљењу јерараха који поседује несумљив ауторитет и лично су упознати са радом „АА“.

Свјатејши Патриарх Московски и све Русије Алексеј II: «Не следује одмах одбацивати и порицати идеје, чак и ако су оне рођене ван Православља, ако оне служе на добро људима. Опит, који је накупљен у Удружењинма «Анонимних алкохоличара» и «Анонимних наркомана», не треба да буде проигнорисан у Русији – напротив, дужан је да постане предмет пажљивог изучавања. Свеједно треба имати у виду да методике које ефективно раде за границом понекад могу да буду непријемљиве код нас. Сматрам да је  у условима Русије и других православних страна, где на десетине милиона људи вежу духовно здравље с отачком вером, потребно потрудити се напунити те програнме нашим религиозно-нравственим садржајем, складно спојити њихова медицинска и психолошка достигнућа с православном духовном основом» (Из интервјуа намеснику Даниловског манастира архимандриту Алексију Поликарпову).

Митрополит Антоније Сурожзки: «Ја сам сазнао за Удружења АА веома давно, још док сам радио као  доктор. То је било пре педесет година. Тада су се у француској тек појавиле групе које су радиле по Програму 12 корака. У енглеској су оне биле организоване још раније и постоје све до данас. Ја са њима нисам сарађивао, но имао сам сусрете са анонимнима у те моменте њиховог живота када су они тражили нешто шире, ако би могао да се тако изразим, – Бога или Цркву. Цркву као садружество (заједницу), а не само као религиозну организацију – и тада су они долазили к мени».

Владика Иларион (Алфејев), епископ Бечки и Аустријски: «Таква удружења постоје по целом свету, и од њих се може доста научити. У томе како таква удружења организују свој рад с људима који им прилазе има много интересантног и корисног.

Програм лечења урачунава комплексно оздрављење које се протеже на време целог живота. Они се старају да, колико је то могуће, устране унутрашње узроке који изазивају психолошку и физичку зависност од алкохола и наркотика.

Ради тога се проводе општа сабрања, на којима свако прича о свом животу и о томе шта га је побудило да узима наркотике или алкохол. На почетном етапу лечења то дозвољава пацијентима да се не осећају усамљени у својој беди. То социјално искуство човечанског јединства је веома важно и занима централно место у целом систему лечења.

Таква удружења, као правило, немају јарко изражену принадлежност тој или другој религиозној конфесији, но током целог курса лечења огромна пажња се даје религиозном животу.

Коначни разутат интензивног курса рехабилитације је да се свесно и добровољно не жели враћати на прошли начин живота, у нади да се никада више неће узимати наркотици н алкохол.

После окончања стационарног лечења сав будићи период живота они настављају да опште са тим људима са којима су се срели током курса, и то је још један начин како да се успе у потпуном препороду личности и контроле над хемиском зависношћу».

Као што се види, ништа негативно на адресу групе АА ауторитетни јерарси не говоре. О недопустимости формализма при оцени делатности удружења «АА» говори и игуман Петар Мешчеринов: «Као што је познато, у Цркви постоје два подхода. Први се назива «акривија» – то је строго, буквално чување канона. Други – «икономија» тј. снисходеће, пастирски однос к животу. Историјски гледано Црква је свагда, у 99% случајева користила икономиј-ски потход, и крајње ретко, у случајевима особите и крајње неопходности, се руководила акривјом.

Пред нама није просто апстрактни појам него бол, несрећа, болест, растурени животи алкохоличара и чланова њихових пороодица, највећим бројем нецрквених, често и неверујућих људи, и појављује се метод, који реално помаже. Како је дужна да дејствује Црква? Разуме се, по црквеном предању, руковедећи се речима апостола Павла: «Све испитујте, добра се држите» (1 Сол. 5,21) и исходећи из крајњег пастирског снисхођења. Нема потребе придавати догматско значење «Вишој Сили», и томе што се људи држе за руке. Нема потребе намишљати, да сабрања «замењују» Таинство исповести, него је потребно просто потрпети немоћ и несавршенство болних људи који су дошли на сабрање. И практика показује правилност тог подхода: Многи прилазе Цркви и постају православни хришћани… А акривијом се ту ништа неће постићи, тим пре што у њеној основи у даном случају не лежи разумно чување интереса Цркве, него потпуно дечији аргументи «није наше – значи, није добро», тако порађајући злобу и мракобесије у црквеном паковању».

Како се види постоје разна мишљења о томе колико тесна може да буде сарадња Цркве с „Анонимним алкохоличарима“, свеједно опит такве сарадње већ постоји. Покојни Свјатјејши Патриарх Московски и све Русије Алексеј II, благословио је да се при московским храмовима саздају (оснивају) групе узајамне помоћи подобне АА.

Такве групе дејствују не само у Москви, постоје и код нас у Белорусији на Минском приходу иконе Божије Матере «Неиспијена чаша». Ево како о томе говери настојатељ прихода свештеник Дионисиј Пјасецкиј: «Група АА при нашем храму се назива «Спаситељна Чаша». Ми не само да издајемо простор за сабрања него за сву групу и и за сваког човека посебно се врши молитва. Наши парохијани се радују сваком новом учаснику групе, састрадавају, сапреживљавају, угошћују их кифлама и чајем. Но, без обзира, црква се не меша у њихова унутарња дела, што је и предвиђено традицијама Удружења анонимних алкохоличара.

Полако у тих људи нестаје страха: када се треба прекрстити, како се поклонити пред иконама? Више од тога: како прићи свештенику и поговорити с њим? А ту, да би се дошло у просторије где се проводе састанци АА, потребно је ући у храм. На отвореним састанцима седи свештеник, могу га нешто и питати. Сви чланови групе активно се користе библиотеком и видеотеком храма.

Старамо се да испунимо духовни вакум тих људи вером Христовом. Ми не задајемо себи за циљ да од алкохоличара направимо црквене људе него само сведочимо о Христу. Само сведочимо.

Покојни свјатјејши Патријарх је нагласијо да Црква неби требала да буде затворена за сарадњу са другим организацијама, трабамо да активно усвајамо најбоље из опита рада са зависним људима, тј. један циљ се поставља – помоћи болеснима од алкохолизма и наркоманије. Но притом треба напоменути важну ствар – реч иде не о слепом копирању, но о преосмишљавању и испуњавању новим садржајем који боље одговара словенском менталитету и православној вери»

Литература

Цит. по: Проценко Е.Н. Группы анонимных алкоголиков – это духовный детский сад // Православный телефон доверия [Электронный ресурс] – 2008 – Режим доступа: http://doverie.diakonissa.ru/content/view/74/5. — Дата доступа: 6.07.2008

Православная церковь и программа „12 шагов“. Опыт Данилова монастыря  // Сайт Патриаршего Центра Духовного развития детей и молодежи [Электронный ресурс].  – Режим доступа: http://www.cdrm.ru/project/12-aa/12-aa.htm. – Дата доступа: 4.07.2008

Иона (Займовский), иером. Сладкий плод горького древа. М.: Даниловский Благовестник. [Электронный ресурс]. – Режим доступа: http://www.cdrm.ru/kerigma/social/iona/SladkyPlod.zip.html. – Дата доступа: 4.07.2008

Антоний (Блюм), митрополит. Русская Православная Церковь. Отдел по церковной благотворительности и социальному служению Московского Патриархата. [Электронный ресурс]. – Режим доступа: http://www.diaconia.ru/index.sema?a=soc_service&id=36&pid=8. – Дата доступа: 4.07.2008

Иларион (Алфеев), еп. Письма анонимных алкоголиков. [Электронный ресурс].   – Режим доступа: http://aa-spbinter.narod.ru/pisma.htm. – Дата доступа: 4.07.2008

Православная церковь и программа „12 шагов“. Опыт Данилова монастыря  // Сайт Патриаршего Центра Духовного развития детей и молодежи [Электронный ресурс].  – Режим доступа: http://www.cdrm.ru/project/12-aa/12-aa.htm. – Дата доступа: 4.07.2008

Спасительная чаша // Минский курьер. –№1460. 2008. – С. 9.

Православная церковь и программа „12 шагов“. Опыт Данилова монастыря  // Сайт Патриаршего Центра Духовного развития детей и молодежи [Электронный ресурс].  – Режим доступа: http://www.cdrm.ru/project/12-aa/12-aa.htm. – Дата доступа: 4.07.2008

Извор http://www.fgump.ru/stati/hristianstvo-i-programma-12-shagov/pravoslavnym-hristianam-ob-aa.html

Контакти група у Србији

http://aasrbija.com/

https://acasrbija.miraheze.org/wiki/Главна_страна

Аутор: свящ. Евномиј 11.2.2014, 21:53

Реч је о хришћанском поимању жртве и начину жртвености која се сусреће у сазависним односима с алкохоличаром (наркоманом итд.), или при љубавној зависности.

Многи људи,  који међу ближњима и пријатељима имају зависника од алкохола или  наркотика, сматрају да, најбољи начин да би се достигла срећа јесте да се у корист објекта, око кога се врти цео њихов живот,  жртвују они лично. Ипак, на дуже време, они установе да сва њихова снага коју су потрошили на овисника, не зауставља његову болест која чак постаје и прогресивнија, а да су они лично потпуно исцрпљени.  Тек тада они почињу да се обраћају стручњацима и схватају да такво њихово понашање уопште није врлина, већ симптом болести која има заједнички назив – сазависност, другим речима, потчињавање свог живота зависности блиског човека. У неким изворима примећује се да је зависност од алкохола (као и од осталих зависности: дроге, хране, игара…) – породична болест.

Једна од кључних речи у оздрављењу од породичне болести зависности јесте – одстрањење (удаљавање). Управо оно омогућава рођацима зависника да престану да играју у драмском позоришту, „ да се охладе“, да сагледају ситуацију са дистанце, да крену да раде на сопственим грешкама, односно, да се лично и сами отрезне. Ипак, управо ова реч се најтеже прихвата код сазависника. Често, на почетку сусрета они кажу да су ради свог ближњег – зависника спремни „на све“ . Пракса је показала да израз „на све“  значи покушати „нешто са њим учинити“. „На све“- осим на оно што је стварно потребно – одстранити се и почети да оздрављаш свог дела болести. „Ако се ја уморим,  небо ће да се сруши“ – тако може да се изрази њихово унутрашње осећање.  (На ову тему постоји изузетна предвеликопосна публикација –  http://www.matrony.ru/ya-ustanu-i-nebo-upadet/).С друге стране, понекад и свештеници неискусни у овој области такође говоре о неопходности „да носиш крст“ живота са алкохоличаром, о трпљењу  и о жртвености ради тог несрећног ближњег. О неопходности да за њега чиниш још веће подвиге молитве, великих поклона (метанија), одлазака на ходочашћа. Не призива ли нас на то и Јеванђеље?

У складу с таквим убеђењем, препорука да се одстраниш, више звучи као утицај либералне психологије пропитане „индивидуалистичким егоизмом“. С тим у вези, наводим следеће напомене :

  1. Одстранити се – не значи устранити се.  Зависника не треба да одбацимо и да га препустимо на милост и немилост судбини, већ да направимо разумну дистанцу од њега, која ће бити корисна за све чланове породице. Која ће омогућити да оделимо човек од његове болести, не дозвољавајући истој тој болести да нас саме разруши, притом да према њему сачувамо љубав и поштовање. Иначе, како је показала пракса, како време пролази љубав и поштовање исчезавају и пропадају, понекад заувек. Но, не одмах – већ након много година „жртвеног“ живота.

Колико је наша жртва била корисна,  може да се види какве је плодове донела. А ти плодови су, рецимо, од стране мајке или жене зависника, следећи:

  • Психосоматске болести;
    • Повишена раздражљивост;
    • Немарност за потребе осталих чланова породице; ретко испољавање љубави према њима;
  • Агресија на остале чланове породице, посебно на осталу децу, која се осети по многим ситницама од чега она осећају стални притисак од стране мајке[1]
  • Често окривљавање осталих чланова породице, како ништа не раде да би помогли, фактички – „анестезирали “ зависника;
  • Развој осећања искључивости ( „ако не ја, ко онда?“);
  • Тотално осећање неповерења;
    • Унутрашња усамљеност и празнина; осећање типа „мене нико не разуме и не чује, нити цени моју жртвеност(пожртвованост) ради свих њих“;
    • Развој прекомерне бриге о деци, која гуши њихов процес развоја као личности који заједно са горе наведеним плодовима, води ка томе да они сами израстају у малоспособне да изграде здраву породицу;
  • Честе депресије, очајање.

Чини се да је свима јасан одговор на питање: могу да буду такви плодови од јеванђељске жртвености? Након апсолутно не-кабинетских размишљања и осмишљавања искустава бројних сусрета са породицама зависника, управо анализа наведених плодова ме је и довела до открића духовне „подмене“(подвале).

Познато је да информацију коју добијемо споља прихватамо у светлу опита који већ имамо. И када речи Новог Завета или парохијског свештеника о жртвености доспевају у свест управо ове мајке или жене зависника – оне се преламају кроз призму мишљења, који је окупирано и заробљено болешћу сина (мужа). Другим речима, њих прихвата разум који је склон да неадекватно прихвата реалност, разум који је лишен хришћанске врлине трезвености (коју су, узгред, високо ценили свети оци- подвижници). И ово доводи до фине, често неухватљиве подмене (лажне замене) појмова. Чини се да је реч о хришћанској жртви, и споља гледано, трошење (жртвовање) свог времена, здравља и снаге да би спасили болесног зависника. Али, унутрашње устројство сазависнице је такво да сва та жртвеност само потхрањује њено сопствено „ја“. Или језиком психологије – подиже њену личну оцену сопствене вредности.

Набројаћу гране које сам истражио, а на којима се дешава ова опасна подмена:

  • Хришћанска жртва– свесна жртва. Жртва у сазависности –  то је спонтана, скоро аутоматска реакција, која се не свесно не контролише. Човек живи по изграђеним рефлексима, сасвим као што је писао Павлов («он је учинио – она одреаговала»)[2] .
  • Хришћанска жртва– слободна жртва, жртва која проистиче из слободне воље. Бити жртва у сазависности – то је стање које нам се наметнуло. Чак и када је „жртва“ некако дошла до сазнања како је њена улога лажна – њена дејства остају компулсивна***.  На пример, ако се син-алкохоличар навече не враћа кући, она сама већ не жели да га чека до три сата ујутро, али, сваки час ноге саме иду ка прозору или на улицу неби ли га угледала… Тј. човек једноставно губи контролу над својим реакцијама – све док активно не буде радила на сопственом оздрављењу.
  • Хришћанска жртва проистиче из љубави. Жртва у болести је по правилу у спрези са осећањима самосажаљења, злобе, агресије, увреде, осуђивања;  често кроз њој пробија жеља да покаже своје „достојанство“ на рачун „спасаваног“ („нека и страдам са њим, ипак га нећу одбацити – он ће без мене пропасти!“). Овде праве љубави нема ни изблиза[3]. Због тога се такои појављује болесно „ја“, поза „мученичка“ (на језику психологије – покушај подизања (храњења) своје личне вредности).
  • Христос је принео Себе на жртву за цео светсвеједно, Он сваком оставља слободуда ли ће је прихваттии, или не. Тако и хришћанска жртва за ближњег (који је образ Божији), не врши насиље над вољом човека ради кога се подноси. Жртва у сазависности тај избор не жели да призна. „Да, цео свој живот ја њему дајем, а он, нитков један… Ја желим да будем с њим!“ Ако се питање тиче зависности од дроге – „жртва“ се бори за његово отрежњење на све могуће начине не питајући да ли он то жели, нити да ли је спреман да живи трезвено; „жртва“ је убеђена да боље зна шта је том човеку потребно, него он сам. По К. Луису: „Она је од оних жена које живе за друге. То се види по томе колико су други загнани (измучени њеном бригом). Неприхваћена „љубав“ коју „жртва“ пружа, неретко прелази у мржњу и освету у односу на објекат. Принцип – „На силу неком учинити добро, наметнути некоме срећу, примирити лупајући главом једно о друго“.
  • Хришћанска жртва, чак и у случају да није прихваћена, или ако није постигла свој циљ, не уништава живот и личност онога ко ту жртву подноси. Оваква жртва је спремна да „отпусти “ и да прихвати избор човека, а да се сама не умањује. Тако је Бог прихватио отпадање од Себе Адама и Еве, исто као и оне који одбацују Његову Жртву на Голготи,  при чему је остао Пуноћа Љубави и Живота, ништа не губећи у Својој Благости. „Ја не желим да вас ичим жалостим“, при томе не губим Себе. Сазависна жртва приводи до разрушења психе, губљења себе као личности, заборављања себе као образа Божијег. У љубавној зависности „жртва“ често покушава да изврши суицид.
  • Хришћанска жртва се, на крају крајева,приноси Богу, јер и човека, ради кога се жртва врши, се сматра као образ Божији. У сазависној жртви крајњи објекат коме се жртва приноси је – наркотичка болест. Или, у случају љубавне зависности – нештоу човеку којим би се хтело овладати, но не сам човек у свој својој целовитости (пуноти) и с његовом личном слободом. Фактички, болест, или маштом створен образ човека, се претвара у идола. И том идолу се приносе на жртву – време, новац, здравље, односи с другим члановима породице (који су без своје воље увучени у дует „зависник – жртва“), радна способност, коначно,  и односи са Јединим Богом. И више од тога – пројављује се жеља (наравно, несвесна) да се и Бог укључи у сазависне улоге – спасавајући, контролишући и штитећи од штетних (са становиштва „жртве“)  поступака објекта; –  „програмирајући“ га на трезвеност или узвратну „љубав“. Може да се каже да се овде нарушава Друга Заповест синајског Закона – „Не чини себи идола…“.

Ипак, човек који носи ту „жртву“, потпуно је увучен породичном ситуацијом и не примећује шта он, у ствари, чини својом „жртвом“. Чак и када та жена види да њени дејства не само да немају позитиван ефекат, већ узрокују све нове и нове дисфункције ( типа горе наведених), она не може да схвати зашто тако происходи, јер, у својим очима она све исправно ради. Па, и свештеник је говорио, и у друштву је прихваћено да се према алкохоличару понаша управо на овакав начин – иначе, каква би она била добра мајка или жена… И док се она налази у овом координираном дисфункционалном систему, који утиче на све сфере њеног живота, „жртвеност“ ће наставити да руши породицу.

Зато, да би се та „вртешка“  зауставила, неопходна је помоћ споља. Због тога и постоје групе узајамне помоћи типа Ал-Анон (Анонимни Алкохоличари). Рад ових група је уређен тако што учесници добијају могућност да, напокон, увиде са стране шта происходи и да уз помоћ опита и подршке осталих чланова групе направе дистанцу од болести зависника – да се одстрани. А онда, захваљујући достигнутом одстрањењу, почиње обука како да се на другачији и здравији начин реагује. Сада се горе наведене пројаве њене болести постепено замењују здравијим односом према себи и према осталим члановима породице. Уместо срушеног идола, рађа се (не одмах, наравно) право поверење у Бога и спремност да се живи у складу са Његовом вољом.

[1] Ово су живи примери изнети од стране супруге алкохоличара, која се већ налази у програму оздрављења од сазависности, а који су типични за такве породице:

„*Отварам дечији ормар, видим невероватан хаос, згужвана одећа, прљав веш помешан са чистим… Одједном ме хвата бес, брзим покретом избацујем све из ормара и почињем да коментаришем, час бесно,час саркастично: „Све да се поспреми, сортира, сложи!“. Причам детету о комшиници – аљкавуши и упоређујем је са њом.

*Касним у школу, вртић, на посао… Ћеркица не слуша, када је чешљам цвили, љењо се облачи. У разговору губим много снаге, а резултат је – ја се нервирам, почињем сама да је облачим и у гневу, оштрим покретима натучем јој капу на главу. Ћерка чучне, обухвата главу рукама и од страха плаче. Ја мрзим саму себе.

*Упоређујем је са другом децом, указујем на грешке са другарицама… Уз све то и сама се добро сећам како је исто то чинила моја мама, и како сам се заклињала да се ја тако никада нећу понашати.

*Преувеличавала сам какве последице доносе обичне дечије грешке, за сваку измишљала надувану причу о моралу и причала, причала, причала.., док се год ћеркица није „откључаал“ – стајала је као неки стубић и гледала ме безосећајним очима.

* Дете се инати и неће да једе храну за чије кување сам тако много труда уложила. Врти виљушком и досађује се. Ја шизим, хватам тањир и бацам га у канту за ђубре. Дете вришти:  -„Не, немој!“,  а онда плаче, јер осећа кривицу.

*Гласно звала дете по имену када направи грешке од којих се и сам плаши. Догађало се још и да му придику држим не одлазећи од пулта, како би му добро усадила страх и осећај кривице.

*(Од мојих родитеља): догађало се да дођем из школе и на поду угледам избачене ствари из фиока мог писаћег стола. Тако ме мајка стимулисала да одржавам ред.

[2] Сликовит пример заснован на реалним ситуацијама. Већ трећи пут син доспева у станицу за трежњење. Одатле телефонирају мајци – она оставља све послове, вуче се на други крај града, узима га, плаћа казну (не гледа на то што ће, пре, да му нашкоди тиме, јер је скинула „симптоме“ болести, остављајући саму болест да напредује, и уопште, заборавивши да је тај новац био предвиђен за куповину ћерки ципела за школу које су јој веома потребне). А код куће га „откачиње“, „храни“ – а окривљује за то што се догодило све и свја. И све то „аутоматски“, свест чак није ни способна да увиди „са стране“ шта се догодило, нити да процени ова дешавања.

[3] Примери утицаја на зависника од стране ближњих:

  1. Позивају га да се уразуми;
    2. Вређају га, вичу, хистеришу, његове флаше са алкохолом разбијају о под;
    3. Више пута покушавају да до његове свести допре како је све то породици болно;
    4. Прете разводом или нечим другим;
    5. Туку га и пијаног поливају водом;
    6. Сакривени алкохол траже и проливају, дрогу бацају;
    7. Уз разне предлоге и без предлога долазе у собу да провере –  да ли је ту, пије ли, да ли је жив, како би у случају нечега „адекватно одреаговали“;
    8. Усрдно се моле – не толико за спасење, колико да остави пиће;
  2. На литре купују киселу воду и свако јутро, и не само свако јутро, постављају капаљке (пипете)*** „за кућу“;
  3. Купују и доносе алкохол, дозвољавају да се код куће припремају и конзумирају наркотичке дозе („бар је под мојом контролом“);
  4. „Довлаче“гаи доводе кући из бара и других „места“ ;
    12. Анонимно смештају у диспанзер за наркомане;
    13. Закључавају га у стану;
    14. Позивају позорника или патролу милиције;
    15. Одвозе у манастире, на отчитку, на молебан, „дај да духовник са тобом поразговара“;
  5. Обезбеђују  му посао, шаљу га на факултет;
    17. Довозе на „кодирање“***;
    18. Приморавају да посећује рехабилитационе центре и плаћају лечење;
    19. Терају га из куће (да би се онда сажалили и поново га враћали);
  6. 20. Кришом у храну сипају свету воду из храма, доносе воду од врачара, додају тетурам***;
  7. Покушавају да га „заокупирају“  реновирањем куће и другим пројектима;
    22. Мењајуместо становања (бар на неко време);
    23. Покушавају да га одвоје од „друштва“.

Списак може и да се продужи. У просеку, у појединачно узетој породици током низа година у односу на зависника примењује се кружно 10-15 наведених тачака. С времена на време, списак тачака се понавља. Не знам како коме, али мени овај списак очигледно говори не о поштовању и љубави, већ о најчистијој води манипулација и контроле, које смутно подсећају на тоталитаризам неких секти. Они просто покушавају човека „да сломе“  и да га натерају да се понаша према њиховим очекивањима, постављајући психолошке експерименте домаће производње изнад његове воље. Тако се манипулације самог зависника уклапају са узвраћеним манипулацијама и насиљем његовог окружење. И све то „у име љубави према ближњему“. То, што човек има слободу, коју чак ни Бог не нарушава – не узима се у обзир.

Превела Танкосава Дамјановић

http://dusha-orthodox.ru/forum/lofiversion/index.php/t2346.html

5 септембра 2013 – свештеник Евномије

За оне из православних хришћана, у кога постоје подозрења да идеје Ал-Анон противрече јеванђелском учењу о жртвености. Чланак је израстао из сопствених трагања, сумњи и размишљања.

Једна од „оштрих углова” који изазивају неприхватање принципа Ал-Анон од стране људи који исповедају православље јесте — неопходност да се отпусти алкохоличара, да се престане са играњем улоге „Министарства за ванредне ситуације“, да престанемо да приносимо себе на жртву његовој болести. Међутим, како са тим спојити хришћански став да треба живети за друге заборављајући на себе? Лично су ми познате ситуације када је управо ова тема изазвала недоумице  и негативну реакцију код оних људи који су по први пут дошли на Ал-Анон. То није било само формално оправдавање за неприхватање Програма. У крајњем случају, и код мене је ово питање изазвало поприличан број нимало једноставних помисли и недоумица. Раније сам већ пробао да се додитнем тог питање у блогу Жртва или страст. Међутим, било је тешко препознати у чему је ту фалш, где ја линија разделења. У томе ми је помогао један „случајни” сусрет са потенцијалним члановима и пријатељима Ал-Анон-а. Током разговора, они су се дотакли баш те теме, а код мене су се одједном пронашле речи саме од себе. После сусрета је требало дати времена тим речима да се „слегну”, а потом — и да се запишу. То сам претходне вечери и урадио. Можда их, ако ми пође за руком узимајући у обзир одзиве и коментаре, још исправим и средим. А ради удобности пишем уопштем о жртви у сазависности. Continue reading „Жртва хришћанска и жртва из болести – Хришћанство и Програм 12 корака“

православни психолог – Марина Легостаева
Одговара православни психолог Марина Легостаева
„Удружење православних психолога „Санкт-Петербурга“

Серго73 28.02.2013 19:16

Може ли у православних бити позитивна самооцена?
Добра вече.
1. Кажите ми молим вас, може ли човек бити ни бољи и ни гори од других, или је он дужан постојано себе корити да је он гори од других итд.
2. Може ли бити у православних позитивна самооцена. Хвала.

Легостаева Марина 28.02.2013 20:53

Добра вече Сергеј! Наравно да је човек према себи дужан да се односи са уважењем, будући свестан да је он Обаз Божији. И у томе је суштина његове «позитивне» самооцене. А «корити» себе он је дужан ако одступа од Образа, ако греши, ако повлађује својим стрстима. Но, просто корити – то не значи ништа. Нама је потребно, да ако шта примећујемуо у себи што нас одводи у страну од Образа Божијег,да то исповедамо пред причешћем. А да би осетили свој грех у том степрену, да си «гори и грешнији од свих» до тог треба духовно дорасти. То о чему ви пишете, то је стање подвижника вере. Њима Господ открива дубину њихове греховности. А нама не открива. Зато што немамо снаге да то носимо. То би нас просто убило, вргло би нас  у такво стање да се може просто саћи с ума. Мислим да вама нема неопходности да сматрате себе  «горег од свих и грешниеги од свих». То би бло лукавство. Ви себе таквим не осећате.
А може бити да себе уопште није потребно ни са ким упоређивати. Просто примећујте своје грехове и носите их на исповед. И брините се о том да Ваша самооцена буде адекватна. То јест, да се научите да реално видите себе – објективно. То ће већ бити довољно на првом етапу.
Мало касније ће постати јасно да све што је у нама добро, да је то од Бога. И нема никаквог смисла себи то присвајети. Да, а лоше код себе треба исповедати без унинија и очајања. И избављати се од тога постепено с Божијом помоћу. То ће принети мир у срце.

Continue reading „Може ли у православних бити позитивна самооцена (осећање личне вредности)?“

getImage
психолог Људмила Ермакова
Пре петнаест година Центру за Социајлну Службу у Москви консултовала сам људе старијег узраста. Такве консултације многом уче и самог консултанта-психолога. Пред очима пролазе судбине људи са свим њиховим грешкама, неочекиваним преокретима због, рекло би се, ситница. Два случаја мени не само да су остали у сећању, него су ме и привели к новом разумевању узрочно-последичних веза међу често непромишљеним, спонтаним поступцима човека и његове судбине.
Први случај, од којег, је заправо, све и почело, тиче се једне старије жене, бивше раднице Окружног одбора доста високог степена. Continue reading „Како сам постала православни психолог“