Митрополит Иларион, јерарх Руске Православне Цркве, Митрополит Волоколамски, викар Патријарха Московског и целе Русије, теолог, патролог, Црквени историчар, композитор и педагог. Continue reading „Став цркве према програму „12 корака“ Анонимних Удружења. Митрополит Иларион Алфејев“

У последње време с погоршањем социјално економске ситуације у свету и наглим повећањем психотраумирајућих фактора због чега је повећана потреба за психолошком и душевном помоћи, све чешће се могу чути позиви за потребним оснивањем морално-оријентисане црквене психологије и обновљења пастирског душебрижништва. Continue reading „О неким аспектима душебрижништва и православног психолошког консултовања при парохијама“

ogledalo

Пре много година дошла је код мене једна млада жена да поразговарамо. Села је у ризници на кауч, спустила је главу и са горким и киселим изразом лица рекла је загробним гласом: «Ја сам грешница». Одговорио сам јој бодро: «То није никаква новост, јасно је, ви сте грешница – сви смо грешници!». «Да, – рекла је она, – али ја сам нарочито одвратна». Одговорио сам: «То је већ гордост! Али шта је то посебно одвратно код вас?» — «Када се погледам у огледало ја видим себе као врло лепу». Одговорио сам: «То је у сваком случају истина; и како ви на то реагујете?» — «Осећам сујету!» Рекао сам јој: «Ако је само у томе проблем, онда ћу вам објаснити како да се носите са тим. Станите испред огледала, погледајте на сваку црту свога лица, и када видите да вам се она свиђа, ви кажите: «Хвала Господе што си створио такву лепоту, као што су моје очи, моје обрве, моје чело, нос, уши» – или било што друго. И сваки пут када нађете нешто лепо на себи – захвалите Господу. И постепено ћете видети да је захвалност победила сујету. Као резултат тога, кад год погледате на себе ви ћете се обраћати Богу са радошћу и захвалношћу. Али додајте још нешто: пажљиво се загледајте у кисели израз вашег лица и реците: «Опрости Господе – мој јединствени допринос овој лепоти коју си ти створио јесте овај кисели израз лица» – то је једина ствар која је на њему заиста ваша.
Митрополит Антоније Сурожски.

Screen-Shot-2013-01-07-at-11.29.44-PM-700x400.pngИз књиге Марине Легостаеве „Огледи из православне психотерапије“

Један 36-годишњак је затражио помоћ у вези са такозваним паничним нападима. Физички је изгледао прилично добро, добро обучен, дошао је са скупим аутомобилом. Ово је било његов први одлазак код психолога. До сада је покушао да изађе на крај са својим симптомима помоћу акупунктуре, масажа и лекова. Све то није давало резултата.
Било је потребно неколико сусрета па да Николај почне да говори о себи отворено и са поверењем. Continue reading „Стање неконтролисаног страха, панике“

Screen-Shot-2013-01-07-at-11.29.44-PM-700x400.png
Из књиге Марине Легостаеве „Огледи из православне психотерапије“
Један 36-годишњак је затражио помоћ у вези са такозваним паничним нападима. Физички је изгледао прилично добро, добро обучен, дошао је са скупим аутомобилом. Ово је било његов први одлазак код психолога. До сада је покушао да изађе на крај са својим симптомима помоћу акупунктуре, масажа и лекова. Све то није давало резултата.
Било је потребно неколико сусрета па да Николај почне да говори о себи отворено и са поверењем. Continue reading „Стање неконтролисаног страха, панике“

fobija od lifta

Из књиге Марине Легостаеве „Огледи из православне психотерапије“
Разговор са Татјаном, женом узраста од 50 година, десио се у црквеној трпезарији. Био је то обичан разговор уз чај. Како се испоставило она је у Цркви око 20 година. Сазнавши да сам психолог док смо пили чај почела је да ми прича о свом проблему. Пре две године, тачно на Нову годину, заглавила се у лифту. Тада се код ње се појавио снажан астматични напад. Напад је био праћен осећајем предстојеће смрти и то у лифту. У близини није било никог ко би могао да јој помогне. Од тада Татјана, прилично крупна жена, мора да се пење на 9. спрат пешке. Чим се одлучи да позове лифт хвата је неконтролисана паника и страх од смрти. Continue reading „Фобија од лифта“

Др Горан Голубовић

       У својој хабилитационој дисертацији (Голубовић Г. З., 2010) покушао сам да укрстим теолошко и психолошко промишљање људске природе и личности, чинећи то, да будем искрен – подстакнут незадовољством објашњењима која ми је, у моме досадашњем образовању, пружила академска психологија. Две су ме ствари мучиле: да ли је човек заиста толико базично лош и немоћан пред монструмом у својој подсвести (каквим га представља психоанализа) или је, напротив – у својој основи добар и племенит са, готово, неограниченим потенцијалом даљег духовног раста и саморазвоја, што тврди хуманистичка психологија. Прва ставка имплицира антрополошки песимизам, друга оптимизам. Као и већина других, у својој младости сам био и сам хуманистички настројен. Прихвативши хришћанство као суштинску одредницу свога бића постао сам, дакле, хришћански хуманиста. Сада знам да сам, уствари, био својеврсни неопелагијанац. Из тог разлога никако ми није пријао калвинистички поглед на људску природу, са којим сам имао прилике да се као студент сусретнем, зато што ми се чинило да ово богословље приказује човека тако беспомоћним, малим, сићушним и, у неку руку, безначајним наспрам Господа. Са даљим животним искуством, почео сам да се све више и више изненађујем чињеницом колико људи могу бити зли, када се то од њих најмање очекује, а још болније је било сазнање – колико ја сам могу бити зао, у тренуцима када ни најмање не сумњам у своју “доброту”. Читајући Исповести блаженог Августина (Августин А., 1987) схватио сам да његова прича о животу пре обраћења, итекако може бити прича свакога од нас. Уверио сам се, врло брзо, да моја дотадашња убеђења увек не одговарају стварности. Схватио сам да увек немам снаге и воље да се самореализујем онако како бих можда хтео, да су лични успех и самоафирмација често узрочно повезани са неуспехом и патњом другог – ближњег, да се људи, мимо свих мојих очекивања, тако често понашају зверски једни према другима, а дешавало се и још много тога другог што је поруке строгог калвинизма извлачило из мрака сећања и актуелизовало их, упркос мом базично антрополошко-оптимистичком ставу. Па ипак сам се, с времена на време, и даље изненађивао добротом, племенитошћу и снагом духа многих особа, које су, овако или онако, дотакле моју “линију живота”. Continue reading „Треба ли нам Православна психотерапија?“

Др Горан З. Голубовић,

Доктор теолошке антропологије,

проф. психологије религије,

Филозофски Факултет у Нишу

UDK 124:159.9

Примљено: 13.03.2011.

Прихваћено: 04.02.2011.

dr Goran Golubovic
Др Горан Голубовић

У својој хабилитационој дисертацији (Голубовић Г. З., 2010) покушао сам да укрстим теолошко и психолошко промишљање људске природе и личности, чинећи то, да будем искрен – подстакнут незадовољством објашњењима која ми је, у моме досадашњем образовању, пружила академска психологија. Две су ме ствари мучиле: да ли је човек заиста толико базично лош и немоћан пред монструмом у својој подсвести (каквим га представља психоанализа) или је, напротив – у својој основи добар и племенит са, готово, неограниченим потенцијалом даљег духовног раста и саморазвоја, што тврди хуманистичка психологија. Прва ставка имплицира антрополошки песимизам, друга оптимизам. Као и већина других, у својој младости сам био и сам хуманистички настројен. Прихвативши хришћанство као суштинску одредницу свога бића постао сам, дакле, хришћански хуманиста. Сада знам да сам, уствари, био својеврсни неопелагијанац. Из тог разлога никако ми није пријао калвинистички поглед на људску природу, са којим сам имао прилике да се као студент сусретнем, зато што ми се чинило да ово богословље приказује човека тако беспомоћним, малим, сићушним и, у неку руку, безначајним наспрам Господа. Са даљим животним искуством, почео сам да се све више и више изненађујем чињеницом колико људи могу бити зли, када се то од њих најмање очекује, а још болније је било сазнање – колико ја сам могу бити зао, у тренуцима када ни најмање не сумњам у своју “доброту”. Читајући Исповести блаженог Августина (Августин А., 1987) схватио сам да његова прича о животу пре обраћења, итекако може бити прича свакога од нас. Уверио сам се, врло брзо, да моја дотадашња убеђења увек не одговарају стварности. Схватио сам да увек немам снаге и воље да се самореализујем онако како бих можда хтео, да су лични успех и самоафирмација често узрочно повезани са неуспехом и патњом другог – ближњег, да се људи, мимо свих мојих очекивања, тако често понашају зверски једни према другима, а дешавало се и још много тога другог што је поруке строгог калвинизма извлачило из мрака сећања и актуелизовало их, упркос мом базично антрополошко-оптимистичком ставу. Па ипак сам се, с времена на време, и даље изненађивао добротом, племенитошћу и снагом духа многих особа, које су, овако или онако, дотакле моју “линију живота”. Continue reading „Треба ли нам Православна психотерапија?“

Свети Нил Сорски

Ко је гледао филм ,,Хадерсфилд“ није могао да не запази да се у њему помиње књига ,,Предање о духовном животу“ руског светитеља Нила Сорског. На почетку филма, Иван (чији лик тумачи Небојша Глоговац) долази у стан најбољег пријатеља Раше (чији лик тумачи Горан Шушљик) и доноси му поменуту књигу, а потом му набраја које су то грешне помисли које претходе гресима и какав је механизам којим их нечастиви убацује човеку у свест. Без намере да анализирам овај вишеслојан, тежак за гледање, па ипак изузетно поучан филм, урађен по истоименој представи за коју је драмски текст написао наш даровити писац Угљеша Шајтинац, желео бих да са вама поделим неколико својих утисака кроз упоредну анализу главних ликова Ивана и Раше. Continue reading „Свети Нил Сорски и преображај личности“

Свети Григорије Палама пишући о страстима између осталог наводи да се детородни природни нагон запажа већ код одојчади. Наш познати дечији психијатар Светомир Бојанин додаје да с обзиром да то припада нашој природи, не подлеже осуди јер је створено добрим Богом, да бисмо ми кроз Њега добрим делима живели. Отуда то нису знаци оболелости душе: они то постају тек код оних који их злоупотребљавају. Нагони у човеку су израз његове примарне потребе за животом. Свети Григорије Нисијски тврди да се ,,у полним удовима чува бесмртност људског рода“, јер ,,сви други делови тела врше разнолике улоге и одржавају живот уколико се њима остварује чулна и делатна моћ“ док ,,полни удови воде бригу о будућности“. Због тога је ,,посао смрти безуспешан.“ Continue reading „У загрљају демона блуда“