Прикажи поруке
1
Проблеми у одосима / Одг: povodom novog clanka "na odnosima treba raditi.Sta to znaci?
« послато: јун 14, 2019, 08:45:19 поподне »
Поштована,
Има истине у томе да је тешко унапређивати однос између двоје ближњих уколико само једна страна улаже напор- захтевно је, исцрпљујуће, обесхрабрујуће, понекад и врло болно. Ипак, ваља скренути пажњу на још једно, а то је КАКО се трудимо да побољшамо дати однос.
Дешава се да особе које покушавају да унапреде однос са ближњим то своде на комуникацијски ниво, тачније на вербални план, а да на невербалном нивоу, посебно у сфери испољавања емоција и кроз свакодневне поступке дају до знања да им није стало до ближњег или да су амбивалентне (не могу јасно да се одреде, испољавају „топло-хладнан“ однос) , а понекад и да га одбацују.
Када наше вербалне поруке које шаљемо ближњем нису у складу са емоционалним односом са њим, што у првом реду откривају невербални знаци комуникације, тада говоримо о дуплим порукама које су за нашег ближњег збуњујуће, изазивају несигурност, немир, страх, а можда и блокаду и повлачење. Послужићу се језиком чувеног израелског психотерапеута, Монија Елјакма: “АКО МЕ ВОЛИШ, НЕМОЈ МЕ ВОЛЕТИ“.Тако гласи наслов његове књиге о дуплим порукама и са намером је врло збуњујући.
Дакле, ако волимо ближњег, волимо га целим бићем. Комуникационе вештине су важне, али је још важније да свој говор ускладимо са прихватајућим понашањем и несебичном љубављу. Тачније, наш говор и целокупни труд на поправљању нарушених односа морају да произилазе из чисте богоугодне љубави и ближњи неће остати равнодушан.
Уколико искрено волимо ближњег и целим својим бићем улажемо у однос. а ипак не успевамо да га покренемо на промену, питање је колико је тај однос уопште жив и ако није, како је могуће да то нисмо приметили и зашто још увек инсистирамо на њему, кад нам очито није на корист.
Свако добро!
Светлана Продановић, дипл.психолог-породични психотерапеут
Има истине у томе да је тешко унапређивати однос између двоје ближњих уколико само једна страна улаже напор- захтевно је, исцрпљујуће, обесхрабрујуће, понекад и врло болно. Ипак, ваља скренути пажњу на још једно, а то је КАКО се трудимо да побољшамо дати однос.
Дешава се да особе које покушавају да унапреде однос са ближњим то своде на комуникацијски ниво, тачније на вербални план, а да на невербалном нивоу, посебно у сфери испољавања емоција и кроз свакодневне поступке дају до знања да им није стало до ближњег или да су амбивалентне (не могу јасно да се одреде, испољавају „топло-хладнан“ однос) , а понекад и да га одбацују.
Када наше вербалне поруке које шаљемо ближњем нису у складу са емоционалним односом са њим, што у првом реду откривају невербални знаци комуникације, тада говоримо о дуплим порукама које су за нашег ближњег збуњујуће, изазивају несигурност, немир, страх, а можда и блокаду и повлачење. Послужићу се језиком чувеног израелског психотерапеута, Монија Елјакма: “АКО МЕ ВОЛИШ, НЕМОЈ МЕ ВОЛЕТИ“.Тако гласи наслов његове књиге о дуплим порукама и са намером је врло збуњујући.
Дакле, ако волимо ближњег, волимо га целим бићем. Комуникационе вештине су важне, али је још важније да свој говор ускладимо са прихватајућим понашањем и несебичном љубављу. Тачније, наш говор и целокупни труд на поправљању нарушених односа морају да произилазе из чисте богоугодне љубави и ближњи неће остати равнодушан.
Уколико искрено волимо ближњег и целим својим бићем улажемо у однос. а ипак не успевамо да га покренемо на промену, питање је колико је тај однос уопште жив и ако није, како је могуће да то нисмо приметили и зашто још увек инсистирамо на њему, кад нам очито није на корист.
Свако добро!
Светлана Продановић, дипл.психолог-породични психотерапеут