Аутор: Стојковић Филип

Апсолутни императив човековог постојања изражен је овим речима. Чине се једноставним, лаким за раумевање. Волети себе се подразумева, волети ближњег такође, волети другог као себе самог је нешто што се чини чудним, можда и немогућим, за хришћане ипак обавезним. Шта ако се у пракси показује да се љубав према себи баш и не подразумева? Да ли баш сви волимо себе и на који начин, да ли љубав према себи условљавамо? Да ли је љубав према другоме могућа без љубави према себи?

Без самољубави остварење горе поменуте заповести није могуће, то је сасвим јасно. Волети себе значи прихватати себе безрезервно, не условљавати љубав према себи испуњавањем моралних начела, задовољавањем друштвених норми, константном самокритиком, или упоређивањем са другим ауторитарним принципом. Волети себе значи прихватити себе као несавршено биће, биће које се уједно може понашати и паметно и глупо, зло и добро, радно и лењо, саосећајно и сурово, биће које уједно може, због свог понашања, изгледати као анђео и ђаво. Волети себе значи волети своје биће само зато што постоји, не зато што постоји на овај или онај начин. Не поистовећивати своје понашање са сопственим бићем, јер није човек тако мален и тако лако одредив спрам свог понашања. Continue reading „Воли ближњег свог као себе самог“

Аутор: православни психолог Виктор Вицановић

 

Уводна реч. Тражење и дефинисање места и улоге православног психолога у психотерапијском и саветодавном раду захтева повлачење паралеле са радом секуларног психолога (овај термин означава психолога који у свом раду не узима у обзир религијски аспект у решавању проблема, као и у приступу личности клијента у целини). Понуђена паралела не претендује да буде једина, комплетна и апсолутно тачна. Она је само полазна основа за одређење методологије и делокруга рада православног психолога.

Упоређивање рада секуларног и православног психолога нема за циљ да оспори, омаловажи или дезавуише деловање секуларних психолога, него да означи њихове различите домене и разлике у научном приступу. На тај начин желимо да укажемо да православна психологија има своје подручје рада, да изграђује своју специфичну методологију, односно да проналази своје место „под (научним) сунцем“.

Continue reading „Православни психолог – секуларни психолог. Која је разлика?“

Аутор: православни психолог Виктор Вицановић

 

Уводна реч. Када је реч о духовнику или, тачније, о духовном руковођењу, заступамо полазиште да је оно нераскидиви део духовне вертикале или, прецизније, духовног хијерархијског принципа. Као што на Небу постоје девет ангелских чинова у хијерархијском поретку, тако и на земљи постоји небоземна духовна вертикала у којој је духовник важна, ако не и најважнија карика. Он је тај који саборно и предањско учење Цркве треба да пренесе вернику ради његовог духовног узрастања и спасења. То је  његова одговорност.

Релативизовање или довођење у питање духовног руковођења, из различитих, чак на први поглед оправданих разлога (изостанак квалитетних духовника), потенцијално је опасно јер нарушава духовну вертикалу и духовни хијерархијски принцип.

Ко је духовник? За кога се то може рећи? Постоји ли дефиниција духовника? Терминолошки духовник може да се креће у распону од опитног старца са изобиљем духовних дарова (дубоко и истинско смирење, прозорљивост, духовно сагледавање стања срца…), преко опитног и искусног али без духовних дарова, до свештеника који на исповести обави површан и рутински разговор од два минута са верником кога не познаје или једва познаје. Да ли се за последњег може рећи да је духовник? Сматрамо да духовник може бити само оно свештено или монашко лице  које на себе преузима одговорност духовног руковођења у целини, који утире пут ка спасењу, познавајући верника кроз продубљени лични однос са њим и сходно томе има право и обавезу да одреди на који начин  верник треба да партиципира у светотајинском животу. Православни психолог у томе може и треба да буде само сарадник, а не замена за духовника.

Continue reading „Православни духовник – православни психолог. Која је разлика?“

Пред вама је део разговора, између психолога Виктора Вицановића и уредника блога Познај себе. Наша жеља је да ступимо у контакт са свима које занима тема православне психологије у Србији. Тако је дошло до овог спонтаног разговора и размене мишљења у вези са православном психологијом. Ваши коментари могу бити од велике користи.

 

(…)

Виктор: Била је једна иницијатива пре 2 – 3 године да заједно са оцем Оливером Суботићем оснујемо Удружење православних психолога или психотерапеута. Отац Оливер Суботић је уредник „Православног мисионара“, за који повремено пишем. Једно време смо били доста загрејани, али није ишло како смо очекивали, није било већег одзива и одустали смо од тога. Недавно сам упознао Сању Станковић и изнео сам јој исти предлог. Тако да сада поново размишљамо у том правцу. Био сам на вашем блогу, добар је. Свидела ми се литература коју препоручујете. Тамо је и отац Тадеј. Видим да и Ви осећате ту потребу за приближавањем психологије и православне духовности. Јесам ли у праву?

Мург: Да, у праву сте. Сања и ја се познајемо већ три године. Ја сам се на руским сајтовима упознао са том темом и одмах сам видео колико је то крајње неопходно. Онда сам почео да нешто и преводим, тако је настао и блог Познај себе.

Виктор: Ето, било би добро да нешто осмислимо паметно, да то крене и заживи. Има доста психолога „спавача“ који су православни људи чак и црквени, али не виде себе у тој сфери, да кажем, православне психологије. Ја мислим да би те људе требало анимирати, требало би их покренути. Јер ту има заиста доста ствари које не могу сами психолози да реше на свој начин, а бојим се такође ни духовници само на свој начин. Тек у некој сарадњи, у некој синтези, синергији психологије и православне духовности, одређени проблеми могу на добар начин да се реше. Ту видим простор за плодан рад. Ипак кажем, потребно је радити на дијалогу, на разумевању. Руси су то већ донекле и постигли. Руска црква је препознала значај православне психологије и нашла јој адекватно место. Код њих постоји добра сарадња и имају добрих резултата. Ако на том плану имате неких идеја, ја стојим на располагању и радо бих учествовао у било чему што иде у том правцу, у смислу приближавања те две области.

Руси су отишли много испред нас, мислим да једноставно треба преузимати неке ставри од њих и пренети у ову нашу средину, и да то заживи. Continue reading „Разговор са Виктором Вицановићем“

Апсолутни императив човековог постојања изражен је овим речима. Чине се једноставним, лаким за разумевање. Волети себе се подразумева, волети ближњег такође, волети другог као себе самог је нешто што се чини чудним, можда и немогућим, за хришћане ипак обавезним. Шта ако се у пракси показује да се љубав према себи баш и не подразумева? Да ли баш сви волимо себе и на који начин, да ли љубав према себи условљавамо? Да ли је љубав према другоме могућа без љубави према себи?

Без самољубави остварење горе поменуте заповести није могуће, то је сасвим јасно. Волети себе значи прихватати себе безрезервно, не условљавати љубав према себи испуњавањем моралних начела, задовољавањем друштвених норми, константном самокритиком, или упоређивањем са другим ауторитарним принципом. Волети себе значи прихватити себе као несавршено биће, биће које се уједно може понашати и паметно и глупо, зло и добро, радно и лењо, саосећајно и сурово, биће које уједно може, због свог понашања, изгледати као анђео и ђаво. Волети себе значи волети своје биће само зато што постоји, не зато што постоји на овај или онај начин. Не поистовећивати своје понашање са сопственим бићем, јер није човек тако мален и тако лако одредив спрам свог понашања. Continue reading „Воли ближњег свог као себе самог“

 

Ви пишете: „Ако веру схватамо као дар који нам је од Бога дат онда се не морамо плашити да ћемо то изгубити“Ви пишете: „Ако веру схватамо као дар који нам је од Бога дат онда се не морамо плашити да ћемо то изгубити“ – Са овом вашом реченицом ја се не бих сложио. За себе могу рећи, да се понекад плашим да не изгубим веру или да не постане млака. Поред тога се често може чути о људима који су изгубили веру. Ја мислим да веру треба пажљиво чувати и неговати, између осталог и бирајући са ким ћу се консултовати. Осим тога, ако знамо да сваки човек делује подсвесно. Откуд гаранција да психолог неће подсвесно или чак свесно да мења наш поглед на свет и да нам намеће своја уверења? То је донекле и посао психолога – да мењају поглед на ствари (свет). Понекад је током рада и потребна ревизија односа са Богом.
Одговор: Рекао сам да дар који нам је дат и који смо прихватили не можемо изгубити негде успут, јер губљење подразумева и неодговоран став према нечему што имамо. Већ је питање хоћемо ли тај дар одбацити, а то подразумева одговорност за своју веру. Тако се враћам на Ваш коментар да веру треба неговати што је сасвим тачно. Вера је животно опредељење или пут, начин живота. Као и на сваком путу важно је бити одговоран за себе. Свакако да одговорност подразумева и кога ћемо изабрати за саветовање или психотерапију. Continue reading „Интервју са теологом и психолошким саветником Филипом Стојковићем – Трећи део“

Ви пишете: „Морам признати да за хришћане ипак постоји једна карактеристична предрасуда о психотерапији. Боје се да могу изгубити своју веру, да ће тиме нарушити свој однос са Богом и слично“ – Колико су они заиста у праву? Та опасност није искључена. Ту се заправо и појављуе потреба за православним психологом који ће отворено за себе рећи да је православан.

Питање опасности од евентуалне могућности губљења Бога је комплексно питање, ја ћу покушати да дам одговр на то, али више као православни теолог него као неко ко се бави психотерапијом. Ако веру схватамо као дар који нам је од Бога дат онда се не морамо плашити да ћемо то изгубити, право би питање било хоћемо ли тај дар одбацити? На психотерапији се не може догодити ништа од оног што човек који иде на психотерапију не жели. Психотерапија је процес у ком човек може сазнати о себи оно што се догађа у подсвести. Психотерапија је неутрална, она не може бити сметња у односу са Богом. Практично, психотерапија је оно што сам човек од ње жели. Тачно је да се кроз психотерапију може открити разлог зашто је неко одабрао да буде хришћанин, зашто је прихватио Божији позив и дар вере. Али не мислим да ће тај увид нашкодити вери, тј. односу са Богом. Мислим да је то заправо врло корисно. Тиме човек открива и своје несвесне разлоге за прихватање Бога, а Бог се баш у тим финим, тананим, скривеним деловима нашег бића и открива и позива човека. Са таквим увидима дајемо могућност сопственој вери да обухвати обе психолошке димензије нашег бића, свесну и несвесну.Мислим да је овде важно да поменем, како реч психологија потиче од грчког израза ψυχή (psychi) што значи душа, зато су свесни и несвесни делови психе или наше личности, заправо свесни и несвесни делови наше душе. Кроз психотерапију ми радимо на несвесном како бисмо и тај део себе, који је запостављен, могли дати на слижбу Богу. Continue reading „Интервју са теологом и психолошким саветником Филипом Стојковићем – Други део“

Интервју са Сањом Станковић – православним психологом – Први део

1. Из последњег Вашег интервјуа једна ствар ми је одмах запала за око, можда и зато што је ви често наглашавате. Ви кажете да понекад особе дођу на 1-2 разговора и то им буде сасвим довољно да могу даље сами. Ја помало сумњам у такву краткорочну помоћ. То звучи примамљиво, али да би се исправиле неке ствари мислим да треба мало озбиљнији труд и потребно је време. Рецимо, Ви неком нешто „објасните“, он ће можда климати главом да разуме и да се слаже, може чак и да се чуди како то раније није знао…, али кроз дан два ће наставити да живи по старом, како је навикао, по старим шаблонима понашања и мишљења.

Да, добро сте приметили, поменула сам да је понекад довољно да особа дође на један или два психолошка разговора па да даље може сама. Таман сте ми овим додатним питањем омогућили да пружим мало шири увид у начин на који ја радим. Continue reading „Интервју са православним психологом Сањом Станковић – Други део“

 

Пред вама је интервју са православним психологом Сањом Станковић, уредницом сајта православне психологије „Има наде“.

Овим настављамо серију интервјуа са праволсавним хришћанима који раде на пољу православне психологије.

1. Чиме се Ви тачно бавите као православни психолог? Како се то разликује од осталих, назовимо их „стандардних“ психолога?

– Ово је питање које ми прилично често постављају људи који долазе код мене на психолошке разговоре а верујући су православни хришћани. И то сматрам потпуно оправданим и разумљивим, и ја бих на њиховом месту то питала.

Оно што ја радим се назива православно-психолошко саветовање. Шта то подразумева?

Најпре да појасним у чему је разлика између психолошког саветовања и психотерапије. Саветовање не мора да траје месецима и годинама, понекад особе дођу на 1-2 разговора и то им буде сасвим довољно да могу даље сами. Затим, бавимо се конкретним проблемом због кога особа долази, па одатле проширујемо уколико за тиме постоји потреба. Циљ саветовања је да особа дође до правилних увида у свој проблем, да научи одређене психолошке вештине (уколико јој недостају, на пример, вештина контакта са собом, социјалне вештине у различитим ситуацијама, вештина бављења својим емоцијама, посебно непријатним, итд.) и да добије довољно адекватних знања, информација и психолошке подршке како би могла надаље да решава проблем. Continue reading „Интервју са православним психологом Сањом Станковић – Први део“

Ви сте хришћанин и теолог. Како сте одлучили да се бавите психотерапијом?

Да. Теологија ме је усмерила ка психотерапији. Васпитаван сам у хришћанском духу, али васпитање ми није било довољно, желео сам да моја вера буде моје лично опредељење, а не само нешто што сам научио. Зато сам и одлучио да студирам теологију. Најважнији део студирања била је заједница у којој сам учествовао. Сви ми окупљени на истом месту са циљем да нашу заједницу учинимо још квалитетнијом како би Божије присуство било што потпуније. Како у односе улажемо себе целе, схватио сам да постоје и неки делови мене који су ми непознати. А и њих треба да уложим у заједницу. Тако сам се одлучио на психотерапију. То је био мој рад на себи како бих што више себе могао да дам. Имао сам веома моћан мотив, то није било само усавршавање мене зарад само мене самог, желео сам да чинећи себе бољим допринесем заједници чији сам део. Када кажем заједница мислим на породицу, пријатеље, однос са женом и наравно Цркву. Током процеса психотерапије мој психотерапеут приметио је да имам необичан дар за психотерапију. Са чудном лакоћом сам пролазио кроз читав процес, брзо сам примећивао обрасце по којима психа функционише, шта ме омета у постизању циља итд. Понављам, тога нисам био у потпуности свестан, већ је мој психотерапеут из своје перспективе то приметио и рекао ми. Временом су још неки пријатељи који су такође били психотерапеути приметили мој дар. Како су и они црквени хришћани поделили су са мном своје искуство у вези са недостатком теолога који се баве психотерапијом. Касније, након дужег промишљања, пожелео сам да се психотерапијом бавим, да оно што сам научио пренесем другима. Continue reading „Интервју са Филипом Стојковићем теологом и психолошким саветником – Први део“