О праштању – психолог Михаил Хасмински

Госту у студију је руководилац центра кризисне психологије при патријаршији, Храм Васкрсења Христова, Михаил Хасмински.

Здраво Михаиле. Ви сте православни психолог, заборавила сам да кажем, а то је веома важно, и у вези тога би хтела да поразговорамо о опраштању. До недеље опраштања је остало свега неколико дана. Ми се према томе увек веома формално односимо и припремамо. Већина нас у свом срцу говори да је потребно свима опростити, помирити се са собом и ближњима, али постоје ствари које као да хоћеш опростити, речи изговараш, тражиш опроштај, али свеједно схваташ да то не радиш искрено, не можеш да се ослободиш од тих емоција. Или можда нема потребе ослобађати их се? Можда је довољно рећи другом опрости, и продужити даље?

Михаил: Као прво, требали би стати на његову позицију, на позицију оног коме опрашташ и сетити се сличних ситуација, не идентичних него сличних. И када се сетиш да си и сам био у таквим ситуацијама, и сам си радио неке лоше ствари. Тада до тебе много лакше долази та неопходност опраштања. Зато што у односу према себе, то да нама требају опраштати, ми то углавном схватамо. Обично сматрамо да је опраштање неко добро дело са наше стране – опростити некоме. Али ми заборављамо да опростити неком – то није добро дело, то значи ослободити себе. Тебе то мучу, у теби је та страст. И ако ти на пример кажу, као у једном из старечника, носи свуда са собом ову врећу с камењем, с тим увредама, тада ћеш сигурно зажелети да се од њих ослободиш и наравно да ћеш свима да опростиш. И када то тако људи схвате, да је због мене самог потребно опростити, а не због неког другог. Када кажу себи – не треба ми то, да ходам са тим теретом, да размишљам о том. То о чему ја размишљам, од чега страдам треба да усмерим на нешто корисно, да усмерим на изграђивање, на помоћ другим људима. У том случају далеко лакше бива опростити.

Вервоватно сте се у пракси сретали с људима који не могу да опростите, не тамо неком ко им је пресекао пут или стао на ногу у метроу, они не могу да опросте својим родитељима, својим ближњима, који им некад давно нису дали довољно љубави, нису у њих улагали, нису им помогли у нечему. И тај камен, као што сте рекли, они носе са собом цео свој живот, што се исто тако одражава и на односе са ближњима који тренутно живе са њима. Шта њима рећи?

Михаил: То је веома озбиљан проблем, веома озбиљна увреда, дубока и немогуће ју је изљечити просто једном речју – опрости. Речју овде и не треба лечити, још више због тога што то утиче и на њих семе, на њихово здравље, а касније на понашање њихове деце. Веома су тешке ситуације што настају због таквих увреда, које обично носе неуротички карактер. Тј. човек се не може ослободити од тих увреда зато што без њих осеаћа неку празнину, пустош. Као да је без њих други човек. Исто као што се људи боје да оставе неку другу страст, нпр. пушење, алкохол… То неје само физичка зависност или психолошка, то је пустош у души. И када се појави та пустош у души човека он размишља овако: „Шта, значи мене нико није увредио, нико није крив…?“ „Значи да ја сам треба да решавеам нека своја питања и сам да идем кроз живот…?“ „Али ја то не желим, ја то не могу, а можда се мени то не свиђа?“ Зато они и не могу да опросте. Наравно да постоје и специјалисти који могу помоћи у вези тога. Али ићи специјалисту да бих те он само формално подржао, узео за руку и показао саосећање, рекао да, да, да,… стварно је све лоше. Многи од тога извлаче корист, тзв. секундарну добит. Од те пажње добијају неко задовољство. И то је такође страшно. Опет, сваки је случај за себе и индивидуалан.

Али када наступа недеља праштања и ми сви схватамо да… сада је потребно сакупити сву снагу воље и иако рецимо то не можемо да урадимо искрено, да ипак од својих ближњих затражимо опроштај. Како то урадити?

Михаил: Једноставно, треба сести у тишини и присетити се ко од људи ми је нешто лоше урадио и ја се осећам увређен. Може се и мали списак направити, по именима. Можда не треба тако дубоко да анализирамо те нијансе ко и на који начин нас је увредио. Једноставно се сетити, погледати на њих и увидети – па и ја сам исто такав. А кога сам ја увредио? И такође саставити један спискић, али поштено. И упоредивши та два списка, једноставно отићи на исповест. Зато што ће тада бити очигледно да и ти ниси без греха. И ако желиш да Господ опрости твоје грехе, онда ни ти своје такође не заборављај. Ја мислим да тако често успева.

Михаиле, хвала вам велико. Напомињем да је ово традициона емисија са Михаилом Хасминским „Суштински важно“.

Оригинал: https://vk.com/wall6329349_6665


Чланци на тему опраштања:

Како увређеност постаје манипулација? – психолог Марина Филоник

„Увреда: не могу опростити – шта да радим?“  – психолог Марина Филоник

Обавезни сте да опростите!

„Трпи“ „Моли се“ „Смиравај се“ „Опраштај“ – црквени живот и депресија

Опраштање и псевдо-опраштање

Да ли је могуће научити се опраштати? – психолог Марина Филоник

Праштање – Гордињице моја… – сказка од Елфики

Нећу да опростим – сказка од Елфики

Праштање, помирење и поверење

Непраштање – суд без адвоката

„Ако те нешто боли, значи треба некоме да опростиш“

Опростите свима. Хариет Нелсон

 

Оставите одговор