О неким аспектима душебрижништва и православног психолошког консултовања при парохијама

У последње време с погоршањем социјално економске ситуације у свету и наглим повећањем психотраумирајућих фактора због чега је повећана потреба за психолошком и душевном помоћи, све чешће се могу чути позиви за потребним оснивањем морално-оријентисане црквене психологије и обновљења пастирског душебрижништва.

Реченом стварно има смисла пошто се и списак изазова и претећих фактора не смањује већ повећава из дана у дан, а световна психологија је потпуно немоћна пред многим проблемима који нису рационалне већ душевно-духовне и духовно-моралне природе:

  • Планско уништавање института традиционалне породице,
  • Криза духовности и морала у савременом друштву,
  • Изазови данашњице (зависности, права LGBT, насиље, сексуална распуштеност, ЕКО и сурогатно материнство, тежња за бездетношсти, губитак смисла живота итд.)
  • Повећање екстремизма, отуђености и нетрпељивости,
  • Повећање деструктивног утицаја секти и окултизма,
  • Повећање потрошачких и хедонистичких тенденција,
  • Пораст суицида и озбиљних психичких поремећаја,
  • Немоћ светске (секуларне) психологије да ради са душевним проблемима за које је потребно морално-оријентисани приступ,
  • Ограничене могућности свештенства да задовоље пораст потражње становништва за психолошком помоћи у оквиру установљених богослужбених правила итд.

Искуство рада целог низа рехабилитационих и кризних центара православно-психолошке помоћи у Русији говори о томе да у друштву већ постоји потреба за одлазак од традиционалне психолошке помоћи (секуларне) и стварање система црквене православне психолошке помоћи у виду служби за консултације при парохијама и другим црквеним установама. Потражња за управо душевном или духовно-моралном помоћи ће у будућности још више расти.

Због тога се у  последње време све чешће поставља питање о неопходноси птостојања у структури Цркве система одговарајућих консултативних и душебрижничких служби које би могле радити са одговарајућим проблемима парохијана, задовољавајући њихове потребе и на тај начин скидајући са свештенства ту врсту оптерећења. Ни за кога није тајна да је у провинцијским крајевима једини психолог који је радио са душевно-духовним проблемима, истовремено и консултант и душебрижник у једном лицу до сада био свештеник. Управо зато у многим парохијама свештеници се већ служе помоћи психолога који су верници и имају одговарајуће образовање и искуство. Али то не решава у потпуности проблем пошто је реч о потреби за стварањем јединственог система душебрижничке и консултативне православно-психолошке помоћи не само за активне парохијане већ и остале становнике регијона.

Говорећи о савременом душебрижништву, пред сваким образованим и уцрковљеним човеком поставља се разумно питање, колико су међусобно сагласне консултативно психолошка помоћ с њеним моралним аспектом и традиционално пастирско душебрижништво као једна од врста религиозне помоћи?

Како год изгледало чудно, али са православно-психолошке тачке гледишта противречности нема некакве. Ипак, да би се дао одговор потребно је појаснити неке појмове.

Душебрижништво је одгајање душе хришћанина у сагласности са Христовим идеалима, јеванђелским заповестима и духовно-моралним законом (Законом Божијим).

Психологија између осталог је и православна наука о души, њеним особинама, унутрашњем и спољашњем животу, такође о душевним болестима и методама њиховог лечења.

Дакле, ако говоримо о душебрижништву и управо о православној психолошкој помоћи, а не о световној (секуларној) – никаквих противречности нема. Питање је само у томе, имамо ли православних психолога и  да ли можемо да обезбедимо одговарајућу систему њиховог образовања или припреме за рад.

Говорећи другим речима, душебрижништво је у суштини духовно психолошка помоћ уцрковљеним људима и људима отвореним за веру, у основи које је морално-оријентисани и православни приступ психолошким проблемима човека кроз призму духовно-моралног стања личности.

У вези с тим савремено душебрижништво представља тесну везу између пастирског душебрижништва и православно-психолошке помоћи или, говорећи другим речима,  обогаћивање традиционалног душебрижништва савременим научно-психолошким знањем чувајући непромењене светоотачке основе и традиције.

Ако се обратимо настанку термина душебрижништво, њега је увео у употребу Свети Григорије Двојеслов (540 – 604 г.) и он ван сваке сумње далеко тачније и боље изражава суштину бриге (старања) о души, а не о психи. Управо из тог разлога, говорећи о помоћи страдајућим људима данас, није довољна само психолошка помоћ, као ни само душебрижништво, пошто многе проблематичне ситуације захтевају уједињење напора свештеника и православног психолога.

Једноставније говорећи, одговарајући на питање, коме се боље обратити – „свештенику или православном психологу“, – треба рећи да је најбоље обратити се свештенику са психолошким образовањем или православном психологу који ради при храму.

Неопходност обогаћења традиционалног пастирског душебрижништва знањима савремене и кризне психологије објашњава се тиме што је од времена појављивања традиционалног душебрижништва прошло већ 1500 година, а од тада се много изменио и сам човек, и друштво и система савремених сазнања.

На тај начин пастирско душебрижништво данас можемо одредити као разноликост духовно-психолошке помоћи која се заснива на Светом Писму и светоотачком предању у основи којих је разматрање психолошких проблема личности пре свега као душевно-духовних проблема, а потом и као психичких и психолошких. Другим речима ако је пре 100 -150 г. био довољан само душевно-духовни рад с човеком, данас се душевно-духовни рад допуњује и психолошким аспектом.

То и јесте одговор на питање постоји ли смисао сједињења пастирског душебрижништва с православно-психолошком помоћи и зар није довољно само душебрижништво у његовом класичном облику? Нажалост, данас више није.

Принципијелна важност и неопходност за допуном традиционалног душебрижништва савременом православно-психолошком помоћи се огледа у томе што највећи број савремених људи из цркве мисли потпуно рационално и психолошки и  далеко су од оне традиционалне религиозности, побожности, душевности и бриге о души која је била 100 – 150 г. пре.

Чак и сам термин душа данас као категорија код модерног човека не постоји већ је замењен рационалнијим и површнијим термином психа као нешто што одражава способности и својстава свести. Ето зашто је за савременог, рационалног и (психо)логички мислећег човека, затворен и практично недоступан душевни, а тим више духовни, ниво схватања живота и већине проблема. Док управо (психо)логички ниво комуникације и схватања као површнији и универзалнији остаје отворен за контакт и рад са личношћу.

Другим речима управо психологија, и то искључиво православна, као морално-оријентисана данас може бити једини пут и кључ до душе, ума и срца савременог човека.

Говорећи језиком православне психологије можемо рећи да управо због раздора међу тзв.:

  • Телесним умом (рационални психолошки разум) и
  • Душевно-духовним умом (морална свест)

… класично пастирско душебрижништво у његовом ранијем дореволуционом (1917 г.) облику више се не уклапа у савремени (психо)логички ум који је рационалан и прагматичан већ је одбачено због своје различитости управо са психологијом и психо-логиком савременог човека.

Другим речима то је и одговор зашто је душебрижништво данас у његовом пређашњем класичном тј. дореволуционом облику практично некорисно, одблесак архаике и спољашњих форми, лишено савремених сазнања и садржаја.

Још један проблем душебрижништва јесте и ограничен број истинских духовника и пастира у савременом свештенству који у потпуности владају основама светоотачке психологије, који дубоко знају природу душе и саму душу, иако је међу њима много психотерапеута и психолога.

Нажалост, западна психофизиологија атеизма и рационализма скоро 100 г. без друге алтернативе је владала умовима већине људи у нашој држави и оставила је трага и на савремено свештенство. Говорећи о актуелности данас таквог правца као што је православна психологија не можемо да не наведемо речи Архиепископа Никона (Рождественског):

Штета што наша црквена власт у своје време није наложила светитељу Теофану Затворнику да састави уџбеник психологије по делима светих отаца и учитеља Цркве! Нико не би могао испунити тај задатак боље од тог свештитеља – подвижника. Зашто грех крити? – У нашим духовним семинаријама уместо психологије предаје се у суштини патологија душе човечије. Уџбеници психологије састављени су на темељу западних писаца чији је светски поглед далеко од светоотачког учења.

(Архиепископ Никон (Рождественски), Дневници, Козни врагов наших сокруши…)

У вези с тим може се рећи да је за реалну промену ситуације на терену потребан  систем принципијално „Новог“ душебрижништва утемељеног на неизмењеном светоотачком предању, наслеђу и светоотачкој психологији, али допуњено савременим научно-психолошким знањем и приступима и раду са кризним ситуацијама.

Овде није реч о потпуном отказу од класичног душебрижништва и није реч о отказу од рационалне психологије, већ о сједињавању и допуњавању пастирског душебрижништва савременим научно-психолошким знањем уз чување и неизмењеност светоотачке основе и традиције. Говорећи другим речима, цркви и друштву данас је потребна нова парадигма у психологија као посебна врста делатностии душебрижништва која се може назвати психологија моралности и душевности.

Како то урадити?

То је посебно питање које захтева темељну разраду и припрему концепције. Најпре би требало да се направи главни центар душебрижништва и православно-психолошке помоћи. Даље се могу оснивати епархијски центри методолошки потчињени главном центру.

Паралелно се могу могу водити разговори да се формирају парохијски душебрижнички центри. У почетној фази решавања проблема душебрижништва и организације православно-психолошке помоћи људима у кризним ситуацијама може бити остварено организовањем при свакој парохији одговарајуће душебрижничке и консултативне  службе. У посебним случајевима може се говорити о постављању православног психолога при храму, што се већ делимично практикује. Управо о томе је говорио кризни психолог Михаил Хасмински у часопису „Фома“ за септембар 2015 г. у чланку „Психолог у храму“.

Пошто је светска психологија немоћна пред многим изазовима времена и у кризним ситуацијама душевног карактера, а број оних којима је потребна душебрижничка помоћи стално расте, напетост у друштву и у цркви се појачава.

У Русији тај проблем се већ решава. Руски портали православне психологије објављују да у Русији раде већ око 100 служби и центара душебрижништва, рехабилитације и кризне православно-психолошке помоћи. У Белорусији за сада нема ни једне и сви покушаји у реализацији те идеје наилазе на неприхватање православне психологије, као алтрнативе постојећем систему психолошке помоћи становништву, који одавно већ није способан да реши дани проблем у моралном аспекту, а не комерцијалном.

Ето зашто је потребно решавати питање разраде концепције система кризних и консултативних служби при парохијама, где би се помоћ могла давати и бесплатно и на основу добровољних прилога. Другачије речено, ради се о развоју целог правца душебрижничке и парохијске православно-психолошке помоћи која данас веома недостаје.

У вези с тим, као да пророчки данас звуче речи професора Кијевске духовне академије Леонида Соколова о душебрижништву и пастирској бризи када је пре 100 година говорио о важности коришћњења психолошког приступа у душебрижништву:

„Све пастирско богословље се одликује својим углавном теоретским карактером – оно пре свега храни ум, али пастирство нема потребу за теоријом и знањем већ животом и делима…. и ево видимо да људи који су изучили темељно систем пастирског богословља…. на делу се ипак показују као лоши пастири, суви теоретичари и не раде свој истински пастирски посао, зато што немају психолошки темељ за тај посао.“

Јаскевич Константин Владимирович

http://psyheo.by/o-dushepopechenii-i-prihodskoj-pravoslavno-psihologicheskoj-pomoshhi/

Оставите одговор