Може ли у православних бити позитивна самооцена (осећање личне вредности)?

православни психолог – Марина Легостаева
Одговара православни психолог Марина Легостаева
„Удружење православних психолога „Санкт-Петербурга“

Серго73 28.02.2013 19:16

Може ли у православних бити позитивна самооцена?
Добра вече.
1. Кажите ми молим вас, може ли човек бити ни бољи и ни гори од других, или је он дужан постојано себе корити да је он гори од других итд.
2. Може ли бити у православних позитивна самооцена. Хвала.

Легостаева Марина 28.02.2013 20:53

Добра вече Сергеј! Наравно да је човек према себи дужан да се односи са уважењем, будући свестан да је он Обаз Божији. И у томе је суштина његове «позитивне» самооцене. А «корити» себе он је дужан ако одступа од Образа, ако греши, ако повлађује својим стрстима. Но, просто корити – то не значи ништа. Нама је потребно, да ако шта примећујемуо у себи што нас одводи у страну од Образа Божијег,да то исповедамо пред причешћем. А да би осетили свој грех у том степрену, да си «гори и грешнији од свих» до тог треба духовно дорасти. То о чему ви пишете, то је стање подвижника вере. Њима Господ открива дубину њихове греховности. А нама не открива. Зато што немамо снаге да то носимо. То би нас просто убило, вргло би нас  у такво стање да се може просто саћи с ума. Мислим да вама нема неопходности да сматрате себе  «горег од свих и грешниеги од свих». То би бло лукавство. Ви себе таквим не осећате.
А може бити да себе уопште није потребно ни са ким упоређивати. Просто примећујте своје грехове и носите их на исповед. И брините се о том да Ваша самооцена буде адекватна. То јест, да се научите да реално видите себе – објективно. То ће већ бити довољно на првом етапу.
Мало касније ће постати јасно да све што је у нама добро, да је то од Бога. И нема никаквог смисла себи то присвајети. Да, а лоше код себе треба исповедати без унинија и очајања. И избављати се од тога постепено с Божијом помоћу. То ће принети мир у срце.

Кузьмин Андрей 01.03.2013 09:08

Православни човек не требва да је ни бољи ни гори од других. Он је дужан бити сам свој. Православно трезвење подразумева да човек види себе таквим какав он јесте. Тј. Он види СВОЈЕ грехе и стање у којем се он налази.
Зато је заиста потребно говорити о томе да је у човека правилна самооцена – када види своје грехе, а неправилна када их не види.
Ако их видиш онда се појављује „материјал“ за покајање.
То је што се тиче духовог живота човка.
А Што се тиче професионалних или неких других особина човека, то опет разумевајући своје унутарње устројење схваташ ко си. При том је главно не како ти себе оцењујеш него како те други оцењују.
А повећавати своју самооцену по свој прилици ће расти и суета.

Атанасије 1 01.03.2013 12:37

Цитат:

Саопштење од Легостаева Марина
То би нас просто убило, вргло би нас у такво стање да се може просто сићи с ума.

 
Марина! А откуд ви то знате? Из личног опита?

Атанасије 1 01.03.2013 12:42

Саопштење од Кузмин Андреј
Православни човек не требва да је ни бољи ни гори од других. Он је дужан бити сам свој.
При том је главно не како ти себе оцењујеш него како те други оцењују.

 
Ја мислим да је мера свега Христос, а не други. Јер су сви други свагда у лажи. Јер нису виши од учитеља својега.

Легостаева Марина 01.03.2013 12:43

Да био је опит самопознања, пошто сам ја психолог. Био је опит посећивања многих тренинга, изучавања разних праваца психотерапије. И све се то радило без Бога у души, без исповести, без причешћа. Радило се из гордости.
То је привело к веома тешком душевном стању. То је био неки тупик (ћорсокак).
Сада мислим да ме је Господ провео кроз многе ствари, управо зато да би затим могла да радим са људима, да им помажем сада већ као православни психолог.
Још је  био опит рада у психијатријској болници. Када сам видела шта происходи с другим људима. И да је лечење лековима мало што помагало. Моји сопствени проблеми су кренули после тога када сам почела да радим у болници. И свим сам се силама трудила да решим своје проблеме без лекова. То је било веома важно.

Легостаева Марина 01.03.2013 12:46

Наравно, Атанасије, у праву сте. Нисмо дужни да меримо своје поступке оценама других. Но треба доћи до тог стања када је мера свега Христос.

Атанасије 1 01.03.2013 13:00

Цитат:

Саопштење од Легостаева Марина
Да био је опит самопознања,
Моји сопствени проблеми су кренули после тога када сам почела да радим у болници. И свим сам се силама трудила да решим своје проблеме без лекова. То је било веома важно.

Марина! Ви о опиту самопознања говорите?
Тада шта ће ту Бог?
У Цркви је тако: или ми сами себе познајемо (и тада смо ван цркве), или нам господ даје знање и о нама и о Њему.
Шта бирате Марина?

Легостаева Марина 01.03.2013 13:06

Ако сам вас исправно разумела, онда ви претпостављате да не познајете себе. То је ваш избор. Ја себе познајем заједно са Богом. У општем, ја нисам склона к таквом подходу: или ја – или Бог. Мени је ближе када то происходи заједно. Без Бога ја ништа не могу познати, то не спорим. Но и без мога унутарњог молитвеног тражења тешко да ће ми што бити откривено.
Нама је заповеђено: стучите и откриће вам се.
А ваше питање о мом избору наводи ме да посумњам дали ви пажљиво читате моја саопштења.

Кузьмин Андрей 01.03.2013 13:33

Атанасије.
Као прво, када сам говорио о оцени других говорио сам о професионалним и другим својствима личности човека, а не о духовном његовом стању.
Као друго, Господ нам даје знање о нама кроз људе и ситуације које нас окружују.
А сами о саби ми обично лажемо.
Као треће, покајање се и строји на познању себе и својих грехова.

Атанасије 1 01.03.2013 14:41

Цитат:

Саопштење од Легостаева Марина
А ваше питање о мом избору наводи ме да посумњам дали ви пажљиво читате моја саопштења.

Могуће је да нисам довољно пажљиво прочитао. У ствари нисам хтио да осуђујем, опростите.

Легостаева Марина 01.03.2013 14:53

Слава Богу!
Свима нама је потребно да будемо пажљивији једи према другом, и да се учимо да деламо опште дело у Христу. У крајњој мери хтела бих да се овај форум не преврати у битку „гордости“ и „самољубља“.
Видим да нема много оних који су спремни писати отворено о себи. Јер  писати о себи је увек ризичније него ли оценивати, давати савете и цитирати Библију и свете оце…
Опростите и мени.

Атанасије 1 01.03.2013 15:05

Цитат:

Саопштење од Легостаева Марина
Слава Богу!Свима нама је потребно да будемо пажљивији једи према другом, и да се учимо да деламо опште дело у Христу.

Истина је Марина. Но да би се научио…., без грешака тешко да се успева?
Иначе зашто би човечанству било дано много-хиљадугодишње старозаветно време, уместо да се одмах даде хришћанство?
Јел тако?

Легостаева Марина 01.03.2013 15:07

Вы меня очень порадовали своим сообщением.

Серго73 01.03.2013 15:20

Поштована Марина, разрешите ми да се вратим к претходном питању. 1) Значи човек се може обраћати са другим као раван са равним? И још питање. 2) Негде сам прочитао, да је у свакој беседи потребно управљати емоцијама, одржавати позицију на равенству у спокојној уверености. И у било којој беседи не треба да се допусте падове, тј. држати себе унижено или високомерно. Молим вас да прокоментаришете. Извините што сам наметљив.

Атанасије 1 01.03.2013 15:30
[quote=Серго73;139867]Уважаемая Марина,разрешите вернуться к предыдущему вопросу.1)Значит человек может общаться с другими как равный с равными?[/quote]Конечно мы все равны по рождению от Бога.
Извините, что влез без разрешения.
 
Цитат:

Саопштење од Атанасије.
Поштована Марина, разрешите ми да се вратим к претходном питању. 1) Значи човек се може обраћати са другим као раван са равним?

Наравно, сви смо равни по рођењу од Бога.
Извините што сам ушао без разрешења.

Легостаева Марина 01.03.2013 15:30

Да истина је то што сте написали.
Но ако се Ви постарате просто напором воље тако себе држали, питање је дали ће из тог шта добро изићи. У крајњој мери, колико времена ћете издржати. У некој од стрес ситуација сва ваша „управљања емоцијама“ ће пропасти. И то ће произаћи из тог простог разлога што је у Вама много страсности. (У свима нама). Ту се не ради о томе да се демонстрира своје „благочестиво понашање“, већ у томе да би постали унутарње спокојни, бесстрасни, благодатни.
А то је већ озбиљан труд над собом.
И у том нам помаже Црква. Исповед нас приучава да се пажљиво односимо не само према својим поступцима већ и мислима и осећањима.
Систематично причешће помаже да исцелимо нашу страсну суштност. И на место страсти у срцу се постепено зацарује благодат.
Читање светоотачке литературе помаже нам да водимо тај посао осмишљено и разумно. И оснажује нас у нашим падовима.
Није све тако лако како се чини на речима. За тим стоји подвиг духовне борбе са својим страстима.

Серго73 01.03.2013 16:04

Уважаемая Марина,я не давно задавал вопрос про любовь и уважение к самому себе.А как вы думаете,приемлемо ли для православного человека любовь и уважение к себе.Это последний вопрос.Спасибо вам за ваши ответы.

Легостаева Марина 01.03.2013 18:11

Сергей, почему Вас беспокоит любовь и уважение к себе? Чем это может помешать православному человеку? Ведь Господь сотворил человека по своему Образу. И ждет от нас, чтобы мы в соответствии Его замыслу о нас прошли путь от Образа к Подобию.
Возможно, Вам надо разобраться в понятиях. Любовь к себе не должна подменяться эгоизмом, самостью, самовлюбленностью, потаканию своим страстям. Уважение к себе на должно замещаться гордостью, тщеславием, самопревозношением…
Уважение к себе не должно строиться на унижении и оскорблении других…
Любовь к себе не должна означать, что в угоду себе мы используем других людей…

Извор:   http://azbyka.ru/forum/showthread.php?t=10285

Оставите одговор