Фобија од лифта

fobija od lifta

Из књиге Марине Легостаеве „Огледи из православне психотерапије“
Разговор са Татјаном, женом узраста од 50 година, десио се у црквеној трпезарији. Био је то обичан разговор уз чај. Како се испоставило она је у Цркви око 20 година. Сазнавши да сам психолог док смо пили чај почела је да ми прича о свом проблему. Пре две године, тачно на Нову годину, заглавила се у лифту. Тада се код ње се појавио снажан астматични напад. Напад је био праћен осећајем предстојеће смрти и то у лифту. У близини није било никог ко би могао да јој помогне. Од тада Татјана, прилично крупна жена, мора да се пење на 9. спрат пешке. Чим се одлучи да позове лифт хвата је неконтролисана паника и страх од смрти.
Како што сам већ рекла, наша «терапија» се одвијала у форми обичног разговора уз чај. Разговор се окренуо ка томе како је дошла до вере, како је пришла Цркви, какви су односи у њеној породици, шта јој даје њена вера. Разговор је текао тако као да сам ја једноставно проигнорисала њено питање. Почели смо да причамо о томе како Господ испитује нашу веру, како је јача. Сетили смо се старозаветне приче када Господ испитује Аврамову веру наређујући му да жртвује сопственога сина. И само што је вера била потврђена одлучношћу Аврама, завршио се тест вере. После тако лаганог и прилично дугог разговора чија је сврха била изградња поверења, одлучила сам се да јој поставим питање, како кажу директно у чело: А у чему се заправо састоји њена лична вера? Зашто се противи? Ако је Господ за њу одлучио да ће напусти овај живот управо у лифта, она то треба да прихвати са смирењем и положивши наду у то да је Господ воли, да брине о њој, да  без панике (јер је она са Господом) одлучи да уђе у лифт и подигне се њиме. Ово је очигледно била провокација са моје стране. Интуитивно сам осећала да ће се одлучити на овај корак, само оног момента, када се сама сабере у себи и ојаћа духом.
У тренутку када сам јој задала питање нисам очекивала одговор. У овом случају одговор није ни био потребан. Видела сам по њој да ју је моје питање дотакло и натерало да се замисли над њим. Када дође време она ће одговорити и својим поступком.
Почели смо опет да причамо о другим стварима, о деци, о болести сина. Срели смо се опет након две недеље. Јасно је да је моје прво питање било: «И како иде са лифтом?». Сећам се њеног радосног одговора: «Иде!»

legostaeva
психолог Марина Легостаева
Таква одлучост поћи на смрт – то је, у суштини, одлучност на смрт сопственог «ега». Или, како кажу свети оци, мора да умре стари човек у нама. Психолошки нам је увек тешко и плашимо се да то урадимо. То је као одлучити се  ићи на Голготу, одлучити се ићи на Крст. На то може да се одлучи само човек који је својом неурозом доведен до крајњег степена исцрпљености, када је његов једини извор снаге – вера.
У суштини овде је примењен метод парадоксалне интенције В. Франкла. Ипак, у даном случају нису тражени ситуативни смисли који би могли решити овај проблем. Резултат терапије је био успешан зато што за Хришћанина смисао његовог постојања превазилази сваки ситуациони смисао. „Провокативна интервенција“ као инструмент се понекад користи у психотерапији с циљем да се код клијента повећа свесност. Ипак се он мора крајње опрезно користити. Да сам једноставно само почела да је убеђујем да превазиђе свој страх, највероватније ништа не би успело. Она је и тако све време сама себе покушавала да убеди у то.
Татјану сам опет срела након шест месеци. За мене, као и за сваког специјалисту, је важно уверити се да је терапија довела до стабилног резултата. Татјана је била преокупирана сасвим другим проблемима. Фобија лифта је била превазиђена.
Текст превео Драган Мирило

Очерки православной психотерапии

Оставите одговор