Интервју са дипл. психологом Светланом Продановић – наставак

психолог Светлана Продановић
Помаже Бог Светлана. Хвала вам на труду и времну које одвајате за наше читаоце. На претходни наш интервју, поред похвалних речи, стигао је и један критички коментар у којем се аутор дотиче неколико тема на које предлажем да дамо мало опширније одговоримо и да бар мало појаснимо ситуацију. Сигуран сам да ауторка није једина са тако негативним ставом према свему што се тиче психологије. Исти случај је и у Русији, после скоро 30 година активног развијања сарадње између цркве и психологије, налазе се људи који тврде да је сва психологија „од ђавола“. Да напоменем да је у Русији још 2016 по некој статистици радило преко 100 служби и центара душебрижништва, рехабилитационих центара и организација православно-психолошке помоћи.
 

Том приликом смо превели и видео обраћање митрополита Илариона Алфејева где се читаоци могу упознати са изјавама двојице последњих руских Патријараха о Удружењима „12 Корака“.

Можда овако да кренемо. Милена коментарише наш поселдњи интервју речима: „Осетљиво и ризично подручје“. Претпостављам да је мислилса на рад са клијентима, рад са „њиховим душама“. Мислим да нико неће спорити да је осетљиво подручје. Као нека врста одговора замолио бих вас ипак да кажете ваш доживљај рада са „другом душом“. Да ли сте ви свесни те ризичности? Можда постоје проблеми са којма вам се обраћају људи, где је све много јасније и мање је ризичности, где сте сигурнији да можете помоћи човеку? Како у психологији испунити познату Хипократову заклетву „Не нашкоди пацијенту“, коју психолози, пошто нису лекари, не давају, али и за њих важи.

Хвала Вам на овом тако важном питању. Људи имају право да сумњају у наш кредибилитет и у нашу добронамерност. Налазимо се на „клизавом терену“. У раду са људима ми практично користимо себе. Уколико наш „инструмент“ није добро „баждарен“ могу да настану разни проблеми. Другим речима, ако не можемо да ставимо под контролу своја лична уверења, заблуде, страхове, комплексе, страсти, постоји ризик да психолошко деловање буде обојено нашим личним, да служи нама и нашим слабостима, а не човеку коме је потребна помоћ. Ове могуће опасности се превазилазе на више начина: личним растом-посећивањем психотерапеута, духовника, котерапијским радом – радом у пару са још неким стручњаком, супервизирањем – приказом случаја пред супервизором, техником саморефлексивности (личног преиспитивања). Озбиљан психолог-психотерапеут се стално преиспитује, консултује са вишим ауторитетима, усавршава, прати стручну литературу, ослушкује свог клијента, пита га за утиске о разговору- психотерапији. Предуслов сваког успешног психолошког рада са клијентом чини добар терапијски однос, однос поверења који се не сме злоупотребити. То што не полажемо заклетву, не значи да немамо етички кодекс. Саветодавни рад је, наравно, мање „ризичан“, како кажете, од психотерапије. Симптоми које третирамо увек имају неку несвесну функцију за човека. Када из разоткривамо, односно подстичемо клијента да их освешћује, важно је да му понудимо неку здраву замену за симптом , или још боље да га подстакнемо да сам дође до тог увида. На пример, некада се иза алкохолизма крије разочарење у љубав, па оживљавамо тај аспект личност. Ми ништа не намећемо клијену, заједно долазимо до решења и стално се усклађујемо. Понекад позивамо у помоћ стручњаке других профила: психијатре (ако сумњамо у душевну болест), неурологе, психологе и психотерапеуте других модалитета, а неки и духовнике.

Шта рећи о следећем, да „треба веровати поуздано у искуство које се преноси међу духовним оцима, чије су душе очишћене бдењем и молитвом и бестрашћем“? Милена пише да она зна „шта се дешава са високим процентом психолога…“ Ја, такође, познајем велико мноштво свештеника и духовника и знам да је мало „очишћених бестрашћем“.

Ниједан друштвени позив сам по себи не гарантује квалитет и моралну чистоту, Ипак,он нас обавезује да му будемо достојни, било да смо лекари, психолози, учитељи, свештеници. Ми би требало да будемо слуге свог звања, а не да се кријемо иза њега. Ја не бих лицитирала колико је морално посрнулих психолога. Повика на психологе, а нарочото на оне из социјалне заштите, је оркестрирана и потиче из неких интересних кругова. Познато је да је слична анатема бачена и на свештенство и мноштво. Постоји много злурадих коментара у медијима и на друштвеним мрежама на рачун растрошности црквених поглавара, њиховог возног парка и много чега другог. Клоним се сваке генерализације. Ти стереотипи о занимањима нам не дозвољавају да будемо отворени за могућост да добијемо помоћ, било психолошку, духовну и сваку другу. Остајемо заслепљени, скучени и што је најважније, у опасној улози неког врхунског арбитра који суди, пресуђује, елиминише, а по чијем овлашћењу и да ли је то Богу угодно? Свака професија је од Бога, иако није свака професија за сваког човека. Задатак свих нас је да свим снагама бранимо образ своје професије и демантујемо гласине које се о нама шире, иако због тога можемо и да пострадамо. Ја бих могла да испишем километарски дневник увреда које сам примила од незадовољних и насилних клијената, само зато што сам се држала закона и поштовала професионалне границе. Иако звучи контрадикторно и помало мазохисгички, те увреде су ме ојачале и учврстиле у уверењу да сам на правом путу.Следеће Милена пише да су психолози „брзоучећи ткзв. струцњаци душе“. Она из свог познанства са дип. психолозима зна да су се за студије опредељивали највише из разлога својих неуроза и сл.проблема.“ Од себе могу подсетити на речи из Новог Завета „Јер пошто је и сам страдао будући кушан, зато може помоћи онима који бивају кушани“ (Евр. 2,18). Ако су имали проблем и због тога пошли на студије психологије не видим ништа лоше у томе, посебно ако су успели да се проблем на крају реши. Читатељка као да намерно (или несвесно) превиђа то што и ми „Православни психолози“ такође људе упућујемо на молитву и обраћању Богу и Цркви, због чега управо и желимо да укажемо на важност сарадње психологије са православним предањем. Ви сте чак написали текст један одличан текст Молитва и родитељска љубав.

Тачно је да се за позив психолога у доброј мери опредељују људи осетљивог менталног склопа, способних за емпатију, успостављање присног контакта са другим човеком, интроспекцију. Али, осетљивост није исто што и преосетљивост. Врло је важно да психолог ради на својим слабостима, ако их има (а може да их има као и сваки други човек). Ако је заглављен због неког проблема који није превашао (нпр. бракоразвод) није добро да у том периоду помаже другим људима који имају исти проблем, јер може да дође до ометања интервениције (меша се лично и професионално). Међутим, када превазиђе проблем, кризу, та његова лична искуства могу да буду врло драгоцена и да обогате његов репертоар терапијског деловања, баш због аутентичне проживљености. Осим тога, свака врста душевне патње којој су склони и психолози, јер патња је својствена човеку, може да се превазилази и уз помоћ молитве (ако је психолог отворен за духовност), чак је и врло пожељно, па сам и сама кренула том стазом. Спој православља и психологије је природан и требало би га обновити. Хвала Богу, можемо да учимо од Руса како се то ради. Што се тиче коментара да смо „брзоучећи тзв. стучњаци душе“, рећи ћу следеће – факултет нас теше, пракса и живот брусе. Не постаје се добар психолог преко ноћи, а савршенсво се не постиже никада, нити бисмо као такви нашим клијентима били лековити. Довољно добар психолог је људско биће са врлинама и манама који уме да успостави конекцију са другим човеком и на њега делује саветодавно и терапијски.

Следеће, Милена каже, мислећи на психологе, „да су те особе шкрте и прорачунате, зарађивати на тај начин новац умањује емпатију, која пре свега треба да се заснива на бесребреништву“. Наплаћивање услуга јесте један од проблема са којим се сусреће православни психолог. Постоји начин за решавање тог проблема, о чему је писао и пихолог Јаскевич Константин. Он каже да је „потребно решавати питање разраде концепције система кризних и консултативних служби при парохијама, где би се помоћ могла давати и бесплатно и на основу добровољних прилога“. Бесплатно би било, претпостављам, у случају да рецимо епископија финансијски подржи пројекат таквог начина помагањима парохијанима. Зна се и то да неки клијенти тек када виде да „то све кошта“ добију жељу да се ипак избаве од свог проблема, а до тада би само да „пријатно разговарају“ ништа код себе не мењајући.

Већина психолога у Србији још увек ради у јавним установама и не наплаћује своје услуге. Ја бих пре рекла да је проблем код нас да се људи тешко опредељују да затраже психолошку помоћ, па чак и бесплатну, због великих предрасуда да је психолог неко ко је сличан психијатру и да би посета психологу могла да их „жигоше“ као особе које можда имају озбиљније психичке сметње (какве су тек предрасуде према душевним болесницима?!). Требало би више да промовишемо своју струку. Код нас постоје кризни центри, можда је најбољи пример – СОС „Ценар срце“ из Новог Сада. Бави се превенцијом самоубистава, потпуно бесплатно. Наравно, требало би отварати нове кризне центре, дневне центре за душевне болеснике, зависнике и њихове породице. То би отворило могућности сарадње званичних институција и цркве, секуларне и православне психологије. Што се тиче наплаћивања психолошких услуга, сматрам да то само по себи не умањује квалитет људског сусрета, нити га повећава, али свакако обавезује. Ако је неко платио сат времена разговора, онда се држимо структуре, нема празног хода, драгоцен је сваки минут. Ћаскања нема ни код бесплатне помоћи, осим у уводном разговору, кад се придружујемо клијенту („Како сте путовали, јесте ли ме лако нашли?“ и сл.), али можемо да будемо мало комотнији кад је време у питању, осим ако испред канцеларије није велика гужва. Када су у питању озбиљне душевне сметње (тешка депресија, суицидалност, болести зависности), затим последице претрпљеног насиља, заиста се поставља етичко питање око наплате услуга (ја не бих могла да наплатим). Међутим, ако неко жели да ради на свом личном расту, има брачне проблеме (осим насиља), проблеме на плану родитељства и не жели да затражи психолошку помоћ од стране званичних институција, можда из жеље да остане анониман и сл. онда немам дилему. Свака ексклузива се плаћа.

Шта рећи на то да су „високи проценат струцњака који су запослени у социјал.слузбама већином пали на плану основа хуманости“?

Постоје људи који су по дефиницији велики критизери друштвених институција. Наше јавне установе трпе велику кризу, пре свега у недостатку извршилаца – због забране запошљавања. С друге стране, обим посла у институцијама као што су социјалне службе се утростручио, баш због друштвене кризе. Дешавају се пропусти, али чак и када их нема, виси нам Дамаклов мач над главом, јер у сваком моменту може нешто лоше да се деси у некој породици, што није једноставно предвидети и ми ћемо бити одговорни, или ће нас због тога прозивати јавност. Прозиваће нас ако одузмемо децу од родитеља, као и ако им се нешто деси, а ми нисмо предвидели да им их је требало одузети. Сарађујем са много дивних колега из мреже социјалних установа диљем целе Србије, стално смо у контакту, у заједничким поступањима и одговорно тврдим да већина изгара на послу и излаже се великим ризицима по сопствену безбедност и безбедност своје породице. Имамо и дежурства, неодложне интервенције у сарадњи са полицијом, а дотиче нас и мигрантска криза. О нашем ангажовању на прихвату избелгих и прогнаних из претходних ратова да не причам. Ја бих свим критизерима друштва препоручила да волонтирају у јавним установама и да проблеме сагледају изнутра.

Слажем се са вама, такође, препоручујем волонтерство. селдеће Милена пише: „Треба људе усмерити да помоћ траже у манастирима међу духовницима с искуством, уз помоц молитве и благодатног присуства моштију светих“. Знам много људи који иду по манастирима или живе у манастирима, али њихови проблеми остају и даље. Препоручио бих да погледате видео Шта је разлог да се људи разведе?. Још Милена пише „брза оздрављења сведоче о правој сили“. Колико схватам Милена је једна од оних који за сваки проблемчић очекује да се деси чудо, а другу помоћ не прихвата. Лекари и лекови су исто од Господа. Постоји заблуда да се телесне болести могу лечити код лекара, а душевне не. Проблем је што су тело и душа много тешње повезани, него ли ико може и да претпостави. Реците нам Светлана нешто утешно за крај. Искрено говорећи, ја бих Милену послао код вас на конслутацију, да се увери да нису сви социјални радници тако нехумани.

Нема брзих решења. Проблеми душе се решавају постепено. Нема сигурног рецепта, сваком човеку се прилази индивидуално. Неко ће се пре обратити психологу, а неко свештенику и питање је којим путем ће се пре обожити и да ли ће уопште. Важно је и његово чињење и отвореност за промену. Долази време интеграције научних дисциплина. Логичан след тог процеса је и уједињавање секуларне психологије и православне духовне традиције, у циљу холистичког приступа људској души. Надамо се да нас тај талас неће заобићи, а мораћемо и сами да се потрудимо, уз Божију помоћ.

Хвала вам. До следећег интервјуа.

Оставите одговор