„Да ли нас је неко урекао или су бачене чини?“ (део други)

(Овај текст је већ био објављен у мом преводу 19. јануара 2015.  Случајно сам наишао на други превод, који је вероватно и бољи од мога. Ранији текст «Враџбине, урок? Муж пије? Деца болесна?»  или о значењу психологије у православљу)

„Да ли нас је неко урекао или су бачене чини?“ (део први)

Прича седма
svestenik AgapijeНа прагу собе за разговор су родитељи с девојчицом млађег школског узраста. Дете има очигледне симптоме физичке болести, али — „лекари ништа нису нашли“. Дакле, у питању је „урок“. Одмах је јасно да су људи номинално православни. Покушавам да видим каква је ситуација у породици, да ли су се обраћали „нетрадиционалним исцелитељима“ итд. Одговори су: „исцелитељима“ се нису обраћали, нико не пије, код куће је све у реду. Немам за шта „да се ухватим“. Тада сам замолио девојчицу да нацрта породицу и нешто по жељи. Кад су цртежи били завршени замолио сам је да причека на клупици напољу, и почео сам да успостављам дијагнозу на основу њих. Укратко, она је звучала отприлике овако:
— Иако је у вашој породици наизглед све у реду, дете осећа да између вас постоји хладноћа, да постоје „пукотине“. Чак и ако оне не прелазе у отворене конфликте, то се одражава на атмосферу у породици. Како девојчица да доживи ситуацију ако код ње, као и код сваког детета, доминирају емоције и постоји дечји егоцентризам (доживљај света кроз призму „ја“)? Она ће осећати недоумицу и бол: како тата и мама могу да се не воле, ако сам ја плод њихове љубави?! А кад ипак почињемо да се свађамо, а дете је већ код куће, шта му кажемо? — „Волимо те, иди да се прошеташ.“ Две посланице у једној реченици. Којој да верује? Ако је тачно „волимо“, онда хајде да се дружимо! А ако је тачно „иди да се прошеташ“ — значи да ме не волите! Али друго је конкретно, а то значи да је истинитије… На њене очи се руши цео свет, она губи најдраже људе. Али о томе се обично не говори и осећања остају унутра, неизречена и неиспољена. Могуће је да ни сама још није у стању да вербално изражава своја осећања. А угушена осећања директно воде у психосоматику.
Осим тога, судећи по цртежу, ви „висите“ на послу, кући долазите уморни, плус, треба да обавите кућне послове (а ту су и свађе). Зато се односи с кћерком граде по принципу: ево ти компјутер и DVD, немој да нам сметаш да се одмарамо и бавимо својим пословима. Само, њој нису потребни компјутер или нове патике, већ тата и мама. Видим да код вас често долазе деда и бака (деца их ретко цртају, а овде су нацртани) и делимично замењују одсуство родитеља. Само, они су ту неко време и одлазе. И не могу да вас замене. А да не говорим о томе да нема брата или сестру. Зато се од дечјег вртића налази у унутрашњој изолацији, усамљености, с нејасним осећајам да је изневерена и да никоме није потребна… Који организам може да издржи такво психотрауматично оптерећење?! Њој је једноставно ЛОШЕ! Ова осећања, ово стање, пошто нема адекватног излаза из њих, прелазе у физичке симптоме. Она обољева и сад је по први пут у породици привремено завладало примирје — болест уједињује, а као друго, и посао помало одлази на други план. Јер, ви сте тражили да изађете с посла данас да бисте дошли код нас.
Практично, својом болешћу (наравно, несвесно) дете говори о томе да у породици нешто није у реду и чак можда покушава да је спаси — ето, на такав начин…
Било је очигледно с каквом тугом су ме родитељи слушали и потпуно су потврђивали све што се тицало породичних реалија. Нису имали шта да кажу. Само би понегде допунили слику. Моја грешка је била та што у том тренутку још нисам довољно осећао границе своје компетенције и у тој ситуацији сам могао да дам само опште усмерење где да траже путеве за решавање проблема. Али тек га треба тражити! И још онда копати у себи — марљиво и дуго! Зато питање „урока“ ипак није потпуно отпало, касније их више нисам срео…
Мислим да није тешко видети шта је заједничко свим овим причама које су наведене као примери. Очигледни су психосоматски симптоми. Постојећи проблеми одражавају нерешена питања личности, која су важна за човеков живот. Нећу наводити приче кад жена на исповести или у разговору сумња да је ђавоимана или „уречена“: „И здравље ми је слабо, и нервни систем ми је исцрпљен, и с мужем се често свађам, и дете нападам без икаквог разлога, а касније и сама жалим због тога…“ Овде се открива и одговор — дубоко је истраумирана од живота проведеног поред оца-алкохоличара и мајке која због тога пати, и која се издире (кад јој због мужевљевог пијанства бива изузетно лоше) на кћерку. А сад је и сама удата за алкохоличара и понавља модел мајчиног понашања. Потребна јој је озбиљна духовно-психолошка рехабилитација и у идеалној варијанти, помоћ духовника који је упознат с концепцијом међусобне зависности.
Резултат слика за «Порча, сглаз? Пьет муж? Болеют дети?Често се у основи психосоматике налази неуроза. А у основи неурозе — грех. Грех као стање изопачености људске природе, њене одвојености од Извора живота — Бога, Чији је човек образ. На ову тему је Д.А.Авдејев рекао лепе речи: „Познати домаћи психијатар професор Дмитриј Евгенијевич Мелихов, ученик Петра Борисовича Ганушкина, сматрао је да се у основи многих психичких поремећаја налази несмирење. Неуроза у овом смислу није изузетак. Опште је познато да се ова болест развија због конфликта личности са собом или с другим људима. Неуроза представља известан сукоб између жељеног и стварног. Што је јачи овај сукоб, тим је тежа болест…
У дубокој основи разноврсне неуротске симптоматике налази се недостатак љубави у човековом срцу, а тамо где нема љубави, зри равнодушност, антипатија, нетрпељивост, раздражљивост, гневљивост, завидљивост и страх. Грех, као корен сваког зла, повлачи за собом неуротске поремећаје. Остварујући се у дубини људског духа он подстиче страсти, дезорганизује вољу, чини да свест изгуби контролу над емоцијама и уобразиљом.“
Али, овде постоји проблем. У преко половине случајева обраћања посетилаца људи или нису религиозни или Православље доживљавају на „спољашњем“, обредном нивоу. Живимо у свету технологија. Људи су навикли да је довољно да се притисне дугме и програм ће радити. Није важно како је направљен — за то постоје програмери. Важно је да ради. Тако човек долази и у храм — дошао је, запалио свећу, дао је име да се помиње, позвао је свештеника да освешта стан и то треба „да делује“. Није важно како, за то постоје „попови“-професионалци. Важно је да функционише. Човеку је тешко да мења систем животних координата, да учи да се открива Богу, да учи да живи по Његовим заповестима и то уз одсуство „технологија“ и „гаранције квалитета“. Наше „ја“ нам смета — од Адамовог времена.
„Грех разбија јединство људи с Богом, са светом, с ближњима и са самима собом… Адам почиње да доживљава Бога као нешто туђе, далеко, па чак и непријатељско. Онај Чији је глас први човек доживљавао свим својим срцем, сад изгледа као неко потпуно спољашњи, ко иде на великој удаљености.
Река у равници сама у кривини може да направи брану: прво ће у овој кривини утонути неколико брвана, за њих ће се лепити глина и песак… Појавиће се спруд, затим — косина. А затим је могуће да ће се појавити и брана. И мораће да се пробија друго корито.
Тако је и с реком историје. Генерација за генерацијом оставља све више прљавштеине у њеном кориту. И небо постаје све даље. Све је теже чути одговор на питање: Господе, шта да чиним како бих наследио вечни Живот? (Уп.: Мк. 10: 17). И још је теже испунити одговор који се чује…“[1]
Живимо у свету у којем су фантастични светови Хакслија, Бредберија и Орвела постали стварност. Затворен у сопствену индивидуалност, али губећи себе као личност, као образ Бога, човек се гуши од онога што сам производи — у духовном и у психолошком смислу. А кад губим ваздух — лоше ми је. А кад ми је лоше — желим да ухватим за грло свог ближњег. А тим пре нисам у стању да осетим његов бол, како је њему лоше… И тако живимо у „земљи глувих“. А превладати себе, изаћи из хипертрофираног егоцентризма, примити Онога Ко може да ме спаси од мене самог, — не, то не желим. Треба се потрудити. Е, за то „немамо времена“, „нико нас није томе учио“, „Бог је ионако у мојој души“ — има маса изговора. Дајте ми, оче, боље посебну молитву, освештајте ми кола, примите име за помен, прочитајте ми молитве за истеривање злих духова — платићу вам… Али да признамо да проблем није у некоме или у нечему, већ унутра? И да нам није дато да мењамо свет, околину, већ саме себе? „То није за нас.“ Желимо да будемо „бели и паперјасти“. Понекад, ако видим да човек не прихвата аргументе и примере из светоотачког искуства, не могу да издржим и одговарам: „Пошто ништа од тога није ауторитет за вас, сетите се препоруке Антибиотика (лик из „Бандитског Петербурга“) — тражи проблеме у себи и биће мање проблема.“
Наравно, дешавају се случајеви кад ми је јасно да у датој ситуацији у овој или оној мери очигледно делује демонска сила. Неколико пута сам морао, стегнутог срца, да се сложим с тим да је можда корисно читање молитава за истеривање злих духова (добро је што има свештеника који имају благослов за то). Али, опет. Код старца Пајсија Светогорца постоји врло лепа мисао да и у том случају постоји повод, да човек „право над собом“ сам даје овој сили — својим греховима, гордошћу, непокајањем, одвојеношћу од живота у Христу. А пошто је породица једна целина, кроз једног од њених чланова, посебно кроз најодговорније, односно родитеље, може да делује на друге — или Божија благодат или оно што јој је супротно. И без покајања и промене живота читање молитава за истеривање духова је бескорисно или чак може бити штетно.
Желим да посебно кажем нешто поводом обраћања због деце. Постоји појам као што је дисфункционалност породице. Дисфункционална породица је породица у којој су поремећене функције, она е испуњава своје задатке. Управо чланови оваквих породица се најчешће жале на то да их је неко „урекао“. И најчешће се обраћају због деце. Деца су одличан показатељ атмосфере у породици. Не увек, али често се њен духовни ниво може одредити на основу тога како се понашају деца од једне до три године кад их носе на Причешће. Сваки свештено/црквенослужитељ ће схватити шта имам у виду. Понекад видећи како је дете хистерично, просто се плашим да не одбаци Свете Дарове, да не одгурне лжицу забацивши главу. Онда кажем родитељима да не могу да га причестим, већ их молим да остану на разговору после богослужења (истина, ретко остају).
Узгред, скрећем пажњу родитеља на следеће: препоручујем им да погледају филм Бориса Грачевског „Кров“. Не знам зашто је добио ниске оцене. Тешко ми је да оценим игру глумаца и режију — ја нисам филмски критичар и нисам професионалац у области филмске уметности. Али радим с људима. И у овом филму сам видео „есенцију“ стотина животних породичних катастрофа. Ситуације које су приказане у филму представљају оно с чим се срећем скоро свакодневно. И пред крај филма су чак и мени, иако сам прекаљен у стварним драмама, скоро наврле сузе на очи. Ја бих том филму на филмским фестивалима дао главну награду. Овај филм може да послужи као средство за самодијагностику породице. Могуће је да ће многи од вас видети и схватити ко је главни кривац „урока“ деце. Мислим да је Грачевски то и желео — да сваком од нас помогне да завири у сопствену душу.
Међу онима који се обраћају због „ђавоиманости и урока“ има и у доброј мери верујућих људи. Међутим, у мојој пракси су се иза описиваних симптома налазиле ствари које се лако могу објаснити у оквирима медицине и психологије. Навешћу пример. Жена, интелектуалка, има нормалну породицу, стекла је веру и почела да се уцрквљује. Нема искуства у раду на себи и духовника и препушта се спољашњим радњама. Метаније, молитвена правила, постови, ходочашћа… Због тога породица реално губи жену и мајку. Викенд — без ње, пост (а посних дана има нешто мало мање од пола у току године) — и супруг остаје без брачне блискости. Одмор — одлази у манастир. Да ли вам је та слика позната? Муж и деца на Цркву почињу да гледају скоро као на секту — сматрају да им је управо Црква одузела вољену особу, коју наравно, желе да врате у породицу, али не знају како. На крају почињу сукоби и препирке којих раније није било. С друге стране, саму жену спољашње усвајање заповести и страх на сваком кораку да ће погрешити, да ће згрешити, приморавају са сузи круг интересовања, да се огради од савремене културе, да гуши сопствени стваралачки потенцијал (ово се посебно тиче оних које раде у области уметности). Страх да ће се „омрсити“ доводи до скрупулозног пребирања намирница које користи. Рођендани и остали сусрети с пријатељима се у знатној мери проређују — постају незанимљиви, а то су заиста често апсолутно празни разговори. Осим тога, они често падају у посне дане… Списак можете да наставите и сами. И као резултат свега горе наведеног — честа унутрашња напетост и осећај да те нико, чак ни из најближег, али нерелигиозног окружења, не схвата и вероватно не воли. Отуда потиче осећај усамљености и жеља за бекством. Куда? На следеће ходочшће… Шта мислите, како ће организам реаговати на овакво стање? Наравно, почиње да слаби нервни систем. Жена осећа да нешто није у реду, али не може да схвати шта тачно. А ако на свом путу сретне „напредног“ хришћанина који јој каже: „Демони су се окомили на тебе зато што си пришла Православљу…“
Сећам се како сам имао прилике да разговарам с једном таквом неофитком. Кад се у њеној породици по описаној шеми појавила криза и кад јој је ослабио нервни систем доспела је у један познати манастир. А тамо јој је један од свештеника рекао: „Ти си ђавоимана, треба да ти се читају молитве за истеривање злих духова.“ Ова „дијагноза“ је шокирала жену и коначно довела до неурозе.
Резултат слика за «Порча, сглаз? Пьет муж? Болеют дети?Колико сам могао објаснио сам јој суштину онога што се дешава и да је овај свештеник просто погрешио. Затим сам је пажљиво усмерио на то да јој је потребна медицинска помоћ, а тек онда — да треба да размисли о свом доживљају Православља. У другом сличном случају (не знам да ли је жена сматрала да је „ђавоимана“ ли да су „бачене чини“), где ствари нису отишле тако далеко, препоручио сам јој да смањи ревност и да научи да се одмара, између осталог, ако треба, да у друштву с другарицама поједе парче торте и попије чашу сувог вина. И да је због мира у породици боље да понекад недељом не оде у храм, него да остане с породицом. Овакав приступ очигледно није очекивала. Требало је видети како се на измученом лицу одједном појавио жив осмех и нека радост: „Оче, то ми још нико није посаветовао!“
Поновићу — не могу да кажем да уопште нема урока и ђавоиманости. Али у мојој пракси сам морао да се сложим да постоје у случају — кад су људи имали жалосно искуство бављења „нетрадиционалним исцељивањима“ и другим врстама окултизма или у случају обраћања оваквим делатницима.
На основу ове скице јасан је мој однос према психологији и психотерапији које се заснивају на хришћанском искуству или му бар не противрече. У идеалном случају, било би добро да при развијеној парохији постоји психотерапеут или психолог који би били стално запослени или по уговору о раду — ипак је очигледно да није задатак свештеника да се бави различитим тестовима.
Пастирска пракса ме је довела до следећег закључка: не треба тражити неке посебне „духовне“ узроке тамо где делују сасвим проучени и познати медицински и психолошки закони.
[1] Диакон Андрей Кураев. Христианство на пределе истории.— М.: «Паломник». — 2003. — С. 15–22. (Ђакон Андреј Курајев. Хришћанство на граници историје. — М.: „Паломник“ . — 2003. — Стр. 15-122)
Извор: http://www.obitel-minsk.by/_oid100105681.html

Оставите одговор