Средином априла текуће године донет је Закон о забрани физичког кажњавања деце. Тумачи и бранитељи овог закона објашњавају да он нема репресивни карактер, у смислу кажњавања родитеља или одузимања деце, већ да се ради о томе да родитељи који примењују овакав вид васпитања треба да прођу, у центрима за социјални рад, едукацију за примену ненасилних облика васпитања.

Један од најважнијих разлога због чега је донет овај закон заснива се на психолошкој аргументацији да физичко кажњавање у раном узрасту ствара агресивне моделе понашања код  деце, која она затим преносе и испољавају у свом социјалном окружењу (вртић, школа). У том контексту, овај закон, генерално, треба да утиче на смањење насиља код младих, као и у друштву у целини.

Наводе се такође и неки други разлози. На пример, да физичко кажњавње утиче на формирање негативаног односа деце према родитељима, односно да овакав облик васпитања доводи до фрустрираности детета, што може да утиче на његов укупан психолошки статус и нормално функционисање.

Са друге стране, критичари овог закона имају своје аргументе. Први, можда најслабији, јесте аргумент политичке природе, по коме је овај закон наметнут „одозго“, у пакету свих осталих закона које држава Србија мора да усвоји како би, можда, једног дана, постала чланица Европске уније. Дакле, овај закон није донет „изнутра“ као разултат препознате и дефинисане унутрашње потребе српског друштва у решавању проблема васпитања деце, него има, пре свега, политички карактер у законодавном приближавању Европској унији.

Други аргумент је, чини се, нешто јачи. Увид и доказивање да се у породици примењује физичко кажњавање за многе има орвеловски призвук. Постављају се различита питања: Одакле држави право да се меша у породичне односе? Да ли се тиме нарушава приватност породичног живота? Због чега држава мисли да има већа права и одговорност у васпитавању деце од самих родитеља?

Трећи аргумент је усмерен на формулацију да је свако физичко кажњавање деце забрањено. То значи да се искључује могућност да у васпитавању деце родитељи могу, ретко или понекад, користити и најблажи облик физичког кажњавања. Да се ова забрана односи на перманентно, систематско и грубо (брутално) физичко кажњавање, вероватно је да би за већину људи она била прихватљива и оправдана. Међутим, њена једнострана и искључива формулација указује на једну другу крајност, а свака крајност је потенцијални извор проблема.

То нас доводи до четвртог аргумента који из угла православне психологије има посебну тежину. Искључивост у забрани сваког облика физичког кажњавања може имати за последицу то да дете неће успети да формира ни елементарни вид страха као корективног механизма у свом мишљењу и понашању. Верницима три монотеистичке религија добро је позната реченица из Старог Завета: „Почетак мудрости је страх Божији“. Мудар човек има страх у себи да не учини нешто погрешно. То није ни животињски ни неуротични страх, већ опомињући страх да се не учини нешто супротно закону Божијем или моралном закону друштва. До тог страха долази се правовременом, одмереном и образложеном казном, укључујући и физичку казну.

Инсистирање заговорника овог закона да се примењује само модел васпитања који се заснива на објашњавању, награђивању или вербалном укору као највећој казни, неће постићи онај тренутни и дубински, помало драматични и болни ефекат физичке казне, односно, онај ефекат који доприноси трајном и дубинском изграђивању васпитног страха као корективног механизма.

Православни духовници, попут св. Пајсија Светогорца или оца Тадеја, нису имали негативно мишљење о физичком кажњавању деце. Отац Тадеј је дозвољавао да се деца у извесним ситуацијама благо физички казне али, то је посебно наглашавао, увек из љубави и са објашњењем, због чега се кажњава. Дакле, у породицама где има љубави и поштовања, где постоји здрава породична атмосфера, повремено и благо физичко кажњавање не може довести до проблема у васпитавању деце.

Провуцимо све претходно речено кроз филтер једне реалне животне ситуације. Ако дете, узраста између 3 и 4 године, стално покушава да се попне на отворени прозор и погледа доле, да види шта се дешава, у стану на седмом спрату. Да ли ће родитељи тог детета, заговорници ненасилног васпитања, и даље покушавати да му објасне, зашто то није добро или ће предузети неке друге мере?

Психолог Виктор Вицановић

Др Миша Љурковић, директор института за европске студије говорио је у емисији „Интервју“ – продукције Балкан инфо.

Аутор: Стојковић Филип

Последње две деценије у хришћанском свету психолози и теолози заједно настоје да помогну хришћанима у решавању свакодневних животних проблема. Вековима теологија настоји да проповедајући хришћанску истину свет учини бољим местом за живот тако што даје смисао човековом живљењу. Психологија као ,,наука о души“ у разним видовима постоји још из античких времена као саставни део философије. Током 18. и 19. века она постаје самостална дисциплина која се бави психичким (душевним) животом са циљем да сазна и проникне у биће човека како би дала евентуална решења егзистенцијалних проблема.

Током двадесетог века развили су се бројни психотерапијски правци почевши од психоанализе. Данас је терапијских праваца прегрш (трансакциона анализа, О.Л.И. психодинамски интегрални метод, гешталт, психодрама, РЕБТ, КБТ итд.). У почетку, психоаналитичари Фројдове школе, укључујући и њега самог, религију нису сматрали себи блиском, бар не у смислу да су је сматрали делом свог рада. Ипак, К.Г. Јунг није баш тако мислио. Хришћанске Цркве тог времена су се пропорционално одаљавању психологије од религије удаљавале од психологије.  Иако је у тадашнјој ,,науци о души“ заиста постојао извесни отклон од религије, то није било правило, што нам Јунгов став потврђује. Continue reading „Православно (психолошко) саветовање“

Аутор: православни психолог Виктор Вицановић

 

Уводна реч. Тражење и дефинисање места и улоге православног психолога у психотерапијском и саветодавном раду захтева повлачење паралеле са радом секуларног психолога (овај термин означава психолога који у свом раду не узима у обзир религијски аспект у решавању проблема, као и у приступу личности клијента у целини). Понуђена паралела не претендује да буде једина, комплетна и апсолутно тачна. Она је само полазна основа за одређење методологије и делокруга рада православног психолога.

Упоређивање рада секуларног и православног психолога нема за циљ да оспори, омаловажи или дезавуише деловање секуларних психолога, него да означи њихове различите домене и разлике у научном приступу. На тај начин желимо да укажемо да православна психологија има своје подручје рада, да изграђује своју специфичну методологију, односно да проналази своје место „под (научним) сунцем“.

Continue reading „Православни психолог – секуларни психолог. Која је разлика?“

Аутор: православни психолог Виктор Вицановић

 

Уводна реч. Када је реч о духовнику или, тачније, о духовном руковођењу, заступамо полазиште да је оно нераскидиви део духовне вертикале или, прецизније, духовног хијерархијског принципа. Као што на Небу постоје девет ангелских чинова у хијерархијском поретку, тако и на земљи постоји небоземна духовна вертикала у којој је духовник важна, ако не и најважнија карика. Он је тај који саборно и предањско учење Цркве треба да пренесе вернику ради његовог духовног узрастања и спасења. То је  његова одговорност.

Релативизовање или довођење у питање духовног руковођења, из различитих, чак на први поглед оправданих разлога (изостанак квалитетних духовника), потенцијално је опасно јер нарушава духовну вертикалу и духовни хијерархијски принцип.

Ко је духовник? За кога се то може рећи? Постоји ли дефиниција духовника? Терминолошки духовник може да се креће у распону од опитног старца са изобиљем духовних дарова (дубоко и истинско смирење, прозорљивост, духовно сагледавање стања срца…), преко опитног и искусног али без духовних дарова, до свештеника који на исповести обави површан и рутински разговор од два минута са верником кога не познаје или једва познаје. Да ли се за последњег може рећи да је духовник? Сматрамо да духовник може бити само оно свештено или монашко лице  које на себе преузима одговорност духовног руковођења у целини, који утире пут ка спасењу, познавајући верника кроз продубљени лични однос са њим и сходно томе има право и обавезу да одреди на који начин  верник треба да партиципира у светотајинском животу. Православни психолог у томе може и треба да буде само сарадник, а не замена за духовника.

Continue reading „Православни духовник – православни психолог. Која је разлика?“

Шта је разлог да се људи разведе?

Зашто у наше време светоотачки савети не помажу увек?

Како помоћи људима не уплићући се у њихов приватни живот?

Што је више проблематичних породица, то ће више алкохоличара и наркомана бити у следећем покољењу.

Болест се састоји у том што човек није способан да освести и назове сопствена осећања.

Рећи ћу још једну занимљиву ствар – осећања нису грех.

А жене – су се научиле да живе без мушкараца.

Беседа протојереја Александра Дјагилева. Continue reading „Шта је разлог да се људи разводе? – Беседа протојереја Александра Дјагилева.“