Не волим људе са стране у кући или тачније не могу да их поднесем

Форум – одговара православни психолог Марина Легостаева


  1. Юлия Кр  Јулија Кр

Добар дан, драги психолози и хвала вам за вашу помоћ! Мој проблем, ево у чему је – ја не могу да трпим ако неко код мене у кући «заседне». Је не мислим на госте за празнике или обичне посете, него већ угошћене посетиоце када заседну и не знају отићи.
На пример, цео живот љетом код нас по цео дан су деца суседа. Док су они још мали – до 12 год – ништа зато, но када поодрасту ја од тог лудим. То се пројављује тако да ја долазим у стање дивље раздражености. Посла има поприлично по кући но све ми испада из руку, ништа не стижем. Ако се присилим и нешто узмем да шијем, то само грешим. Тако да је боље да сасвим оставим.
Ја сама не волим да идем у госте – изузетак је једна другарца, но и код ње – једном два пута у години. Када ме позову на седељку код кога у госте – то за мене уопште није одмор, него рад.
Но, као на зло, мени са гостима «иде добро». Ево, на пример, већ недељу дана код мене по цео дан живи син невесте. (Тако је испало да је невеста старија од сина). Дечко је веома добар и ја га волим, он ништа лоше не чини и уопште… Но у дозама «од јутра до мрака» моја реакција на њега је иста као и на људе са стране.
Не знам шта да радим – посаветујте ме, како да се са тим смирим и да не зеленим од раздражења?
Да додам, наш дом је доста мален, а распоред просторија луђачки – кухиња је проходна, а хол је уједно и спаваћа соба мене и мог мужа – тј. нема месте да се осамиш ни на 5 мин.
Да бих се преобукла, идем у купатило. Да би поразговарала телефоном – исто тамо. Горе споменутом осећању раздражења и љутње додаје се и осећање стида због тога што тако реагујем. Осећам се као зла Мегера[1], у суштини тако и јесте, но то брижно скривам, убеђујем себе, да сам ДУЖНА смирено све то да подносим, но не успевам и обузима ме бес испод тиха.


2. Легостаева Марина Легостаева Марина психолог


Јулија, добар дан! Прво шта треба да урадите, јесте да престанете о себи да фантазирате, да не смете осећати раздражење због сувишних контаката с људима. Свако од нас има (своје личне) границе, када количина социјалних контаката почиње да превишује «дозвољену дозу». Мислим да то не треба подробније објашњавати.
Ствар је у другом. По свему судећи, ви се превише старате да свима угодите. Постоји такав грех – човекоугађање[2]. То је када се старамо бити добри према свима и при том не урачунавајући наше психолошке и духовне ресурсе.
Шта вам смета да «дозирате» време нахођења деце од суседа у вашем дому? Није ли то жеља да изгледате добри, као она која има љубави, добра пред суседима и у својим сопственим очима? Шта вам смета да још до доласка сина невесте са њом договорите око услова боравка њеног сина код вас? И исказати смело и отворено своје жеље у добронамерној форми. Подозревам да је то тај исти грех човекоугађања (лажног смирења)
Претпостављам, да сте добро освојили и користите само два варијанта из многообразне стратегије понашања: или отказијете прилично оштро и одсечно, и касније због тога осећате кривицу; или се саглашавате да трпите човека, и при том разрушавате себе унутрашњим гневом и раздражењем.
Но постоји и друга варијанта: ми реално вагамо своје снаге и отказујемо човеку његову прозбу. Да, ту варијанту није свагда лако издржати, тим пре, ако сте већ приучили окружење на то, да им је свагда било дозвољено налазити се у вашем дому. Уобичајена реакција људи у том случају јесте – увређеност. Свеједно, увреда се неретко користи људима као средство манипулације. Јер увредом се може испровоцирати осећање кривице. И самим тим продужавати психолошки «давити» човека. Те ситуације немају ништа заједничко са духовношћу.
Напомињем, често за тим стоји грех човекоугађања. А, ако пођемо  још дубље, може се изаћи и на славољубље, и на гордињу…
То је прво, што сам сматрала важним да вам напишем.
Друго, то је када је стварно неопходно претрпети неке тамо некомфорне услове.
Томе се може прићи и с друге тачке гледишта – одговорити себи на питање: због чега ми је то допуштено? Ради исцељења од каквих страсти? Како да преживим тај период на тај начин, да унутра не би ницало раздражење на човека? Јер, иза тога се може увидети то, да је све наше смирење – само спољашње. И гордиња наша није никуд нестала. Користи од таквог смирења је мало. А може бити да је оно и штетно. Зато што постоји искушење, да се почнете гордити тим, каква сам ја «мученица».
У психологији, у сличним ситуацијама говоре да човек изабира за себе улогу жртве. Он као да од тога има секундарну добит. То му даје право да се оправдава и да се горди собом. Ето, сви около се усхићују његовим човекољубљем…
Но, ми пре него постанемо «свети», треба да станемо сами своји, да се дотакнемо своје сопствене реалности, да се престанемо бојати себе, мучити себе и оне који нас окружују неуротичким осећањем кривице и увреде…


3. Юлия Кр   Јулија Кр


Хвала вам за одговор. Веома сте тачно описали

«два варијанта из многообразне стратегије понашања: или отказијете прилично оштро и одсечно, и касније због тога осећате кривицу; или се саглашавате да трпите човека, и при том разрушавате себе унутрашњим гневом и раздражењем».

Постараћу се да поступим другачије и да поразговарам са сином. Постараћу се да му објасним, да ми је неудобно живети «иза огледала». Ја осећам да је од таквог «смирења» више греха, него користи. Но узети и поговорити с посетитељима (њиховим родитељима) је тако сложено – не разумем зашто? Просто, не знам како тај разговор да исцедим из себе.
Имала сам моменте, када је син довозио друга да ноћи код нас, тако да сам ја одлазила код ћерке на стан. (Изнајмљујемо ћерки стан због удаљености средње школе). Но после тога сам се само с мужем посвађала. Он је директан, – узео је и рекао ујутро другу – «Ето видиш Сашко како си Јулечки досадио».


4. Легостаева Марина  Легостаева Марина психолог


Јулија, у таквим случајевима помаже када говоримо о себи, при том не окривљујући друге. О себи – то значи управо о својим осећањима, о својим тешкоћама и о психолошкој напетости, која код вас бива повремено, просто, превелика. На такав разговор се треба одлучивати само са спокојним мирним устројством духа.
Вероватно неће све успети из првог пута. Но, потом ће почети да се навикавају на вас, да сте способни да се супротставите и да кажете «не». Да, на почетку, могуће је, да ће бити тешко…Било које наше унутарње психолошке измене свагда су праћене тешкоћама, психолошким дискомфортом, жељом да се поново вратимо прошлим законима стратегије понашања. Но то су тешкоће свих «прелазних периода». Ако будете пажљиви према себи (својим унутарњим осећањима) и према реакцијама људи, онда ћете кроз неко време почети да се ослобађате од лажног осећања кривице и од раздражења на људе и на себе.


5. Михаил+++ Михаил+++ Гост


Спаси вас Господ за савете. Осећам исто што и Јулија. Но незване посетиоце одгоним набуситим изгледом и ћутањем. Обично људи схватају и долазе ређе. Но, често се појављује осећај кривице зато што ми говоре да мрзим људе. Мада, просто говорећи, сви су људи различити.


6. Юлия Кр Јулија Кр


Добар дан. Хвала вам Марина за помоћ и за одговор.
Много сам размишљала у последње време.
Схатила сам да је мој проблем у томе што ми је тешко рећи човеку директно. Нпр. Госту који је засео, узети и рећи: «Драги мој, ја сам уморна, хајде да завршавамо посету».
Ја све себе стављам на место тог госта и замишљам како би мени то било непријатно.
Но с друге стране, ја свагда пажљиво гледам на реакцију домаћина, бојим се да злоупотребим његово гостопримство.
Опет, није ствар само у гостима.
Због тог страха да не УВРЕДИМ неког, чиним много глупсоти. Тренутно имам проблем са сином. Сео ми је за врат. Оставио је своју девојку, живео је с њом три године, и прешао је да живи код нас, притом нам је пао као снег на главу. Здраво родитељи – живећу код вас, а за ваше планове мени је паралелно. Кући неће ништа да ради и новац за домаћинство не даје. Недавно ми је другарица у лице рекла – «Ти мати, својим понашањем квариш дечка».
Како то?!
Ја мучим себе – не знам како да достојно изађем из ситуације, како објаснити сину да старија (23 год) деца треба да се сами прехрањују, а не да зависе од редитеља, а она мени тако… Но опет како рећи сину – дужан си да самостално живиш, а не да нама висиш о врату? Испашће, ја нисам матер, него змија, сина гоним, тањир супе му отказујем. А ћеркама сам принуђена да отказујем, имам их три. Ја и муж нисмо тако новчани.
Уопште, са свих страна заседе.
Ево сам као мало и поплакала.


7. Легостаева Марина  Легостаева Марина психолог


Михаил, не треба свагда угађати очекивањима окружења. Важније је са собом се разабрати, схватити себе. Ми смо саздани различити, између осталог и у неопходности општења с људима (интроверти, екстраверти). Постоје људи који савршено не могу да поднесу стање када остану сами. У исто време постоје људи који већи део времена претпостављају да остану сами са собом. И њима при том није ни досадно нити су усамљени. Обично се код нас та стања смењују једно за другим. И ако нам они не приносе посебног беспокојства, онда се не треба бринути по том поводу.
Но ако се беспокојство свеједно појављује, онда је неопходно почети разабирати у себи: шта се дешава? Разлога може да буде много. На пример, дете од детињства нису приучили општењу. Тешко му је да се социјализује, он напросто не уме да комуницира. Било каква комуникација изазива нелагодност, напетост и изазива преживљавање психолошког дискомфорта. При том човек може да осећа оштру неопходност за општењем. На такав начин ниче унутарњи конфликт. Он се решава по разном. Но «решења», као правило не приносе задовољство.
Постоји варијанта, када је дете од рођења обдарено посебно јаком осетљивошћу ка свом егу (урођено самољубље). У том случају општење је отежано у вези са тим што је сва његова пажња заузета у већем степену собом, на то какав ефекат он оставља на окружење, упоређивање себе са другима. А упоређивање себе с другима често бива не у своју корист. И он почиње да избегава општење, да се не би показао неуспешним. (Снажан его веома болно подноси ударе по самољубљу).
Могући су и други разлози или цео комплекс разлога. У сваком случају, ако вас та стратегија општења, коју најчешће упражњавате, не задовољава, требало би почети максимално часно разабирати са собом како све то код вас происходи са спољашње стране. Ништа мање важно није ни схватити какви процеси происходе унутар вас (мисли, осећања у односу на себе, људе, ситуације…)
Ми смо саздани као бића која су призвана к општењу… Наш Господ је – Тројица. Може се рећи да је то еталон општења личности у љубави.
Сви смо ми далеко од умећа општења, тим више од еталан. Но ми можемо да почнемо померати се у том смеру. Учити се таквом општењу са собом, с људима и с Богом, које би нам приносило радост, пуноћу битија. При том, уопште није обавезно да се непрекидно налазимо у општењу с људима, и нисмо обавезни да се одазивамо на сваки позив на општење. Могуће је да у неким моментима пуноћу битија осећамо при општењу с Богом, са самим собом у неком стваралачком процесу. (У било ком истинском стваралаштву свагда ће да присуствује и општење с Богом).
Све три форме општења: са собом, са Богом, са људима су узајамно повезане. Немогуће је нпр. научити се дубоком општењу с људима, не имајући при том представу о општењу са самим собом (са својим унутрашњим Ја) или с Богом (ту имам у виду то да је Бог у Хришћанству – личност. И Он нас призива ка личносном општењу с Њим)….


8. Легостаева Марина Легостаева Марина психолог


Јулија, сада се обраћам вама.
Поново се код вас примећују две варијанте: или угађати, повлађивати сину, или му строго показати на врата. Но може да постоји и средња варијанта, када ви са породицом просто опсудите тај проблем, говорите о њему отворено. Искажите сви своје мисли по том поводу. И саслушавши једно другог, тражите излаз.Као што се види, таква форма општења у вашој породици није се разрадила. Можда би требало покушати? Било какве кораке чинити у том правцу. Или за сада опсудите ту ситуацију с мужем, без сина…
А још, на вашем месту, ја бих упитала своју другарицу, шта је она имала у виду када је рекла, да ви кварите сина својим понашањем? И, при том бих се постарала да је схватим, разумем, без било какве увреде. Могуће је да она види нешто што је сакривено од вас. И ако бисте били спремни у дијалогу са њом пројаснити, како њој изгледа то што происходи, и то баш ваше понашање, ваша улога у тој ситуацији, могуће је да би нешто ново сазнали о себи. При том разговору је неопходно изаћи из позиције увреде, оправдавања, заштите себе. Све то није важно. Све нам је то неопходно и с успехом се примењује за заштиту нашег самољубља. Важно је друго. Умети је пажљиво саслушати и пројаснити за себе све те ствари које су нам неразумљиве (сакривене). И то не значи, да другарица може бити на 100% у праву. Просто ваш поглед на ситуацију као да се расфокусира, рашириће се… Одлуку свеједно ви доносите.
[1] МЕГЕРА – Веома зла жена (богиња освете у грчкој митологији)
[2] Човекоугађање – угађање људима (а не Богу)
http://azbyka.ru/zdorovie/forum/threads/ne-ljublju-postoronnix-v-dome-a-tochnee-ne-vynoshu.167/

Оставите одговор