Аутор: Стојковић Филип

Последње две деценије у хришћанском свету психолози и теолози заједно настоје да помогну хришћанима у решавању свакодневних животних проблема. Вековима теологија настоји да проповедајући хришћанску истину свет учини бољим местом за живот тако што даје смисао човековом живљењу. Психологија као ,,наука о души“ у разним видовима постоји још из античких времена као саставни део философије. Током 18. и 19. века она постаје самостална дисциплина која се бави психичким (душевним) животом са циљем да сазна и проникне у биће човека како би дала евентуална решења егзистенцијалних проблема.

Током двадесетог века развили су се бројни психотерапијски правци почевши од психоанализе. Данас је терапијских праваца прегрш (трансакциона анализа, О.Л.И. психодинамски интегрални метод, гешталт, психодрама, РЕБТ, КБТ итд.). У почетку, психоаналитичари Фројдове школе, укључујући и њега самог, религију нису сматрали себи блиском, бар не у смислу да су је сматрали делом свог рада. Ипак, К.Г. Јунг није баш тако мислио. Хришћанске Цркве тог времена су се пропорционално одаљавању психологије од религије удаљавале од психологије.  Иако је у тадашнјој ,,науци о души“ заиста постојао извесни отклон од религије, то није било правило, што нам Јунгов став потврђује. Continue reading „Православно (психолошко) саветовање“

Аутор: православни психолог Виктор Вицановић

 

Уводна реч. Тражење и дефинисање места и улоге православног психолога у психотерапијском и саветодавном раду захтева повлачење паралеле са радом секуларног психолога (овај термин означава психолога који у свом раду не узима у обзир религијски аспект у решавању проблема, као и у приступу личности клијента у целини). Понуђена паралела не претендује да буде једина, комплетна и апсолутно тачна. Она је само полазна основа за одређење методологије и делокруга рада православног психолога.

Упоређивање рада секуларног и православног психолога нема за циљ да оспори, омаловажи или дезавуише деловање секуларних психолога, него да означи њихове различите домене и разлике у научном приступу. На тај начин желимо да укажемо да православна психологија има своје подручје рада, да изграђује своју специфичну методологију, односно да проналази своје место „под (научним) сунцем“.

Continue reading „Православни психолог – секуларни психолог. Која је разлика?“

Аутор: православни психолог Виктор Вицановић

 

Уводна реч. Када је реч о духовнику или, тачније, о духовном руковођењу, заступамо полазиште да је оно нераскидиви део духовне вертикале или, прецизније, духовног хијерархијског принципа. Као што на Небу постоје девет ангелских чинова у хијерархијском поретку, тако и на земљи постоји небоземна духовна вертикала у којој је духовник важна, ако не и најважнија карика. Он је тај који саборно и предањско учење Цркве треба да пренесе вернику ради његовог духовног узрастања и спасења. То је  његова одговорност.

Релативизовање или довођење у питање духовног руковођења, из различитих, чак на први поглед оправданих разлога (изостанак квалитетних духовника), потенцијално је опасно јер нарушава духовну вертикалу и духовни хијерархијски принцип.

Ко је духовник? За кога се то може рећи? Постоји ли дефиниција духовника? Терминолошки духовник може да се креће у распону од опитног старца са изобиљем духовних дарова (дубоко и истинско смирење, прозорљивост, духовно сагледавање стања срца…), преко опитног и искусног али без духовних дарова, до свештеника који на исповести обави површан и рутински разговор од два минута са верником кога не познаје или једва познаје. Да ли се за последњег може рећи да је духовник? Сматрамо да духовник може бити само оно свештено или монашко лице  које на себе преузима одговорност духовног руковођења у целини, који утире пут ка спасењу, познавајући верника кроз продубљени лични однос са њим и сходно томе има право и обавезу да одреди на који начин  верник треба да партиципира у светотајинском животу. Православни психолог у томе може и треба да буде само сарадник, а не замена за духовника.

Continue reading „Православни духовник – православни психолог. Која је разлика?“

Шта је разлог да се људи разведе?

Зашто у наше време светоотачки савети не помажу увек?

Како помоћи људима не уплићући се у њихов приватни живот?

Што је више проблематичних породица, то ће више алкохоличара и наркомана бити у следећем покољењу.

Болест се састоји у том што човек није способан да освести и назове сопствена осећања.

Рећи ћу још једну занимљиву ствар – осећања нису грех.

А жене – су се научиле да живе без мушкараца.

Беседа протојереја Александра Дјагилева. Continue reading „Шта је разлог да се људи разводе? – Беседа протојереја Александра Дјагилева.“