Несрећна у браку – други део

Несрећна у браку – први део


Аутор: клава 29.5.2015, 17:56


 
Здраво отац Евномиј. Веома сам вам благодарна што сете одговорили. Да, ви сте у праву, управо тако ја и схватам Бога, као грозног судију који гледа ко не живи како треба, ко не слуша цркву, и тога кажњава. Ето и психотерапеут из Германије ми је све време говорио, да је мени у глави неки свој образ власти и ја то приписујем Богу. А какав је Бог на самом делу, ја не знам. И да сам ја човек плотски, и зато духовне ствари и црквена правила сама не могу да схватим исправно, а схвативши их неисправно почињем да их примењујем у свом животу. И од тога происходе разна скретања у мом животу.
– Он је све време говорио да ја немам конфликт с мужем нити с Богом, него са самом собом и све због мог неправилног схватања духовних ствари. И зато сам сама себе загнала у стање неурозе, и сада треба да признам да ја ипак нисам духовна него плотска (телесна), и  да прихватим себе такву, каква сам, и требам почети да учим да разумем саму себе, своје потребе, и изново се учити правилном схватању моје вере и црквених правила. Када сам с њим разговарала увек сам много плакала. Зато што је он свaгда говорио, да је имати потребу за пажњом, разумевањем, за подршком и комуникацијом – то је нормална потреба свих људи, и хришћана такође.
– Он ми је такођер саветовао да читам књигу «12 хришћанских веровања, који могу свести с ума», и ја сам почела да је читам, много сам плакала читајући. Али сам престала да је читам. У то сам време отишла с мамом у манастир у посету. И у Верхотуре у једном од женских манастира посаветовали су нам да пођемо код прозорљиве старице. И она није благословила да читам књиге неправославних аутора, нити да се лечим код неправославних психолога. И друге монахиње су говориле да неправославни не знају за аскетизам и завлаче људе одобравајући им пребивање у свом греху саможаљења. И ја сам почела да сумњам у то смем ли да га слушам, јер он нема статус православног психолога, значи он нема право да учи људе како је правилно по вери.
Али сада сам почела опет да читам књигу како сте ми посаветовали. И код мене су се одмах појавила питања. Тамо је написано да сви ми желимо да будемо вољени, да сви имамо потребу да добијемо од људи саосећање, одобрење, утеху, разумевање. Љубав – је гориво нашег живота. И да је имати потребу за свим тим – сасвим нормално.
И ето, ја говорим – ја имам потребу за љубаљу, за разумевањем, за пажњом и да брину о мени. И ја то хоћу у браку с мужем, узајамну бригу једно о другом, разумевање и топлину. Ја сем се и удала зато што сам то хтела. И мислила сам да је то нормално, не да се сама ја о свему у породици бринем, него да се и муж брине о мени и деци. Ја имам потребу и у емотивној подршци у животу и у љубави, и у некој видљивој пројви бриге о мени. Али када је о том говорим, скоро увек добијам одговор, да љубав не тражи свеје. Значи хтети то себи је неправилно?
Али у књизи коју сте ми саветовали да прочитам, говори се да је имати потребу у свему томе нормално. И ја сам свагда мислила да људи хоће да саздају породицу зато што хоће не само да дају љубав другом, него да то исто виде и од супруга. Зато што и сами имају своје потребе у које-чему. Како онда да ја говорим о својим потребама, ако ми говоре, да је то неправилно, да љубав не тражи своје.
Ја не схватам. С једне стране ми говоре, да сам дужна да себе добро разумем, да схватам шта ми је потребно, у чему су моје потребе, да схватам своје потребе, да прихватим себе такву каква сам. А с друге стране говоре, да је хтети нешто од супруга и очекивати нешто од супруга неправилно, зато што љубав не тражи своје. Ја не разумем. Ја ево хоћу супружничке љубави. Ја то не могу да добијем негде другде, осим у браку. И ја за тим имам потребу. Мени је потребна супружничка љубав. И разумевање и пажња и емотивно блиски односи. И интимни односи такођер. Мени је све то потребно. Но када ја то све говорим, мени кажу да љубав не тражи своје. И ја сасвим престајем да било шта разумем.
Када сам се упознала с мужем, док смо још само излазили заједно, чинио ми се као озбиљан човек, дубокомислећи. Свиђало ми се то што много чита. Мислила сам да је уман, увек зна шта хоће, има свој циљ којему стреми. Но показало се да је он дубокомислећи само за себе и увек зна само оно шта хоће он сам. А чита он и сада – све време, и углавном детективе или ужастике.
Ми смо се састајали, хтела сам да га боље упознам, хтела сам да га схватим, и хтела сам да будем пажљива према њему. Хтела сам душевних односа с њим. Да се бринем о њему, хтела сам, да нешто чиним за њега. Но наравно и сама сем имала потребу за истим тим што сам њему хтела дати. Бригу и пажњу он је прихватао. И као да је нешто и сам показивао, некакву бригу и пажњу. Но бивало је овако, за нешто га замолим – и он уради. Ако не замолим – њему самом неће пасти на памет. Нпр. да ме дочека касно увече. Или да ми купи кифлу, ако негде дуго шетамо. Себи пође да купи, а мени, ако му не кажем, нече се сетити да понуди.
Када смо ступили у брак он је сасвим престао било што за мене да чини, чак и када га замолим. Свагда говори – теби је потребно, ти и ради. У интимним односима исто тако, као и у свему. То су моји проблеми, значи ја сам и дужна да се бринем о себи. А њему није занимљиво. И мене је кроз неко време то почело да смућује. Он је почео да јасно разграничава – то је твоје, а то моје. Шта је твоје – твоји проблеми, теби је потребно ти и ради. Мене је све то почело да смућује.
Пошла сам да се саветујем код баћушке, наш је брак од почетка био венчан. Покушавала сам да кажем, да ми је нужно што-то у тим односима, но ничега нема. А баћушка ми је процитирао апостола Павла, да љубав не тражи своје. Како сам требала да га разумем? Наравно разумела сам – да ја нисам у праву, не сме се желети било шта, ја треба само да желим да дајем љубав, пажњу и бригу мужу, а сама трпети и молити се. И почела сам сама себи да то говорим све време. Ништа од мужа нисам просила. А шта просити, ако он неће ништа да уради за мене? Но живети је постајало све теже. Ја сем се бринула о њему, кувала, спремала, чистила.
О душевним стварима сам мислила још од самог почетка, покушавала сам да с њим разговарам о књигама које је он читао, о његовим интересовањима или о још понечему. Но он је о себи још на почетку нерадо говорио и ја сам мислила да он просто не воли да се показује, да је скроман. Но после свадбе он је уопште почео да говори, да њему није занимљиво са мном разговарати. На почетку сам мислила да сам можда не улазим у разговор у погрешно време. Погрешно време је било увек. О мени њему уопште ништа није интересантно. О њему и његовим књигама њему није интересантно да са мном разговара. А интересовања код њега и нема никаквих, он све време чита и само чита. Још и телевизор гледа.
Ја сам тако ишла баћушки да се посаветујем, и савки пут, када сам говорила, да не добијам од мужа ништа заузврат, слушала сам, да љубав не тражи своје. Ето када га будем волела тако, да себе заборавим, све само њему, вољеном, тада ће он да се одазове. Ја сам себе и одстранила, сасвим. И запретила себи уопште размишљати о томе, да је мени такође што-то потребно. Потом сам почела да се разболевам и у последње време из болнице нисал излазила, постојано на таблетама. Док ми тог психотерапеута нису посаветовали. Сада сам на таблете заборавила. Но живети тако без љубави ја не могу. И опет све време говоре «љубав не тражи своје». Како схватити, да с једне стране, хтети нешто за себе је нормално, а са друге стране, не треба искати своје? Вероватно је то и главно питање које ја не разумем.
О Богу ја не разумем ништа. С једне страен о Богу говоре добре ствари, таке да се хоће и у цркву ићи и обраћати се Богу с молитвом. Но само што се косне конкретно мог живота – ето ти крст и тегли га, како хоћеш. А ако ти је лоше – то је зато, што нисам довољно духовна, хоћу плотские ствари, ето и страдам због својих жеља. Када не би желела – не би ни страдала. Да не желим супружничке љубави – не би страдала у тим односима, када нема ничега. И у исто време опет говоре, Бог даје свакоме оно шта му је потребно. Но само што кажем да имам потребу за супружничком љубави и ако ње нема с мојим мужем, онда ме отпустите и ја ћу да тражим узајамности у другим односима, с другим човеком, који ће добровољно хтети о мени да се брине.
Они мени одмах – престани и мислити о томе, брак је венчан, то је твој крст, ако побегнеш од тог крста, Бог ће дати други, још тежи, зато што Бог кога љуби тога и кажњава (кара). Нисам ја то измислила, мени су тако говорили. Последњу годину, како сам престала да седим на таблетама и у пуној мери осетила своју усамљеност у браку, то слушам постојано. Бог даје тешкоће да би се ми спасили кроз страдања, Бог даје свакому свој крст и не усуди се да силазиш са свог крста. Ко не носи свој крст, тај није достојан Бога. Ако се разведеш – снаћи ће те још веће тешкоће. Како онда да схватам Бога, – ево ти крст од Њега и да се ниси мрднула.
Хоћу у том да се разаберем, да схватим све то за себе – и не могу. Све што ја читам, противречи једно другом. А ако сам последњу година стала директно да говорим, шта осећам и шта мислим, као одговор сам добојала незадовољство свештенка и других парохијана. Бог је дао крст – брак, виси на њему, воли мужа, воли децу, примај од Бога све са смирењем, благодари за невоље… И опет слушам о љубави Божијој на проповедима, о томе да Бог све прашта, да је Бог милосрдан. Онда зашто ме не отпусти с милосрђем из мог брака, зашто се мени не би опростило, ако ја одем, разведем се, покушам да нађем нешто друго за себе? Не, ако одбациш тај крст, добићеш други, Бог кога воли тога и кара…
Опростите ми, но како све то да схватим? Како да усагласим то што слушам о Божјем милосрђу с тим што слушам конкретно о свом браку? Њемачки психолог ми је саветовао, да ако ми је тако тешко у браку, и не знам како да живим, да онда изаћем из те ситуације, да узмен децу и да одем. Изаћи из односа и спокојно се заузети собом, својим душевним здрављем. А кардинално решење проблема, развести се или живети с даље мужем, одложити до тог времена, када будем душевно здравија и будем могла да узимам на себе одговорност за своје одлуке. И мени самој се то веома свиђа. Но, то је грех. Муж ми зачитава да се не смемо уклањати једно од другог, осим по заједничком договору ради поста и молитве. И како да ја тада све схватим о Богу? Ја не могу да бирам како да живим, и с ким да живим. Ја сам осуђена доживотно мучење с манекеном.
Како да се разаберем у свему томе, како да разумам? Ја не могу. Психотерапеут је говорио, да требам поново да учим о Богу, да заново учим о правилном схватању вере. Но куда ћу са својим животом, који не могу изнова да почнем? А он ми је сваки дан пред очим, тај живот. Ја долазим с посла уморна, зато што радим физички још и на другом послу, и идем да спремам јело. А муж ради као стражар сваку другу ноћ, и спокојно лежи на каучу, и чита књигу. Њему чак ни на ум не пада да нешто спреми. Код мене испада, да све добро што слушам о Богу – то је чисто теоретска информација, која к мом конкретном животу нема никаквог односа. Ја веома желим да све то схватим. Ја веома желим да се заново учим правилном схватању вере. Али гледам конкретно на мене и моје потребе… Ја ништа не разумем, ја се само све више запетљавам.
Сада сам опет почела да читам књигу и опет плачем.


Аутор: свештеник Евномије 30.5.2015, 16:20


Хвала за подробан одговор. Мада – тамо има много понављања и сувишног. Имам осећај – да Ви мене и не слушате много, будући погружени у свој бол. Но, ако нисте спремни да слушате – биће веома тешко помоћи.
Зато узмите себи за правило – пре него што ћете послати одговор – дајте му да мало «одлежи», да би потом избацили из њега сувишну емоционалност, укључујући више разум.
Ви нисте чули, чини ми се, моје главно питање – о Вашем животу у родитељњкој породици. Молим још једном – прорадите питањана на сајту ОДА (погледајте линк који сам вам раније дао).
Ви нисте размишљали о томе, да је могуће, да се Ви нисте случајно удали упрово за таквог човека? О том читајте – «Породичне тајне које сметају живети» и «Зависност породична болест»[1]. Књига «12 веровања» нека сачека.


Аутор: клава 30.5.2015, 21:29


 
Здраво отац Евномиј. Постараћу се да пишем без емоција. Ви питате о мојој породици. Прочитала сам признаке дисфункционалне породице.
1) Одрицање мог проблема ја нисам видела. Или се ја у том слабо разумјем. Живела сам с мамом. Оца на памтим. Мама је говорила да је он много пио. Но у нашем рајону то није чудно – сви пију. Људи отворено на послу пију за време оброка и кући долазе већ припити. Не пије само управа, но тамо људи пију након посла или ближе пред викенд. У болници доктори – мушкарци пију, ако зађете на празнике после оброка, дежурни доктор је обавезно припит. Милиција пије.
Не пије само понеки интелектуалац, но месни мушкарци таквих не уважавају. У нашем рајону мушкарци у породици бивају ретко, углавном се друже међусобно. И дечаци расту, орјентишу се на одрасле, преносе њихова правила. Мама је говорила да је узрок свих беда у породицама – такав начин живота, који мушкарци нашег рајона сматрају нормалним. И чак то, да ко не пије, није мушкарац. И то што се девојчице лудице удају за такве мушкарце, зато што се они у рајону сматрају за нермалне. Тако се и моја мама удала, а отац је пио. Што је био старији, све је више пио. Потом нас је оставио, отишао с друговима у други град. Мама је говорила, алкохол разум разара, човек престаје да нормално мисли.
Проблеми у породици с мамом су углавном били финансијске природе. Мама је мене и брата одгајала сама, било јој је веома тешко. Сусетке су се нада мном смејале зато што сем лоше одевне, што имамо мало новаца. Често су се подругљиво обраћали мами и мени. Код жена у нашем рајону су други орјентири – ко има мало новаца, он је човек треће класе. Мама је често плакала због увреда, зато што не може више да заради, и зато што се према њој тако односе. Потом је брат почео да расте, почели су проблеми с њим, зато што се почео дружити с дечацима из улице, а они су сви копирали живот мушкараца нашег рајона. Пили су, пушили, ни к чему нису стремили. То је такав начин живота. Мама је желела да брат иде у школу, да пође у други град, да нешто упише. Но он је такође постао као и остали момци у рајону. Ја сем жарко желела да се исчупам из таквог живота где људима ништа није потребно и код којих нема никаквих интересовања. Мама је с великим трудом сакупила новац, како би ја прешла у други град да упишем школу.
Хоћу рећи да сам се с мужем тамо и упознала. И он ми се је свидео управо зато што сам мислила да није инфантилан, да је одрастао, уман и озбиљан човек, не као они у нашем рајону, којима ништа није потребно и који књигу у рукама никад нису држали. Да сам знала да је оно такав, да му ништа не треба, ја се ни за шта не би ни састајала с њим. Мене је увело у заблуду то што он не пије и има више образовање.
О проблемима у породици. Ја се не сећам, да су се неки проблеми одрицали или прећуткивали. Ако нешто није било како треба, мама је говорила да то није како треба. Но главни проблем је било наше сиромаштво. Нисмо имали довољно за наше потребе. Када сам ја одрастала код нас у школи деца су гледала ко шта носи од одеће, ко шта има. И ако ја нисам имала најмодернији зелени џинс, мене су прозивали и задиркивали. Ја сам плакала и жалила се мами. Она је говорила, како и њихове маме гледају ко има колико новаца, па тако и њихова деца. Сећам се, она би добила плату и купила ми зелени џинс. Била сам радосна зато што ме више неће задиркивати, и бићу одевена као и сви.
2) Вакум интимности. Мени се насупрот чини да смо мама и ја свагда разговарале једна с другом. Она је долазила с посла и ми смо заједно спремале у кухињи. Она је спремала а ја сам јој помагала. И док смо спремале разговарале смо. Мама је говорила како је њој тешко, а ја сам говорила како су ствари у школи. Жалиле смо се једна другој и тешиле једна другу тим што ћу ето ја порасти, завршити неку школу и имаћу нормалан посао, и нећу да живим међу таквим људима којима је новац – све. И говорила сам мами да ћу јој помагати када одрастем, како се она не би умарала радећи на два посла.
Тако је и било касније, још док сам ишла у школу, почела сам да радим, и рекла сам мами да ми је доваљна моја плата, како она неби радила тако много. Касније сам завршила институт и почела сама да шаљем новац мами, да би јој било лакше. Тада нисам имала деце, мени једној није много требало, и с детињства сам била приучена да се у ничему не разбацујем. С мамом ја тако и до сада разговарам. Она веома тешко преживљава то што се код мене лоше сложио лични живот. Тренутно ми помаже са својом пензијом.
3)  Замрзнутост правила и улога. Такођер нечег таквог се не сећам. Нико није ломио мој карактер, нико није бранио да се изражавају своја осећања. Правла су била само по кући, ко шта ради. Брату смо остављали чишћење куће, а ја сам помагала мами да спрема. Потом када сам порасла сама сам спремала и чекала маму с посла, заједно смо вечерали. Осим за послове по кући код нас правила није било. Ми смо просто живели. Мама се бринула о нама, а ми помагали мами. Попустљивости је можда и било. Брат је још у нижим разредима почео с другим дечацима да пуши и да пије. Мама није знала шта са тим да ради.
Покушавали смо да с њим разговарамо, но он је био груб према мами, говорио је да смо ми две жнетине и ништа не разумемо, а он је мушкарац као и сви. И мама с тим ништа није радила, није га кажњавала. Само је плакала и молила се.
4) Конфликтност у односима. Конфликта је била само с братом, зато што је он постао мушкарац као и сви. И што је год био старији био је све гори. Престао је да помаже по кући, вероватно су му другови из дворишта говорили да они својим матерама не помажу, зато што су они мушкарци. А он није хтео да га сматрају за шоњу. Но никада код нас није било прозивања. Мама се питала «И како са њим разговарати?», али свађа код нас није било. Мама је понекад говорила повишеним тоном «Видиш како ми је тешко, зар ти је такав проблем да спремиш своју собу?» Више никакве свађе ја се не сећам.
5) Ја вероватно салбо разумем шта су то границе. Мама је свагда долазила дома уморна, али није била раздражљива, била је уморна и тужила се на живот. Ја сам је чекала да се врати са посла и спремала јело. Било ми је жао, хтела сам да нешто урадим за њу. Њу је веома вређао однос суседа према њој. Они су се смејали над нама због нашег сиромаштва. И она је била растројена збг тога што је брат постао као и сви други мушкарци у рајону. И мени је то све погађало. Сусетке су се старале да и мене разним гадостима увреде. Оне су свагда седеле на клупи испод прозора, и када сам ја пролазила мимо тих два реда сусетки, они су свагда нешто добацивале, какву то гадост. Ја сам такођер плакала због тога, као и мама. И с братом сам ја конфликтовала, мени је било непријатно што је он изабрао такав начин живота. А он ме је дирао «Погледај је, каква цаца!» Знао је и псовати. О границама се ја не разумем, зато не могу тачно да кажем.
6) Склоност к поларности осећања и размишљања. Такођер не разумем много. Једнозначно смо оценили као лош начин живота месних мушкараца.
7) Затворен породични систем. Да била је тако. Зато што смо хтеле да избегнемо увредљиве шале наших суседа или мојих једнокласника, и ми, како год смо могле изображавале смо фасаду благополучија (благостања). Мама нам је за последњи динар куповала одећу, и зато смо се цео месец лоше хранили. Но ја нисам хтела да ме прозивају у школи и мама је то схватала, она је такођер хтела да нас суседи не вређају.
8) Контроле код нас у породици није било. Живели смо једноставно. Мама је била веома уморна и код ње ни снаге неби било на неки конторол. Мени се чини да смо ја и мама живели другарски. Само је брат хтео да буде као сви, а мени је то било противно. И мама је плакала по том поводу.
О системи цености у родитељској породици ја не могу ништа да кажем. Мама и ја за такве речи нисмо ни чуле, као ни за личносни раст, стремљење к развићу, заједничко стваралаштво… Но вероватно је свеједно нешто било. Ја сам добро учила, волела сам да читам, ходила у библиотеку, узимала књиге. Најдражи предмети су ми били руски и литература. И није ми се свиђало када људе ништа није интересовало. Блиске односе са рођацима и мама и ја смо веома цениле. Но код нас није било рођака осим ми саме једна другој. Рођаци мог оца се нису знали са нама, мамини родитељи су умрели. Заједнички одмор је био само у виду маминих и мојих вечера и разговора за вечером. Брат с нама није волео да седи и одлазио је у собу да једе испред телевизора.
Не могу да представим себи како смо могле нешто да изменимо. Нисмо се могли избавити из сиромаштва, брат се све више и више увлачио у таквав живот. То су била наша два највећа проблема. Но да нешто изменимо нисмо могле. Ја нисам могла игнорирати однос једнокласника према мени због нашег сиромаштва. Они су могли и да ме истуку. И суседе ја, такођер, нисам могла да игноришем, био је веома увредљив њихов однос према нама. Да заволим живот брата такођер нисам могла, мени је то противно. И убедити га да живи другачије такођер нисам могла. Мене је олакшање то што могу да не општим с њим. Жао ми је маме, она с њим живи у истом дому, он тренутно, мада и не пије, здравље му не дозвољава, но начин живота је остао исти – лежи пред телевизором и ни к чему не стреми. И он такођер страда, зато што не може да пије с другима.
Прочитала сам ко су ОДА (Одрасла деце алкохолочара). Из свега тамо написаног за мене важи само 14 тачка – Осећају кривицу када заштићују своја права и ради тога често уступају другим. Ја се не осећам кривом, но постоји осећање страха. Ја се бојим да ако будем штитила своја права, и не будем уступала другима, они ће ме почети вређати. Викаће на мене, лоше ће се односити према мени. Ја се свагда претварам да сам као и остали и слушам шта ми говоре, да не буде горе. И 15 тачка – Осећају страх пред другим људима, а особито пред начаницима. Началници су за мене и свештеници и православни психолози. Њих се бојим више од свега, зато што се бојим Божије казне ако их не послушам. И 16 тачка – Боје се туђе злобе и скандала. Бојим се да ће ми учинити нешто лоше. Ако се уверим да ми човек не може ништа лоше учинити, ја се престајем бојати и постаје ми свеједно шта говори и да ли је злобан. Остало што би личило на мене тамо нисам нашла.
Ја нисам мислила да сам се случајно удала управо за мога мужа. Ја сам свагда мислила, и сада мислим, да сам погрешила због незнања, нисам знала да нису сви који не пију и с вишим образовањем – озбиљни и умни људи. После мушкараца у мом рајону чинило ми се да ако човек не пије и ако је завршио институт, значи да је он озбиљан и одговоран. Управо сам то тражила и тражим код људи, и такви људи мени се свиђају. Ја се никада не би дружила с таквим људима као што су мој муж и мој брат.


Аутор: клава 30.5.2015, 22:22


 
Хоћу рећи да сам из књиге «12 веровања» прочитала до четвртог веровања, и до сада сам у свему што је тамо написано препознала себе, све се на овај или онај начин мене дотиче.


Аутор: свештеник Евномије 31.5.2015, 19:52


 
Хавла за подробан опис. Препоручујем да прочитате, у првом реду, књигу Москаленко.
Ваш одговор ме је учврстио у мисли да понашање Вашег супруга – одговара вашим унутарњим потребама скривеним од вашег сазнања. Имате кога да окривљујете за свеоје проблеме, на тај начин можете да скривате од себе своје унутарње конфликте, приписујући их мужу. Уопште, најтипичнија сазависност. Принцип: «Ето ја се старам да будем добра за тебе, и сада си ми дужан…» На самом делу  – ја не умем да будем срећна, не умем да прихватим себе таквом каква сам, не знам шта је то истинска љубав од стране мушкарца – јер је није било у породици. Једном речју, Одрасла Деца Алкохоличара. О томе говоре све књиге Москаленко[2].
Видим два пута. Први – продужити рад с психотерапеутом (из тога како сте га описали – осећам поверење према његовом раду).
Други – укључити се у програм 12 корака Ал-Анон или ОДА (ACA – Adult Children of Alcoholics).
Мислим да нисте довољно озбиљно схватили утицај оца и окружења на Вас. Проблеми с мужем су само надводни дио леденог брега. Подробније ту тему можемо да разаберемо по скајпу (Evnomiy1) – сутра рецимо, у 19.00
Још бих молио психолога да прокоментарише преписку.


  Аутор: Елена Громова 31.5.2015, 22:16


 
Здраво Клава!
Сагласна сам с миљењем оца Евномија! Ја такођер сматрам да треба да продужите психотерапеутски рад с њемачким психотерапеутом, а такођер и у свом граду да потражите групу за сазавиосне. Одговарати и писати Ви можете веома дуго и много, но то неће решити ваше проблеме, зато што вам је потребан очни формат и дуг рад на себи.
С уважењем, Елена.


Аутор: клава 1.6.2015, 0:13


 
Здраво отац Евномије. Хвала вам за одговор. Могуће је ипак да сте у праву. Ја просту у томе ништа не разумем. Код мене заиста није било нормалних односа с мушкарцем у породици. Тај психотерапеут ми је говорио да ја у себи носим увреду од мог оца, зато што нас је оставио, што смо због тога имали тежак живот, што се он о нама није бринуо. И ја због тога, као, сматрам њега за непријатеља. Исто и мушкарце из мог рајона, зато што је мој отац сличан њима. И та осећања је преносим и на мужа.
Он ми је све време говорио да ми је на почетку потребно научити се добро разумети саму себе, разабрати се са самом собом, и тек касније ћу моћи да се разаберем с мојим осећањима према мужу и у томе шта ја хоћу. Ја сам сагласна с тим да је мени нужно занимати се собом и научити себе добро разумети. Но с друге стране, ја не разумем, зар су други људи у том смислу намного здравији од мене? Но они себи ипак бирају с ким ће да опште, с ким да се друже, у кога да се заљубљују.
Изабирају ко им се свиђа, а ко не. Зар је тако важно због чега се мени тамо неко не свиђа. Зар није нормално просто не општит с човеком који ти није симпатичан? Да, нема код мене љубави према њему. Зашто сам ја дужна да себе на силну натеравам да живим с њим у супружничким односима? На самом делу мене више угњетава то што ја не могу да изаберем себи човека који ми се свиђа, и бити с њим срећна управо у супружничким односима. Та безнадежност ме угњетава више од свега. И то је оно главно што ме брине.
Колико људи имају односе с човеком који им се свиђа, заљубљују се и имају у браку нормалне интимне односе. А ја сам се из грешке, из незнања удала и сада не могу ништа да изменим… Може бити да ћу ја радећи на себи потом и престати видети у њему лоше, и почети се према њему односити спокојније. Но је у њему никада нећу видети то што ми се код људи свиђа, то, шта би ја могла жарко волети. Код њега тих особина нема. Могуће је да је он и добар човек, у сваком постоји нешто добро. Но тога што је потребно мени, код њега нема. Ја никада нећу моћи заљубити се у њега и радовати се томе што он постоји. Само ја више немам избора.
Већ сам размишљала о том да се вратим к мом психотерапеуту, он ми је све тако добро објаснио, научио ме је да много тога схватам. Он чак ни новац не узима од људи, из неког разлога не сматра да то он ради. Он говори да он ради очно, а тако он просто општи с људима и говори своје мишљење и то шта зна. Све врем је понављао да ја неправилно схватам духовност и црквена правила. И покушавам да их применим на себи, и то се показује за мене не по мојим моћима, претешко бреме. И код мене настаје унутарличносни конфликт, приморавам себе да бидем таква, каква на самом делу нисам и исисамам из себе осећња, којих нема, а она осећања која имам себи забрањујем. Приморавам себе да будем правилна, онако како ја то схватам.
Када сам читала «12 веровања», прочитала сам тамо, да људи страдају и да се са њима дешавају несреће не само зато што су они грешили. И приводи се за пример праведни Јов, који је био праведник, но с њим се десила велика несрећа. Мене је то ужасно потресло. Ја сам у потпуном ужасу. Тај психотерапеут је све време питао, због чега ја желим да испуњаван црквена правила. И тада сам му признала да ми то даје безопасност. Док ја испуњавам правила, мени се не може ништа десити. Мене не брине правилно ли ја поступам или не, ја на самом делу не желим да будем правилна. Ја се просто бојим казне ако нешто урадим како не треба. Ја осећам само страх.
Ја не желим да будем духовна, ја се просто бојим да будем кажњена. И мени је веома важно знати правила, да се са мном не би десила беда и да ми не би било лоше. Но ако се несреће дешавају не зато што је човек сагрешио, то значи да је немогуће човеку тако се подстроити под нешто, па да се са њим ништа не деси? Тада за мене губи сваки смисао испуњавати правила. И ја сам сада у потпуном растројству и страху, шта да радим? Држала сам се за та правила зато што сам се тако осећала у безопасности. Била сам спремна натерати себе да радим било шта, и натеравала сам се, само да би била сигурна да ми се неће десити никаква несрећа. И у том браку мене држи само страх од казне. И у цркву да идем мене тера само страх од казне. И исчитавати све молитве мене такођер тера страх од казна.
Но раније, до удаје није било тако. Повремено сам ишла у цркву, но ишла сам зато што сам то сама хтела. Видела сам у цркви и у проповедима нешто добро, важно за мене, нешто блиско мени. И код мене тада није било никаквих проблема, знала сам шта хоћу и бирала сам с ким ћу да живим и с ким да се дружим. Имала сам другарице с којима ми је било веома пријатно дружити се. Биле су умне и озбиљне. Било ми је интересантно с њима општити. Имала сам посао који ми је причињавао задовољство. Код мене је било све добро. Радовала сам се животу и била сам срећна. Ето ви говорите да ја не умем да будем срећна, не умем да прихватам себе таквом каква сам. Но видите ја сам била срећна и радовала сам се животу. Тада нисам размишљала каква сем ја, какву себе могу а какву не могу да прихватим. Ја сам просто живела и радила сам што ми је било потребно.
Потом сем се венчала за свог мужа и почела да питам за савете баћушку, зашто у мом личном животу не иде добро. И тада сам почела да слушам, да ми није добро зато што сема грешна. Ја тада још нисам схватал какав је мој муж, ја сам све још мислила, да је он озбиљан човек и уман, но због чега се тако према мени почео односити. Баћушка ми је рекао да га то беси смућују, и да сам дужна да се више молим. Потом су ми ракли, да ме то Бог кажњава на тај начин зато што сам грешна. Потом су говрили још таме слично.
И како-то постепено сам почела све више да обраћама пажњу на речи управо о казанама. Чујем да на пример, ако жена иде без мараме, она ће да буде кажњена упалом мозга, или ако не исчитамо пред причешће бар једну молитву из правила, то се може и умрети, нпр. ауто те удари. Почела сам да обраћам пажњу на такве примере и да се бојим. Истина је, да ја не знам истински смисао црквених правила. Пре него сам схватила смисао ја сам слушала о казнама за неиспуњавање тих правила. И тога сам се бојала. И већ сам све радила само из страха да ћу бити кажњена.
Нисам прихватала себе такву каква сам, зато што сам слушала да нас Бог не прихвата греховне, и кажњава нас ако се не преправљамо. И да би избегла казне покушавала сам да себе преправим. Мама ми је говорила «Ћеркице што је с тобом? Ја те не препознајем». А ја сам јој одговарала «Мама , не ваља бити грешним. Можеш случајно да паднеш под кола и готово, попаднеш у ад и вечне муке!» Сећам се како се мама чудила «А зашто сам ја обавезно дужна да паднем под кола?» А код мене је био одговор, како је баћушка говорио «Зато што не знате када ће Бог да прекрати ваш живот». Ето тада сам ја и почела да се старам да испуњавам црквена правила. Била ми је потребна гаранција, да ме неће дирати. Да није било тог страха ја би се просто равела и следећи пут би пажљивије гледала, да ли је човек заиста такав, каквим ми се учинио, има ли те особине које се мени свиђају код људи. На самом делу мене у браку држи само страх.
Ја хоћу да се занимам собом, хоћу да научим себе да разумем, хоћу да добро схватим које су моје потребе. Хоћу заново да научим како правилно да верујем у Бога и како правилно да схватам црквена правила. Ја мислим да ми је потребно вратити се мом психотерапеуту. Ако није битно то што он нема статус православног психолога, и ако нећу да будем кажњена због тога што га слушам. И хоћу да прихватим савет психотерапеута да живим одвојено од мужа, да би дошла себи и спокојно се занимала собом, а коначно решење о мом браку ћу да донесем тада када будем добро разумела себе и добро знала шта ми је потребно.
Ако ме Бог неће казнити због тога, ја ћу тако и да урадим. Тако ми је лакше и морално и физички. Нећу морати да спремам тако много, да би било и за њега, и дозволићу себи да нађем други посао, лакши, па нека је плата и мања. Но главно је да ће ми бити морално лакше, престаћу да приморавам себе да живим с човеком који ми се не свиђа. Нека то буде и неисправно но ако ме Бог не казни неким страдањима, ја ћу тако и поступити. Почећу да читам књигу Москаљенко како ми и саветујете. И хоћу да сазнам како да радим у ОДА. Ако је могуће да вас позовем скајпом, биће ми драго, обавезно ћу позвонити у 19.00 –  то је по московском времену?


Аутор: клава 1.6.2015, 0:22


 
Здраво Елена. Ја сама већ хоћу да продужим рад с психотерапеутом из германије. Само што с њим никад није било очног формата, била је само иста таква преписка и скајпом, као телефоном. Да ми је потребно много времена да би све добро схватила ја се слажем. И он је био сагласан да се занима са мном даље.
Хвала за ваше одговоре и вашу пажњу.


Аутор: свештеник Евномије 1.6.2015, 12:02


 

«Ја мислим да ми је потребно вратити се мом психотерапеуту

Потпуно вас подржавам. Ви сами одлучите шта је за Вас корисније – разводити се или не. Такођер нема смисла гледати како и шта бива код других – од тога се ништа неће изменити у вашем животу.
Мој предлог је – радите на соби активно око годину дана – и то ће помоћи да стекнете здравомислије, тада ћете моћи адекватније и разумно донети одлуку о вашем даљем животу.
(Код нас у Србоји групе за одраслу децу из дисфункционалних породица  по програму 12 Корака – Аca-srbija.)
Тамо ћете наћи у кога да питате и одакле да почнете – они ће вам помоћи.


Аутор: клава 1.6.2015, 13:55


 
Здраво отац Евномиј. Хоћу да вас питам за један савет. Мој психотерапеут је рекао, да ја треба да заборавим све што знам о Богу до сада, и да сама кажем каквом Богу желим да верујем. Он је то објаснио тим да су већина мојих представа о Богу и вери неисправне. И те поставке ми сметају. А све што ја могу да замислим – то је нешто добро и значи биће истинито. И све што ја могу да замислим сама – то  је оно што ја тренутно могу да схватим о Богу. Ако то не буде све, то ћу ја с временом мењајући се сама моћи да разумем и више.
И хоћу да питам, могу ли ја то да прихватим и да слушам мог психотерапеута?
На ОДА ћу обавезно поћи, мој психотерапеут говори, да ми је обавезно потребно општење с људима који оздрављују од својих проблема. Хвала вам велико.


Аутор: свештеник Евномије 1.6.2015, 17:13


 
Предлог психотерапеута има смисла. И то ће бити не измишљање – него пре, ослобођење од лажних представа, прихватање истинске, оригиналне јеванђелске благовести.
Хтео би да добијем његов контакт – к њему се слободно могу упућивати људи. Наравно ако се он сагласи.
Више не видим неопходност за наш скајп разговор – Ви сте нашли свој правац. Биће нам драго ако нас будете повремено обавештавали како вам иде.


Аутор: клава 2.6.2015, 11:55


 
Здраво отац Евномиј. Огромно вам хвала за одговор. Веома ми је било важно да чујем ваше мишљење.
Молили сте да се повремено поделим с тим како ми иде. Продужила сам рад с психотерапеутом, и он је веома добро поразговарао са мном. Хоћу да се поделим тим како ми је објаснио по поводу мог брака. Питала сам га, зашто сам се ја могла не случајно удати управо за тог човека, ја сам то схватала тако, да је то нешто фатално што до мене не зависи. И када сте ви написали да је мој муж одговарао неким мојим скривеним потребама, ја сам то схватила као моју кривицу, да сам сама крива што је муж такав човек.
Психотерапеут ми је све веома добро објаснио, и ја сам схватила, да ми он говори истину. Он је рекао да сам се ја, пошто нас је отац одбацио, осећала увређеном. Он је за мене постао као непријатељ који ме је увредио. И у исто време ја сам несвесно хтела да то исправим, имала сам несвесну жељу да принудим оца да ме заволи, да ме прихвати, и да се о мени побрине. И от је истина, имала сам свагда осећање горке увреде према њему. И хтела сам да он схвати да није у праву и да му некако проради савест и да почне да брине о мени.
И када сам се састајала са својим мужем, само што би приметила да он не стреми да брине о мени, не досећује се шта треба да уради за мене, приметила сам неку сличност с мојим оцом, онако како сам га себи представљала, ја сам сав тај свој однос према оцу пренела на њега. Муж је стао за мене фигура на место оца. И с њим сам се венчала, тако што сам несвесно стремила да узаконим своје претензије к тој фигури, да је он дужан мене да воли и да се о мени брине, као и мој отац. То је одговарало мојим несвесним стремљењима да принудим оца да ме заволи и да га натерам да се усавести. И према мужу сам имала такву двојну поруку, као и према оцу. С једне стране сам од њег хтела љубав и бригу, а с друге стране сам се према њему односила као према непријатељу, који ме је увредио.  Психотерапеут је рекао да су можда и мојим братом цео живот управљала та осећања, и он је тако стремио да постане као и сви мушкарци из нашег рејона, зато што се стремио да буде прихваћен од нашег оца, и мислио је да ако га буду прихватали такви мушкарци као што је и наш отац, то ће се онда и оцу свидети.
У супружничком животу сам се одмах налетела на његову равнодушност према мени и прихавтала сам то као равондушност мог оца. Пошла сам к баћушки да питам за савет, зашто код мене у животу није како треба, и шта да радим. Несвесно је за мене то питање значило «Ево ја имам законско право на љубав и бригу. Како да га принудим да ме воли и да се брине о мени?» Баћушка је вероватно хтео да каже да људи воле и брину се добровољно, и да на то није могуће принудити. И да вероватно моја осећање к мужу нису искрена љубав. Но ја сам то схватила тако, да сам ја неправилна и грешна и зато је код мене све лоше. И ако ја будем њега више волела, тако да све њему и само њему, онда ће и он мене да воли. Тако сам ја и у детињству осећала, да када би отац видео како сам ја добра, он ме неби оставио. Имала сам несвесну жељу показати му како сам ја добра. Тако сам почела и к мужу да се односим, да му доказујем како сам ја добра. И што сам више наилазила на његову равнодушност, то сам више доказивала, како сам ја добра и наваљивала сам на себе све више обавеза и бриге о породици.
Мени се чини да је све то правда, ја сам посумњала да су код мене на самом делу била таква осећања и к оцу и к мужу.
Психотерапеут ми је објаснио да ако ја не прорадим добро своја осћања, то ће код мене тако и даље несвесно радити та иста шема, стремићу се да исправим нељубав оца према мени у детињству, и када будем примећивала у мушкарца нешто слично на мог оца, преносићу на њега сва моја осећања и стремљења к оцу. То ми се показало као веома тачно. И  почела сам да схватам зашто ми је потребно пре свега да се занимам собом и да се научим себе добро разумети, пре него што будем предузмала нека озбиљнија решења у животу.
Прешла сам с децом у стан другарице, да би ми било морално лакше. И занимаћу се собом с психотерапеутом и учићу се бринути о себи, како он и говори.


  Аутор: Елена Громова 2.6.2015, 17:03


 
Здраво Клава!
Драго ми је што сте обновили рад са својим психотерапеутом!
Православни психолог – то и јесте специјалист који је стекао више образовање по психологији и истовремено верујући правослани човек.
Адресу ел. поште Вашег психотерапеута ћу да предам оцу Евномију, а из теме ћу да уклоним.
С уважењем Елена.


Аутор: свештеник Евномије 2.6.2015, 20:10


 
Видим да се „лед почео топити“. Искрено се радујем због Вас.
 
[1] Семейные секреты, которые мешают жить“ (http://www.amazon.com/Secrets-Your-Family-Tree-Dysfunctional/dp/B00378L4KM)  и „Зависимость семейная болезнь“ – на руском
[2] То је све што имамо за сада преведено на српски.
[3] У Србији групе самопомоћи су тек у зачетцима, тако је и са интернет ресурсима и литературом. Групе постоје у Београду, Новом Саду и Суботици. Званични и за сада заједнички сајт је www.aasrbija.com/.
http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=2856&st=20&p=11804&#entry11804

Оставите одговор