5 септембра 2013 – свештеник Евномије

За оне из православних хришћана, у кога постоје подозрења да идеје Ал-Анон противрече јеванђелском учењу о жртвености. Чланак је израстао из сопствених трагања, сумњи и размишљања.

Једна од „оштрих углова” који изазивају неприхватање принципа Ал-Анон од стране људи који исповедају православље јесте — неопходност да се отпусти алкохоличара, да се престане са играњем улоге „Министарства за ванредне ситуације“, да престанемо да приносимо себе на жртву његовој болести. Међутим, како са тим спојити хришћански став да треба живети за друге заборављајући на себе? Лично су ми познате ситуације када је управо ова тема изазвала недоумице  и негативну реакцију код оних људи који су по први пут дошли на Ал-Анон. То није било само формално оправдавање за неприхватање Програма. У крајњем случају, и код мене је ово питање изазвало поприличан број нимало једноставних помисли и недоумица. Раније сам већ пробао да се додитнем тог питање у блогу Жртва или страст. Међутим, било је тешко препознати у чему је ту фалш, где ја линија разделења. У томе ми је помогао један „случајни” сусрет са потенцијалним члановима и пријатељима Ал-Анон-а. Током разговора, они су се дотакли баш те теме, а код мене су се одједном пронашле речи саме од себе. После сусрета је требало дати времена тим речима да се „слегну”, а потом — и да се запишу. То сам претходне вечери и урадио. Можда их, ако ми пође за руком узимајући у обзир одзиве и коментаре, још исправим и средим. А ради удобности пишем уопштем о жртви у сазависности. Continue reading „Жртва хришћанска и жртва из болести – Хришћанство и Програм 12 корака“

православни психолог – Марина Легостаева
Одговара православни психолог Марина Легостаева
„Удружење православних психолога „Санкт-Петербурга“

Серго73 28.02.2013 19:16

Може ли у православних бити позитивна самооцена?
Добра вече.
1. Кажите ми молим вас, може ли човек бити ни бољи и ни гори од других, или је он дужан постојано себе корити да је он гори од других итд.
2. Може ли бити у православних позитивна самооцена. Хвала.

Легостаева Марина 28.02.2013 20:53

Добра вече Сергеј! Наравно да је човек према себи дужан да се односи са уважењем, будући свестан да је он Обаз Божији. И у томе је суштина његове «позитивне» самооцене. А «корити» себе он је дужан ако одступа од Образа, ако греши, ако повлађује својим стрстима. Но, просто корити – то не значи ништа. Нама је потребно, да ако шта примећујемуо у себи што нас одводи у страну од Образа Божијег,да то исповедамо пред причешћем. А да би осетили свој грех у том степрену, да си «гори и грешнији од свих» до тог треба духовно дорасти. То о чему ви пишете, то је стање подвижника вере. Њима Господ открива дубину њихове греховности. А нама не открива. Зато што немамо снаге да то носимо. То би нас просто убило, вргло би нас  у такво стање да се може просто саћи с ума. Мислим да вама нема неопходности да сматрате себе  «горег од свих и грешниеги од свих». То би бло лукавство. Ви себе таквим не осећате.
А може бити да себе уопште није потребно ни са ким упоређивати. Просто примећујте своје грехове и носите их на исповед. И брините се о том да Ваша самооцена буде адекватна. То јест, да се научите да реално видите себе – објективно. То ће већ бити довољно на првом етапу.
Мало касније ће постати јасно да све што је у нама добро, да је то од Бога. И нема никаквог смисла себи то присвајети. Да, а лоше код себе треба исповедати без унинија и очајања. И избављати се од тога постепено с Божијом помоћу. То ће принети мир у срце.

Continue reading „Може ли у православних бити позитивна самооцена (осећање личне вредности)?“

getImage
психолог Људмила Ермакова
Пре петнаест година Центру за Социајлну Службу у Москви консултовала сам људе старијег узраста. Такве консултације многом уче и самог консултанта-психолога. Пред очима пролазе судбине људи са свим њиховим грешкама, неочекиваним преокретима због, рекло би се, ситница. Два случаја мени не само да су остали у сећању, него су ме и привели к новом разумевању узрочно-последичних веза међу често непромишљеним, спонтаним поступцима човека и његове судбине.
Први случај, од којег, је заправо, све и почело, тиче се једне старије жене, бивше раднице Окружног одбора доста високог степена. Continue reading „Како сам постала православни психолог“