Да ли је могуће научити се опраштати?

Могуће је, ако се према опраштању будемо односили као процесу који се састоји из неколико етапа. Немојте да прескачете степене, – саветује Марина Филоник, хришћански психолог, психотерапеут, научни сарадник Федералног института за развој образоваења.

Марина Филоник, хришћански псохолог

Праштање није акт, него процес који се састоји из неколико етапа. Продужетак лекције «Увреда – не могу да опрдостим».

Шта значи – опростити?

Владика Антоние Сурожски је у једној од својих беседа о праштању рекао: „Опростити не значи заборавити; опростити значи са састрадавањем, с болом у души рећи: „Када дође страшни суд, ја ћу устати и рећи: не осуди га Господе!“.
У томе је чини ми се квинтесенција (суштина)  теме праштања. Њена крајња тачка и један од услова. Зато што се ми овде вређамо једно на другог, док увек постоји друга димензја из које се све види по другом.
За мене је у теми о праштању веома важна мисао коју би хтела да донесем до вас: праштање – то није акт, него процес. Зато што код чевека често постоје требовања, везана за праштање: ја сам дужан опростити. Но како? Часан човек, који сам себе добро разуме, схвата да, опростити чисто снагом веље – није могуће. И мислим да смо се многи због тога овде и сабрали, зато што знамо из опита како уопште није једноставно опраштати. Ми покушавамо, ми може бити хоћемо, но не можемо. И то је важно прихватити… то је – реалност.
Праштање није просто процес, него процес дуготрајни. И ту је важно, јесмо ли ми у процесу или смо у застоју? Да ли се варимо у својим преживљавањима, у жељи да се осветимо, казнимо другог, или смо ипак на путу, ипак желимо да се тога ословодимо?

Важни услови опраштања

Набројаћу неке важне услове праштљња, као нека врста смерница на том путу, оне се понекад могу разматрати као етапи пута, има их пет.
Прво: часност (искреност). Важно је постати свестан тога да сам се ја увредио и за почетак бар самом себи то признати. То упоште није једноставно. Постоје разлози који нам сметају у томе да ми то сами себи часно признамо, подробније ћу о њима рећи ниже.
Друго је, ма како чудно звучало: жеља да се прости. Чини се да она постоји код свих, но није све тако просто.
Трећи важан услов: старање да се други схвати, децентрација. Да бисмо изашли из круга увреде к праштању, неопходно нам је исчупати се из својих преживљавања и размислити, зашто је други тако поступио. У стању увреде ми смо веома сконцентрисани на себе: ја – бедни и несрећни, сви против мене, ја тако велики страдалац, паћеник. И веома важан бива пренос фокуса пажње на другог.
Четврто: то о чему је говорио владика Антоније Сурожски: «не осуди га Господе».
И пето, мада далеко не послдење шта може да буде корисно на путу праштања: покушај, погледти на увредиоца, а још боље – и на њега и на себе – очима Бога. Погледати на себе очима Бога је веома тешко, зато што је образ Бога код нас искажен, често му се приписују родитељске црте: власност, строгост, одстрањеност, равнодушност итд.
Неретко се на терапији може чути: «Бога је баш брига за мене, ко сам ја да би ме Он слушао». Потом се, као правило, разјасни да у детињству меме није било брига за тог човека, она се њим није занимала, није га слушала итд. – сви горе наведени епитети.
Сада чемо подробно поговорити о сваком из наведених услова.

Прво: часност и свесност

Владика Антоније је писао о томе да опростити – не значи заборавити, «опростити значи погледати на човека, какав он јесте, у његовом греху, у његовој неподношљивости, какву он за нас представља тежину у животу, и рећи: ја ћу те понети, као крст, донећу те до Царства Божијег, хтео ти то или не. Био ти добар или зао – узећу те на своја плећа, принећу те Господу и рећи ћу: Господе, носио сам тог човека цео живот зато што ми га је било жао – да не би погинуо! Сада му Ти опрости, ради мог праштања!
Како би било добро, када би могли тако терет једно другог носити, када би могли једно другог носити и подржавати: не старати се да заборавимо, него насупрот – да памтимо. Памтити у кога је каква слабост, у кога је какав грех, коме је што-то досадило, и не искушавати га тим, чувати га, да не би био подвргнут искушењу управо у оном шта га може погубити».
Може бити да је то веома висок циљ, но у тим речима се садржи порука, веома важна за тему праштања: ми не треба да мислимо, као да је увредиоц – сав тако изванредан и прекрасан човек. И наше праштање уопште не зависи од његове доброте или недоброте. Да ли ћемо опростити или не – зависи од нас самих.
У молитви «Оче наш» ми говоримо: «и опрости нам дугове наше, као што ми опраштамо дужницима својим». Кључна реч у нашем контексту «дужницима» – значи да ја признајем да ми је учињено зло, да ми је веома болно, да је у мени, може бити, много гнева на увредиоца и жалости према себи самом. Не затварам очи, не говорим, све је у реду, ниси ништа урадио, ти си уопште прекрасан. То би била неистина.
Ако ми то не видимо, то ће нам сметати да идемо даље на путу праштања. Једна моја познаница која је тридесет година увређена на свог покојног оца, неколико година назад ми је рекла  задивљујућу ствар: «Знаш што, недавно су ми рекли како је, испада, вређати се велики грех – и ја се сада више не вређам». Ето она је за мене – један из тих примера када је безумно тешко бити поред са човеком. Тј. то је човек, који просто кожом из себе зрачи увређеност, но он то савршено не признаје. Искрено не признаје.
У случају несвесности, непризнавања својих осећања, посебно гнева и увреда, повећава се вероватноћа развоја психосоматских болести – другим речима, када душа нешто не преживљава, преживљавања се повлаче у тело, пољуља се и психолошко здравље. За душу наступа застој, тупик, зато што се не може ништа учинити (ја нисам на никога увређен).
Но како постати свеснији својих осећања, увреда? Ако је увреда свежа, можемо се зауставити, урадити стоп-кадар: «Шта се то са мном дешава? Ја сам се увредио. Гневим се. На кога? Због чега? Шта ме конкретно раздражује? Шта ме конкретно вређа?» То не значи да одмах ту треба трчати к увредиоцу на разабирање, то значи да требамо часно са самим собом све то проговорити, није обавезно наглас.
Верујући човек може да проговори своја осећања или своје несхватање осећања пред лицем Бога. И тај ће разговор, чак и његов покушај, бити часнији од лицемерних благочестивих молитава о опраштању и неосуђивању, ако је срце у том моменту пуно гнева и осуђивања.
У животу вл. Антонија је био такав случај: он се у детињству увредио на тамо-неког, и дошао је код свештеника и говори му: «Не могу му опростити – како да се молим? Шта да радим?» Свештеник је одговорио: «Онда немој да читаш ове речи: «и опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима своим»»
Да ли треба о својим осећањима говорити увредиоцу – то је сложно питање. Могу бити разне околности. Увредиоц може да буде и сам увредљив, може се десити да нишат неће схватити. Но ако сте ипак одлучили да говорите, говорите у форми «Ја – саопштења», не окривљујте га, него му говорите о том, шта ви осећате.
Важно је да такве раговоре водите у спокојном стању. Ако се тренутно налазите у афекту, у мржњи, стиснуте су вам песнице, онда је боље ништа не говорити, сачекајте.

Митрополот Антоние Сурожски

Друго: Жеља да се опрости (не желим да носим увреду у себи)

Други услов праштања – жеља да се опрости – може да се учини као чудна, зато што, као, ми сви желимо да опростимо. Но да ли смо ми свагда равни нашим осећањима, нашим жељама? Бива да ја некад нешто не желим осећати, а осећам. И супротно.
Зато ако заметите код себе да НЕ желите да опростите, немојте се плашити, него оделите себе од свог преживљавања. Осазнајте то да моја увређеност – то нисам ја, мој грех – то нисам ја. Моје непраштање – то није моја суштина. То не значи да сам ја – непраштајући човек,  да сам ја – тамо нека ходајаћа увређеност.
Чак и да осећам да не желим опростити, управо то и треба принети Богу, па нека Он с тим нешто уради, ми сами не можемо ништа. Срце се мења само благодаћу, тј. само дејством Божијим – у одговор на нашу часност, искреност, смирење.
Можемо Богу часно рећи: ево моја мука, сад ћу је Теби предати (от-дати). Гледај је. Но то нисам – ја. Зато што је моја истина у том, да ја то не желим. Све се моје биће томе противи. Ја не желим да се вређам, но мене мучи та моја помијара, ја је вучем за собом ине могу је одбацити о себе. Ти већ нешто с њом уради.
Та важна поставка, када схватамо да увређеност – није моја суштина, помаже нам да урадимо један корак ка ослобођњеу. И у психолошком и духовном плану такође, зато што се са Богом не иде срести моја увреда, него ја, као личност, носим ову своју кошару с увредом, кошару од смећа – на молитву, на исповест.
То спасава од очајања, када се човеку опуштају руке: «ја – сам канта за помије, нема ми праштања! Ја сам овакав-онакав и гори!» Но то није истина. Помијара не иде да се моли, Ти као личност ћеш поћи и понети своју помијару, молећи се за избављење.
«Не судите, да вем се не би судило» – то сви знамо. Но нико не размишља о том да не требамо ни себи судити, између осталог! Јер како себе будем судио, тако ћу и ближњега судити. Ако сам ја – помијара, а он је још гори и од мене… Зачарани круг. Тако да све призивам ка боље уважавајућем односу према себи.

Треће: покушај да разумемо другог

Или децентрација. Како сам већ говорила, преживљавање увреда нас снажно концентрише на саме себе. И веома тешко бива изаћи иза граница свог увређеног стања и тако погледати на другог, посебно на оног ко ми такве гадости чини.
Постоји важан тезис који нам може помоћи и о којем је потребно озбиљно размислити: иза сваке увреде стоји наше убеђење, да други може и да је дужан понашати се другачије. Кључне речи су «може» и «дужан».
Ако покушамо да се озбиљно замислимо о том, зашто је човек поступио тако, а не другачије, размислимо о том, а шта се са њим дешавало у том конкретном моменату, и будемо часни пред собом, можда ћемо и посумњати у то, да ли је човек заста могао поступити другачије? Поступити тако како смо ми од њега очекивали, излазећи из својих сопствених представа о њему, а не из његових реалних могућности.
Како се он осећао у там конкретном моменту, када нас је увредио? Може бити да је томе нешто претходило? Може бити да је био обузет афектом, обузео га је гнев, и зато је почео да виче? Шта га је покретало? Каква је била мотивација? Свесна жеља да ми учини зло или…
Резултат слика за Можно ли научиться прощать?Ако он говорио у гневу, то свако ко је и сам говорио у гневу зна како се тада тешко зауставити, човек тада просто не схвата шта ради. Не каже се случајно – понело га гнев. Ми сами у таквом стању чинимо нешто због чега се потом стидимо. А када дођемо себи, протрезнимо се, размишљамо – шта сам то урадио? Због чега?!
Сада вас не случајно молим да се обратите свом опиту, зато што, ако се сетимо сличних момената код себе, боље ћемо да разумемо и наше увредиоце.
Ако то успемо да освестимо, око 90% увреда ће одмах нестати. Но узимати у обзир мотиве другог човека када је нама самима лоше, и то управо због његове кривице – веома је сложно. Као да је очигледно, ако човек не може, није ни дужан. Но ми се често и не интересујемо, може ли он или не. Ми одмах захтевамо: дужан си а не чиниш – увређена сам.
И супротно, ти чиниш нешто лоше, а дужан си био да урадиш добро – увредила сам се на тебе. Но хајде да размислимо: ми такође често не можемо оно што од нас очекују дргуи, ни то што смо сами од себе хтели.
Зато је овде веома потребан озбиљан писхолошки рад над собом, када можете узети неку увреду и покушати да се загледате у другог, у тог на кога сте се увредили, и  разабратисе са тим, колико је он заиста могао или дужан био поступити по другому.
Знам примере, када су људи у ситуацији неке своје увреде почињали тако да раде уз помоћ психолога, а  касније су већ могли и самостално. Хоћу рећи да је то за нас потпуно доступан механизам.
Наставиће се.
Извор: https://www.miloserdie.ru/article/obida-ne-mogu-prostit-chto-delat_1/

Оставите одговор