Док шетамо улицом, све чешће можемо видети људе који гледају ка земљи, не зато што су лошег расположења, већ зато што гледају у екране мобилних телефона. Научници упозоравају да такав положај може довести до озбиљних оштећења на кичми и врату. У једном скорашњем тексту у дневном листу ,,Политика“, новинар Александар Апостоловски је говорећи о томе, између осталог, шаљиво устврдио: ,,Мој покушај да живим животом наших предака, било је то пре четврт века, претворио се у бајку. Коначно сам уздигнуте главе прошетао куче.“

Continue reading „Мобилни телефони и ми“

психолог Светлана Продановић

Помаже Бог Светлана. Хвала вам на труду и времну које одвајате за наше читаоце. На претходни наш интервју, поред похвалних речи, стигао је и један критички коментар у којем се аутор дотиче неколико тема на које предлажем да дамо мало опширније одговоримо и да бар мало појаснимо ситуацију. Сигуран сам да ауторка није једина са тако негативним ставом према свему што се тиче психологије. Исти случај је и у Русији, после скоро 30 година активног развијања сарадње између цркве и психологије, налазе се људи који тврде да је сва психологија „од ђавола“. Да напоменем да је у Русији још 2016 по некој статистици радило преко 100 служби и центара душебрижништва, рехабилитационих центара и организација православно-психолошке помоћи.
 

Том приликом смо превели и видео обраћање митрополита Илариона Алфејева где се читаоци могу упознати са изјавама двојице последњих руских Патријараха о Удружењима „12 Корака“.

Можда овако да кренемо. Милена коментарише наш поселдњи интервју речима: „Осетљиво и ризично подручје“. Претпостављам да је мислилса на рад са клијентима, рад са „њиховим душама“. Мислим да нико неће спорити да је осетљиво подручје. Као нека врста одговора замолио бих вас ипак да кажете ваш доживљај рада са „другом душом“. Да ли сте ви свесни те ризичности? Можда постоје проблеми са којма вам се обраћају људи, где је све много јасније и мање је ризичности, где сте сигурнији да можете помоћи човеку? Како у психологији испунити познату Хипократову заклетву „Не нашкоди пацијенту“, коју психолози, пошто нису лекари, не давају, али и за њих важи. Continue reading „Интервју са дипл. психологом Светланом Продановић – наставак“

Наш сабеседник је – породични психолог, професор психологије Православного Свето-Тихоновског гуманитарног университета, аутор је неколико психолошких тренинга за родитеље, Татјана Борисовна Крамаренко. Међу онима који делазе код ње на консултације, не мало је и православних, верујућих. Гoворићемо о томе, да ли је могуће уједно желети срећу у овом животу и спасење душe, постоје ли границе праштању и трпљењу у породичном животу и каква је мера одговорности родитеља за децу.
МАЈА КУЧЕРСКАЈА
 Татјана Борисовна Крамаренко
Видети себе: у плену «православних погледа на свет»
– К вама, како се види, чешће него код других ваших колега долазе верујући православни људи, углавном су то жене. Да ли би могли да у општим  цртама опишете средњестатистички портрет ваше сабеседнице у марами?
– Могу рећи да жене «у марамама» код мене не залазе. Из разних разлога. Те које заиста одговарају том образу – смирене, кротке, које носе свој хришћански крст, немају потребу за мном.
Ма како им живот био тежак, оне имају унутарње основе да га не мењају. Он за њих може бити не само издржљив (тј. да имају довољно снаге да трпе), него чак и радостан, ако у том трпљењу постоји смисао, ако се кроз невоље човек приближава Богу, осећа Његово присутство у свом животу. Говоре, где се умножи скорб, тамо изобилује благодат. Други, код којих тешки услови живота не изазивају ништа друго осим унутарњег ропота, можда би и пошли к психологу, но…
– Баћушка није благословио?
– Да, често и Баћушка. То је уопшет распрострањено мишљење у православној средини: психолог те неће ничему доброму научити, него ће још стати и «од Бога да те одвраћа». И заиста, шта он може помоћи ако «чак ни Бог мени није помогао? Ево молим се, исповедам, причешћујем, а униније (гневљивост, блудне мисли, жеља да умрем итд.) ме не напуштају?». А можда би неко, не нашавши решење својих проблема у Цркви, и пошао психологу, но нема се новаца, а те услуге се плаћају и нису баш јефтине.
– Свеједно је та опрезност разумљива, има разних психолога, и разним путевима воде човека, понекад веома чудним путевима, техникама, зар не?
– Да. И свеједно то не значи да су сви психолози опасни. Постоје и православни психолози[1], који, такођер, «пред Богом ходе» и старају се да свој посао ускладе са заповастима Божијим.
И свеједно када загусти, чак и православни људи иду код психолога. У већини случајева су то, наравно, жене (мушкарци се уопште ређе обраћају к психолозима). Моје «жене у марамама» – су обично са различитим степеном уцрковљења – које размишљају својом главом, које схватају да је психолог исто такав специјалист у својој области, као и доктор-кардиолог, гонеколог, правник – у својој. Многе од њих су часно покушавале да реше свој проблем искључиво «духовним средствима» – молећи се, исповедајући се, причешћујући се, но ситуација се није мењала, и више нису имале снаге.
– Чудно, а шта је са оним «вера твоја спала те је»? Како вера може да не спаси, молитва да не избави?
– И спасава, и избавља – таквим примерима нема броја, но превише често се показује да су људи заложници својих искажених представа о тој истој вери, о православљу. И годинама живе у плену својих тзв. Православних погледа, у којима од православља, од хришћанства није остало скоро ништа.
То се обично дешава када се к Јеванђељу или мислима светих отаца смеша нешто што савршено искажује њихову суштину. Као и задатак са шест шибица, из којих треба да се сложе четири троугла. Нисте пробали? Задатак је нерешив ако троугле покушвате да направите у једној равни. А у тродимензијалном простору решење се налази одмах – тространа пирамида. У задатку нема таквог ограничења, да се ради у једној равни, човек је тако схватио, сам принео у задатак такав услов. И учинио задатак безнадежним, нерешивим.
Таквих «одсебетина»[2] у погледу имају сви људи, но упрао се «православни» веома противе покушајима да се они преосмотре, да се подвргну анализи њихови погледи, да се код њих нађе та кашика горечи која цело буре меда поквари. Сматрајући свој поглед и убеђења хришћанским, тј истинитим, они блокирају саму могућност да увиде та невољна, несвесна искажења истина, па оне су у њиховим очима освећене ауторитетом Цркве.
– Какве погледе, на пример, и убеђења?
– На пример, «циљ живота за хришћанина је – спасење душе». С чим ту да се спори? Но видите пројашњава се да, спасавати се – значи непрестано трпети и мучити се. Ако се не мучиш нећеш се спасити. Зато, боље, ја ћу тајно да мрзим свога мужа, маштати ноћима «само кад би умро, и ја би била часна удовица!» и свеједно живити с њим, зато што је «развести се – грех».
Тешко да је то више спасавајуће него часно признати самој себи: «Мој живот с мужем не би био тако мучан за мене када ја не би трпела то и то, правећи се да је све «нормално», када би дала мужу могућност да сазна како на самом делу стоје ствари». Јер држећи у заблуди мужа тј. обмањујући га, разумете, обмањујући га, тешко да ја тако испуњујем свој «хришћански дуг трпљења». Но ако признамо да, «трпети» по цену мржње – никако није врлина, да неке ствари не треба трпети јер је обома штетно, тада ће се ослободити нове силе за главно, за љубав.
Или друга «истина» – о свепраштању. «Треба све опраштати!», – говори таква «православна» жена, скривајући од мужа своје увреде и накупљајући их. Да, треба праштати, но зашто не казати човеку да он редовно, не схватајући то, стаје теби на жуљ? Јер, можда он то и не буде радио ако сазна како заиста стоје ствари, ако види реакцију. У психологији се то зове «дати обратну везу».
К чему у пракси приводи такво «свепраштање»? К скривеној, затајеној мржњи према увредиоцу, зато што «праштати» и «сакривати увреду» није једно те исто. Човек може без замарања да понавља: «Не треба да се вређам, дужан сам да све опраштам», не замећујући да све то не приводи ка праштању. Како говоре на Истоку, ако и сто пута кажеш «алва», од тога у устима слађе не бива.
– Зиста је тешко не увидети све то у себи – мржњу, обману, искажења. Како је то уопште могуће?
– Ма како то чудно звучало, неретко се показује да је увидети себе без улепшавања лакше људима који не сматрају себе верујућима. «Православни» (под наводницима – зато што су многи од нас од тога далеко) су сувише чврсто уверени у своју исправност, у то да их њихова вера аутоматски обезбеђује системом правилних поступака, форми понашања и савршено штити од сумњи, сумњи у себе. Зато су управо «православни», са унутарњом часношћу (искреношћу), ма како то звучало чудно, танки.
Мада, рекло би се, спасење душе управо тога и треба, часног, пажљивог поглед на то шта се у њој, у души твори. Ми у молитви просимо: «О Господе, дај ми да будем свесан грехова својих!»[3], иначе за шта да се кајем, шта да исправљам (с Божијом помоћу) у себи, ако нисам свестан унутарњег стање своје душе?
– Видети себе, и исповест заправо томе учи. Но како се научити, јер то је, рећи ћи поново, страшно сложно!
– Сложно је зато што је далеко лакше сакрити се иза слова, иза форме. Агресиван муж оправдава своје разуздано понашање заповешћу «жена да се боји мужа свога». Чега се на самом делу треба бојати жена? Да огорчи свога мужа, да изгуби његову љубав (ту је иста ствар као и са «страхом Господњим»). Но мужу је удобније мислити да је у тој заповести главно да се жена боји мужа, а то значи да жену треба плашити.
«Православни» често претпсостављају затворити очи на то, како ствари стоје на самом делу, још и због тога, што себи задају исувише висок циљ, старајући се да буду «пре времена свети» тј. понашати се с форамлне тачке гледишта правилно, беспрекорно. Но усредсређујући се на спољашњем благочестију, човек губи доступ ка свом унутарњем свету, престаје да види покрете своје душе.
– Да ли сам исправно разумела, да се у томе и састоји ваш посао, помоћи човеку да увиди себе, своју душу?
– И у томе такођер. Зависи са чим човек долази, са каквим проблемом.
 on protiv nje
Породична срећа: Насиље се не сме прихватати
– Сви желе да буду срећни: и верујући и неверујући. То је тако природно и разумљиво, и свједно је у православној средини распострањено убеђење: не само од среће живи човек. Земаљска срећа – није наш циљ, ми хоћемо више, наш циљ је – бити са Богом, спасававати се и томе се радовати.
– А шта овде противречи спасењу душе? Ево узела сам из енциклопедије дефиницију среће. Показало се да је то, стање човека које одговара највеће унутарње задовољство животном ситуациом, пуноћа и осмишљеност живота, остварење свог човечанског назначења.
– То јест срећа је – стање хармоније? Ако ограничимо питање о срећи оквирима породичног живота – како ту хармонију достићи у породици? Како победити рутинске односе, да ли треба ломити годинама изграђиване улоге у породичном животу?
– Уопште није обавезно потребно ломити их! Улоге су такођер нужне, у суштини то су «фолклорна правила» како је човек дужан да се понаша да би испуњаво неку функцију. Није обавезно да то буде функција матере или жене. И ако очекиване улоге супруга одговарају једно другом, не ничу проблеми.
Шта се тиче «рецепта за срећу», хајде да се ослонимо на њену дефиницију. Шта је ту главно? Унутарње задовољство или, како сте исправно заметили, стање када се човек налази у сагласности са целим светом, у хармонији са њим. И, у првом реду, са самим собом. Задовољство – није циљ, него последица, разултат хармоничних односа човека са светом, усаглашеност с њим. Ето, ка томе и треба да стремимо.  Стремљење ка срећи није стремљење ка задовољству. Да би били у хармонији са светом, треба да се ка њему «приближавамо» тј. и потрудити се, и ограничити себе у нечему, прилагодити се, свој звук са звуцима ближњих, стремећи не толико ка унисону (то је досадно!), него ка сложном многогласју, са-гласију.
– Поменули сте да се жене чешће обраћају психологу. Може ли жена, сама, својим усиљем напунити срећом свој живот и живот своје породице? 
– Мислим да је то могуће, није тек тако Серафим Саровски говорио: «Стекни дух миран, и тисуће око тебе ће се спасити»! Лако ли је то? Наравно, није? Да ли сви имају снаге за то? Такођер, тешко да да. Но да би то стало могућим, жени је неопходно да постане свесна своје улоге у породици, улоге стројитељке и чуварке породичног огњишта. И да се стреми да је испуни. При правилном унутарњем настројењу то и није тако тешко. А може бити да уопште није тешко, него лако и радосно.
У Киплинга, нпр. постоји, уопште не православни, но потпуно тачан образ правилног настројења жене. У сказки (причи) о мачки, која лута сама по себи. Управо у стању хармоније са светом жени се открива сусштина и предназначење окружујућих је створења, њихове потребе и то, како је могуће установити са њима добре и узајамно корисне односе.
– Интересантно је, колико је важно да стројитељка и чуварка породичног огњишта уме да трпи? Без трпљења у породичном животу јасно је да неће проћи, «носите бремена једни дригих и тако испуните закон Христов», но до којег степена треба трпети? Шта је то што, свеједно, не треба трпети?
– То свако одлучује сам. Не, да одлучује, него осећа, шта он може да трпи, а шта не. Говоре тако, шта је руском добро то је њемцу смрт. Да и шта значи ношење терета, чему призива апостол? Терет – то је тежак удео, бреме, и уопште то није блесав карактер или распуштеност. Помагајте једно другом носити свој удео кроз живот, ето о чему, чини ми се, овде иде реч.
Да и шта занчи трпети? Мучити се? Или односити се трпељиво, тј. кротко, ка особеностима карактера својих блиских, не покушавајући да их измениш, преправиш? Схавтати да су сви људи различити, и да од зеца никако не можеш да направиш тигра, а од тигра – зеца? Наравно такво трпљење је неопходно. Но Ви имате у виду нешто друго. Шта не треба приихватати? Насиље.
Бог нам је свима дао слободу воље и на њу не претендује, не приморава нас насилно ка добру, ка чувању заповести итд. Откуд ми себи такво нешто дозвољавамо? Граница моје слободе пролазе тамо где почиње слобода воље другог човека. Могу да поступам како сматрам за нужно, ако од тога не страда други човек, ако се не нарушава његова воља.
– Ну, да, но само што почне та борба за границе, за своју територију – одмах настаје рат. Ту је, вероватно, важно прнаћи на какав начин, у каквој форми давати отпор? Или ви сматрате да су отворена војна дејства – нормала?
– У каквој форми? Наравно, у словесној. Само фразе типа «Како смеш са мном да тако разговараш?!» не само да не помажу, него су чак и штетне. Реч треба да буде спокојна и тврда. «Ја не могу да тако поступам» (при услову да заиста не могу да поступам другачије) или «Ја ћу урадити то и то, заато што сматрам да је то нужно (правнилно, правично итд.)», при услову да то не нарушава права и интересе другог човека. Требамо се научити да ценимо вољу другог исто као и своју. Може бити да то и јесте једна од форми испуњавања заповести «љуби ближњега свога као самог себе».
Што се тиче ратних дејстава, овде је одговор прост (само га је испуњавати тешко) – не желиш ратовати не ратуј. Познато је да је рат лакше започети него зауставити. Агресија порађа контра агресију (као одговор), тражи освету за ненесену увреду – ниче порочни зачарани круг, којега није лако прекинути зато што свако од супруга види само агресију партнера, но не види своју. Или види и своју, но сматра је оправданом, јеро он «само одговара»  на узнемиравање, увреде или како сада говоре, «најезду» другог.
Породичне битке се тако дуго воде зато што сваки од супруга сматра да је он у праву, а други да није. Свако хоће да настоји на своме, да натера другог да призна његову «правду». Хоће победу.
девојчица држи свећу
Деца: невољник – не богомољник
– Ту победу правосални родитељи хоће да одрже и над сопственом децом. Многе православне маме забрињава како ће да одговарају за децу на Страшном суду, и тиме оправдавају своје насиље над њима.
– Свако од њих неће одговарати за поступке деце, којима је Бог дао слободну вољу, него за своје сопствене, за то, каквом мајка је она била. И «чадородијем жена спасаетсја» не зато што је носила и родила, него зато што материнство код жене (обично!) буди способност ка самоодрицању, избавља од егоизма. Могућност испуњења заповести «волети другог као себе самог» матери се даје самом природом – то је посебно јарко видно у случајевима са болесном децом, којих мајке често воле не само као себе, него више од себе.
Но «православна» матер може да пренебрегава своје материнске обавезе, да запусти домаћа дела, прикривајући се тиме, што је «добри део» изабрала – хођење у храм, поклоничка путовања итд. – као Марија, а не као Марта, која се «брине о трулежном», или тиме, што се «на празник ништа не сме радити, грех је». Наравно, лењива може бити не само «православна» мајка, но код других, у крајњем случају, нема тако уважавајућег «оправдања».
– А ако дете не жели да иде у цркву? Треба га уговарати, подкупљивати или га пустити? На пример, детету је четри-пет година?
– Мислим да треба поћи од тога да дете од пет година није у стању да сазнатељно «ходи у храм». Може ли он туда поћи сам, без маме? Не. Схвата ли он смисао причешћа? Може ли да учестввује у саборној молитви, да разуме њен дубљи смисао за време Богослужења? Тешко да да. Је ли потребно да дете иде у цркву, а да и не разуме шта се тамо дешава? Да би се причестио? Наравно да да, ако хоћемо што би наша деца били чланови Цркве као Тела Христова, како би Му се присајединили кроз причешће, како би упијали у себе наш однос према храму, служби, причешћу, православљу. А то је могуће само у том случају, ако је детету с мајком лепо. И ако је њему са мајком лепо, онда је њему практички свеједно, где ће бити – у кући, на улици, у храму.
Дете које хоће да иде у храм, хоће то зато што туда иде његова мама (или отац, ако с оцем постоји такав контакт). Контакт с дететом, способност родитеља осећати потребе детета и одговарати на њих – залог је тога, да ће дете прихватити то што родитељи хоће у њега да «положе».
– С малом децом је сво јасно, но када они израсту, у младалачким узрасту они често отказују да иду у цркву, бунтују. Може ли се, је ли потребно ту нешто чинити?
– Мени се чини да то није бунт против цркве као такве, него против принуђавања. Невољник[4], говоре – није богомољник, но ми из страха, да ће се дете «одбити од храма», «упасти у саблазни овога света и погинути», вршимо насиље на његову слободу савести. Страх је, уопште, лош саветник. И нема никакве директне зависности између тога ходи ли наше дете данас, под нашим притиском, у храм или не, и тога, шта ће «из њега израсти».
Многи од нас, садашњих верујућих, су одрасли уопште у атеситичким породицама, нису веровали у Бога, свеједно, Господ, како се каже, и нас је привео. Како онда миослите да ће Он да остави без бриге нашу децу? Верујте сами, и ваш пример неће да остане непримећен. Но верујте, а не машите само рукама, крстећи се свако мало или помињући име Господње всуе (узалуд). Радите на соби, Господ неће да уместо нас ради наш посао, зато што смо ми с њим сарадноци.
– За последњих двадесет година свет се опет силно изменио, између осталог и односи међу половима су се почели осмишљавати другачије. Чак и у серијалима, књигама за омладину, свугде. Деца нису слепа, како им помоћи да сачувају целомудрије, не превраћајући их у биљке из стаклене баште, како их снабдети имунитетом?
– Имунитет треба «тренирати» (шала). Постојаност према разним «вредностима» у стерилној атмосфери се не гради, да и под «стакленим звоном» дете свеједно не можеш задржати. У свету је уопште много опасности, много ризика, зато треба учити дете, било ког узраста, да разликује добро од зла, да би могло да даје оцену разним појавама у животу, да чини свој свесан избор у односу према њима. Како би могао да противстане (се супротстави) притиску референтне групе – значајних за њега људи, друштву из улице, друштву из школе – или реклами.
А за то је потребно учити га да има своје мишљење и при неопходности да га заступа. Они треба да знају и наше мишљење по поводу спорних, оштрих питања, и наш однос ка «саблазнима», но на њих дете било ког узраста, може да обрати пажњу само ако су мајка или отац – за њега најзначајнији људи. А да би остали таквим за нашу децу, дужни смо чувати оно најглавније – поверење детета према нама, контакт с њим.
[1] православни психолог Сања Станковић www.imanade.org/
[2] од-себе, нешто своје
[3] молитва св. Јефрема Сирина
[4] Не од своје воље, на силу.
Мишљење аутора може да се не слаже са позицијом редакције.

Семейный психолог: «С внутренней честностью именно у православных слабовато»

православни психолог – Марина Легостаева

Легостаева Марина психолог

…Радила сам и с људима са дијагнозом – биполарно расстројство. То је озбиљан и дубок рад. Суштина рада се састоји у томе да научимо да прихватамо своја стања као духовну борбу, како би приложили све силе свог разума да не поклекнемо пред искушењем – стањем очајања (у фази депресије), како би се уздржавали од узлета при стању еуфорије (у фази маније).
Тај процес захтева пажење на себе, развијање свесности у разумевању тога, да је неопходно то преживети, проћи кроз то с Божијом помоћи. Никако другачије. И то је – подвиг вере. Зато што повремено човек сасвим не осећа да га Бог воли. Тај се процес не може извршити без покајања, без дубоког покајања – црквеног. Он се не може остварити без причешћа.
После неког времена амплитуде еуфорије и депресије почињу да се смањују. И ако је у току једне године човек проживео без лекова, свесно и пажљиво пазећи на себе. Ако је та година била година самопознања, покајања, изграђивања у себи хришћанског погледа на свет, тада постоји шанса удаљити од лекова, од дујагнозе , од инвалидности.
Стања могу да изгубе своју оштрину. Но њих ће свеједно бити. Биће и туге, и усамљености. Биће и тешко. Но у опиту, у унутарњем опиту човека ће бити и опит преодолење (победе), опит тога да је све то могуће издржати. И да у тим стањима постоји и одређени смисао за њега. Такођер он почиње с већом пажњом да се односи к стању маније. Прилаже све своје усиље како се тај процес неби много развио. Но, ситуација се компликује ако је већ постојао опит узимања препарата (лекова). Скидати се с лекова је свагда компликованије. Они већ почињу да се уграђују у биохемијске процесе организма.
Компликује се и тада, ако је постојао опит узимања наркотика, алкохола итд…
http://azbyka.ru/zdorovie/forum

 
Одговара православни психолог –  Марина Легостаева 
(удружење православних психолога Санкт-Пртербурга).
4213d07f31dfed2d7bd94e7929484f79.jpg


Александар Иванов   29.05.2012, 03:14


 
Реците, да ли православни човек треба (да ли је дужан) да се осећа кривим?
Покајање је основни елемент хришћанства, ми смо дужни старати се да видимо своје грехове и да се покајемо за њих. Мени се чинило тако – крив си, значи старај се да се исправиш.
Но, осећај кривице се психолозима сматра као нездраво.
Мој психолог ме је питао – шта тебе заправо мотивише да се исправиш?
Дали је то осећај кривице или просто савест? Ја не знам…
У аудио лекцији игумана Петра Мешчеринова (а можда је то био и Кураев, извините не сећам се) је говорио да сазнање својих грехова не треба да заслања то да свако од нас припада Цркви, и  да је за нас Христос принео страшну жртву која искупљује наше грехе. Значи, нисмо дужни да се вечно осећамо кривим? Грех је исповеђен, опроштен – и то је све, потпуно заворавити и идемо даље?


православни психолог – Марина ЛегостаеваЛегостаева Марина 28.09.2012, 17:37


 
Александре, добар дан!
Осећај кривице може да буде неуротичко стање, никако не повезано с духовним нивоом личности.
Покушајмо да разјаснимо, како да га разликујемо од реалне кривице. Ту је важно размислити над тим што је то – стање покајања? По својој суштини, покајање – је унутарњи стваралачки акт. Continue reading „Православље и осећај кривице“

Савлађивање страха јавног наступања
Одговара православни психолог – Марина Легостаева Вениаминовна
православни психолог – Марина Легостаева
На православном форуму је постављено питање у вези једне технике која се користи за преоделење страха при јавном наступању. У делу текста који претходи, а нисмо га превели,  описује се техника која је мало чудна и није толико битна, слично питање се може поставити за било коју технику које се користе у светској психологији.
Део из преписке:
.… Вежба вам је, како ви пишете, помогла. Но, односите се к њој као према игри. Ништа више од тога. Тада вам она неће причинити штете. Не би требало себе озбиљно поистовећивати с могућношћу утицаја на људе, силом и влашћу… То може да приведе ка узрастању у нама гордиње, пренебрегавајућег односа према другим људима, ка високомерном односу према другима.
Хришћанство нам предлаже други пут. Пут смирења. У даном случају то би означавало отприлике следеће: јавни наступ означава силну бригу по поводу тога, како ћу да изгледам пред другима и како ће ме прихватити. То је повезано са сујетом, жељом за одобрењем, усхићењем, човекоугађањем… Јер, то дотиче, удара на наше самољубље. А удари по самољубљу су за «ветхаго человека» практично неиздржљиви. Они су равни смрти.
И ако се према томе будемо односили на начин, као да је та сама могућност преоделења страха јавних наступа – за мене опит ослобођења од тих истих страсти, онда ћу ја то све да прихватим смирено. Ја као да се унутарње саглашавам на то да ћу да изгледам смотано, неуспешно, а можда и смешно. Но, ја знам, да си Ти, Господе на мене то попустио. И ја се саглашавам на то да претрпим тај позор (срамоту), ако је могуће тако се изразити, везан с мојим неуспелим наступом…
Смирено прихватам, радосно, зато што је то задатак од Тебе… И тако је могуће доћи ди истог тог разултата. Тј. спољашње ћете изгледати спокојно, смирено, нећете се узбуђивати по поводу неуспеха. И наступ ће проћи успешно.
Ето то је хришћански приступ. Не знам да ли сам довољно разумљиво објаснила?
http://azbyka.ru/zdorovie/forum/threads/est-li-zdes-duxovnaja-opasnost.294/

свештеник Евномије – Белорусија

Када ми прилази нова породица и обраћа ми се речима: «Можемо ли да поразговарамо са вама?» – Скоро увек знам о чему ће поћи реч. Ретко се преварим. При чему, неважно је колоко су ти људи религиозни. Животни проблеми су код свих једни те исти. И ни социјално стање, ни ниво образовања, ни степен религиозности не игра велику улогу. Главна питања су – болести (укључујући алкохолизам и наркоманију) и неслагања у породици. Често су те теме међусобно повезане. Но та питања се не задавају директно. На почетку се може чути фраза: «на нас су бачене врачке или урок». И, наравно, траже да се обави «отчитка»[1], молебан, да се прочита Јеванђеље над главом, да им се препоручи нека «светиња», занимају се какве молитве да читају они сами. Када је питање постављено и моја претпоставка се потврдила – ја их позовем у просторију за разговор, и молим их да ми испричају подробније.

Историја бр. 1. Жена, два пута разведена, од недавно почела да иде у Цркву, довела је са собом 11-годишњег сина из првог брака. Сматрала је да су на њему чарке. Изненадне пројаве агресије и хистерије за време којих је подсећа на ђавоиману девојку из филна Лунгина „Острво“. А када маму доведе до суза – самом му је јако жао, не може да објасни зашто се тако понашао. Због страхова није могао да се учи у школи тако да је образовање стицао код куће приватно. Психијатри нису поставили дијагнозу, препотучили су јој да се обрати  психотерапеуту. Но она се према психотерапеутима односила с подозрењем, ту је и онако све очигледно  син је – „опседнут“[2].  Потребна је отчитка. После беседе с матером и сином, замолио сам га да ми нацрта на листу папира, с једне стране своју породицу, а са друге – шта хоће. Он је брзо завршио задатак. Цртежи су прекрасно допунили наш разговор. Преда мном је лежала дијагностика породице. Дечак није могао да схвати и да прихвати, да поред њега више неће бити рођеног оца. Он се повукао у себе, преживљавајући усамљеност. Мати такођер нашавши се у усамљености, сву је своју енергију управила на сина. То није била просто презаштићеност, преда мном је стајала јарко изражена обострана сазависност.

Нећу подробно да описујем у чему се она пројављивала. Може се рећи да је дечак за њу, негде на несвесном нивоу, постао главно и јединствено «благо», и она га је к себи жестоко привезала подављујући га као личност, лишавајући га елементарне адаптације к социуму. Но дечак, како се видело, по природи није био слабог карактера, и када је притисак «на опругу» достигао критичан  ниво, «опруга» је снажно избацивала своју накупљену енергију на «увредиоца». И тако су се они једно друго «завлачили» не мало времена. На срећу за дечака, његов кум на крштењу, мада је и био у то време нецрквен човек, но зато се показао као добар психолог. Мајка му испочетка није дозвољавала да поради са сином. Као неофитка, примајући Православље са не сасвим здравим погледом, она је сматрала да је психологија, као и психотерапија, проникнута антихришћанским духом, и да православним људима не пристоји да се обраћају  таквим специјалистима за помоћ. Но зато је она имала велико поверење према „баћушкама“[3], понегде чак и хипертрофирано. Користећи се тим поверењем ја сам, не одбацујући потпуно деловање на дечака демонских сила, за време првог и другог доласка матере и сина предлагао да дозволи да са њим поради кум са крштења, који ј е психолог, а такођер сам је упознао са књигама московског православног лекара- психотерапеута Авдеева. И на крају се сагласила.

Убрзо после тог договора она ме је назвала с радосном вешћу да на јесен (тада је било лето),  син може да се учи у школи. Они и сада долазе с времена на време к нама у манастир. После корекције, проведене психологом, син је – потпуно здрав дечак, с прекрасним умом, нормално развијен. Показало се, по признању кума, да је теже било помоћи матери. У време последњег сусрета она је и даље била сазависан човек који није спреман да ради над собом. Но у крајњем случају питање «врачки и опседнутости» је давно скинуто са дневног реда и, у поређењу са њиховим првим доласком, то је сасвим друга породица.

Историја бр.2.  Породица из суседног града. Код ње је озбиљно растројство нервног система. Локални свештеник је саветовао да оде на отчитку. Код нас је због тога и дошла. На почетку смо поразговарали о смислу отчитке и исказао сам сумњу у њену неопходност. За време беседе сам обратио пажњу на лице супруга. На њему су биле видни трагови злоупотребе алкохола. Доректно сам им рекао, шта ако изчезне тај проблем (алкохола), тада неће бити потребна ни отчитка, ни таблете. Судећи по реакцији жене, погодио сам у тачку.

Историја бр.3. – Брачни пар. У Бога наравно «верују». На исповеди и причешћу нису били никада. Дошли су на конак, на службу, беседу, исповест и  још «понешто». Суштина проблем је такав. Пре неког времена су били на свадби код рођака, после које су се код жене почели појављивати страхови да је неко прогони и присилне мисли. Око ње су све – непријатељи и врачари, који хоће да нашкоде њеној ћерки (која спокојно учи на универзитету у другом граду). Било какви докази од стране ћерке и мужа се не прихватају. За време «полупросвећења» сматра да су јој тада, на свадби, родитељи будућег зета (који је такођер био тамо) нешто «сипали у пиће» и «ставили чини». У то време сам већ имао одређено искуство. И интуиција ми је напоменула два основна питања. Прво: – Ваша ћерка је ваше једино дете? – Да. – Дали сте имали абортусе? И ту се очи жене мењају. До тада је она гледала отсутним погледом, разговарајући са мном, највероватније, на полусвесном нивоу. А сада се «пробудила», и ја сам истински упао у њен видокруг.  – Да, један. Одатле се рађа отприлике следећи разговор. – Схватате ли Ви да је абортус – тежак грех убиства сопствене деце? – Да. – Дали би сада то поновили? – Вероватно. Била је тешка материјална ситуација, и другог изласка није било. Видим да је до покајања још далеко. Зато покушавам да «пробијем» заштиту. – А ако би се на месту тог нерођеног детета нашла Ваша ћерка? Одговор је за мене био не сасвим очекивајући. – Зашто се у вашем крају не боре са колдунима (врачарима)? И даље – о врачарима, и како се од њих избавити. И опет сам је «изгубио».

Шта ту рећи. Ја нисам психијатар, но овде је јасно видљиво психичко растројство. Могу само да претпоставим како се оно појавио. Преда мном  је случај постабортне психозе. Душу мучи савест, но разум је тера да ћути. Уместо покајања – покушаји да се бол заглуши. Као разултат, бол због учињеног дела је прешао некуд у подсазнање – но није исчезао, а тамо изнутра руши психу. Подлога за настанак психичке болести је спремна. С друге стране пошто је она човек нерелигиозан, и негде у дубини душе усамљена, она је једини смисао живота видела у ћерки. Фактички, она није умела да гледа у Вечност, него само на прошло. Њој је поребно дете, којим ће она живети. Без тог детета остаје «разбијено корито»[4]. А «дете» није остајало на трогодињем узрасту, него је расло. Чак је и на факултет кренула, вероватно је кући долазила само на распусте. А тамо се још и дечко појавио… Постепено јој је приходило сазнање да «смисао њеног живота» одраста, постаје самостална. Доћи ће време – када ће се она као мајка наћи у позицији оне која је већ одиграла своју улогу. Но прихватити ту мисао – значило би прихватити да је испред само бесмислено, сасвим празно постојање. ОНА ВИШЕ НИКОМ НЕЋЕ БИТИ ПОТРЕБНА!!! Постојаним садржајем живота остаће празнина и усамљеност… Лако ли је са тим живети? А променити јерархију вредности – она не жели. За то је потребан не мали труд – а такођер и признање, да је и проживели, ваћ не тако мали, дио живота био са неправилним системама координата, и много тога је потребно почимати од самог почетка… Кризис је сазрео и потребан је био само «покретни механизам« да би се пројавио. Тим «механизмом» је и била свадба, где су били и ћерка, и њен дечко са својим родитељима.

Вероватно је овде дошло до јарког сазнања да ће и ћерка, такођер, ускоро одиграти своју свадбу – и «одлеети из гнезда». Прихватити ту рушилачку за њу мисао она није могла – то би је могло просто убити. Кризис треба некако преживети. Најбоље лекарство би било искрено раскајање за грехе из прошлости, и испунити живот новим садржајем, које нам даје Јеванђеље. Но само ако је муж, како нам се чини, спреман да призна тежину греха абортуса, добрачних веза, чега код супруге, како смо већ напоменули, још нема. Као разултат – болест, која помаже да се изађе из, за њу тешког сазнања реалности. Психичко растројство је у даном случају «бегство од болести», заштитна реакција отрганизма од унутарњих неразрешених противречења.

Од тог момента она се погружава у свет «врачара и непријатеља», који хоће да збришу «са овог света» њихову породицу. Потребно је под хитно заштити ћерку и себе. Требало би да се ћерка постојано налази уз њу – само тада би она могла да буде релативно спокојна. Само што она оде до факултета – страх, да су је «поново украли», хистерично требовање од мужа да «спасе» ћерку, и да се врати кући… Фактички, помоћи своје болести она покушава да привеже ћерку уз себе «намртво». Када се мајци десио први тежи напад девојка је на самом делу требала да тражи дозволу од факултета да оде кући – само тако је мати могла да се увери да је ћерка жива, и да је «врачи» нису украли, и бар некако, на неко време да опет оде…

На жалост, ја јој ничим не могу помоћи. Ја не могу да јој вратим здравомислије и да јој помогнем да пронађе истински смисао живота. Она је била савршено неадекватна, и сада јој више треба психијатрија, а она је могла помоћи само делимично, јер корен проблема је – далеко дубље. Но, радити над тим ће бити могуће тек када је врате «себи». Све сам то и објаснио мужу те жене. Са горчином ме је саслушао, сагласио се са мојом претпоставком, и са тим да се, на самом делу, требају обратити лекару. Питање о спремности за исповест и причешће сам оставио на разматрање чредном свештенику. Више ништа нисам могао да им дам. Више их нисам сратао.

Историја бр.4. Жена из … питала о могућности  «отчитки над бесомучном ћеркеом», њој је 19 год, која се дрско понаша према матери, а јуче само што се нису потукле. При том ћерка завршава факултет. Излази са дечком, са којим је у вези. После «заобилазних маневра» открила се сушина. Отац се од детињства према ћерки односио жестоко, кажњавао је, а у последње године је почео много да пије, за један месец је «страјбао» поприлично озбиљне паре зарађене на северу. Мајка човек верујући, но без трезвеног опита. Занела се литературом о «жигу звери», књигама  типа «Русија пред другим доласком христовим», потрагом за «старцима». Та литература већ на религиозном нивоу учвршћује неуротички поглед на живот жене, страдајуће од алкохолизма мужа. То не може а да се не одрази на породицу. Када сам све те информације извео «на светлост», – одговорио сам јој да је она сама раскрила разлоге таквог понашања код ћерке (у крајњем случају, то што се види «на површини»), и да овде није потребна отчитка већ нормализација породичних односа. Предложио сам јој да дође са ћерком. Више је нисам видео.

Историја бр.5.  Жена из града Пинска, – с оваквим питањем. Унуку је скоро 3 гдине. Отац – војно лице, често на терену но, уопште, породица долази на причешће редовно. До две године дете је примало причешће спокојно, у последње време неће, опире се, плаче. Скида се себе крстић, дома прави хистерије. Задао сам два питања – допуштају ли му да погледа телевизор (или ДВД) и, ако да, дали су му пуштали филм «Маша и Медвед». Одговор: за екраном седи често – мама је мирнија, може да одмори и да се позабави домаћим обавезама, а «Машу и медведа» гледа стално. Објаснио сам јој да је на 30% већ сама одговорила на своје питање, а овде још да добавимо често отсуство оца, и то што је он у породици, за сада, једино дете, матери је лако да ида на поводу његових каприца (на срећу родитељи сами хоће друго дете). Да би вам рекао још понешто, наравно, неопходан је разговор са самом породицом.

Историја бр.6.  Релативно млад брачни пар. Мужа су урекли[5]. Зашто мислите да је тако? Од пре неког времена код њега су се појавиле мисли о суициду. Он је јасно схватао да мисли – нису његове. Но покушаји да их загуши нису давале разултата – оне су се појављивал са новом силом. Он је већ почео да се боји конопаца или да се приближи прозпру. И због јасно видењивог потпуног неслкада присилног стања с његовим унуртарњим настројењем, супруга је и дошла на идеју да је то урок. После дугог разговора са њима пројавила се следећа слика породице. Они су један период живели у нерегистрованом браку. Он је с времена на врееме одлазио на дужа пословна путовања у Русију, а пошто брак није био регистрован, неколико пута је допуштао себи да је превари са другом, што је, наравно, код ње изазвало одговарајућа осећања – неповерење, забринутост итд. Желећи да истински учврсти односе са њим, она га је наговорила да се њихов брак региструје, да се венчају. Он се сагласио но после потписивања он је схватио, као, да су га лишили «слободе».   Романтика у односима је брзо исчезла, и пошли су чести узајамни прекори, осуђивања и остало. Чак овде, преда мном, када се повела реч о њиховим породичним односима, кроз неколико минута они су већ «ступили у окршај», тако да сам их морао заустављати. Фактички они уопште нису слушали једно другог, живећи у «страни глувих», погружени свако у своју сопствену «правоту» и бол. Као разултат породица није постала место за одмора, извор живота, него место постојаних стресова. С друге стране, он је, како сам ја разумео, зарађивао сасвим довољно за живот, још више зато што нису имали деце. Но свеједно количина зарађеног новца није их удовољавала, и он се ислно «упирао» желећи да заради још више, на штету сопственог здравља, душевног мира, породице. А сума свеједно није одговарала жељеном. На послу «проблеми», кући – такођер… Шта радити, како «полечити» нерве? Јасна ствар, узети се за алкохол – и одмах је «лакнуло». Само је у породици због тога постало још горе. Успут, како је и познато, алкохол, као прво и разрушава нервни систем, рађајући још више раздражљивости, агресије, нетрпљења. Шта даље – пити још више…

Као разултат, он је довео свој нервни систем до таквог степена изнемоглости, да је организанм, да би се спасао од даљњег разрушавања, сам изабрао нервозу присилних стања. Зашто је управо тако произашло – објаснио ми је познати психијатар-психотерапеут, којему сам ја упутио тај пар, а који је потврдио и допунио моје претпоставке. Захваљујући тој нервози, која се пројавила у виду присилних (неметљивих) мисли о суициду, он се почео чувати од алкохола (схватајући да у пијаном стању он може да уради нешто непоправљиво) – и организам је могао да одмори од алкохолних удара. Њега више није у таквој мери бринула висина зараде, по принципу – само да се преживи. Донекле су се смањила и нервничења у породици – болест, како је познато, може да игра и обједињавајући фактор. Тако да је та неуроза, у једну руку, имала и позитиван ефекат, док човек није могао да реши своја кардинална питања – јерархију цености, док није могао да ради над својом душом. Беда је у томе – што су неурозе – област психијатрије, а у нашој страни препорука да се неко обрати психијатру звучи као оптужба «ниси нормалан». А признати «урок», и да је крив неко други – то је већ прихватљивије.

Историја бр.7.  На прагу собе за разговор – родитељи с девојчицом млађег школског узраста. Видљиви су јавни симптоми поремећаја физичког здравља, но – доктори «нису нашли ништа». Значи – «враџбине». То да су људи номинално православни, одмах је видљиво. Старам се да сазнам породичну ситуацију, да се нису обраћали к «нетрадиционалним целитељима» итд. Одговор – «целитељима» се нисмо обраћали, нико не пије, дома је све у реду (благополучно)[6]. Тако да нисам имао за што да се закачим. Тада сам замолио девојчицу да ми нацрта своју породицу и нешто по жељи. Када су цртежи били завршени, замолио сам је да сачека на клупи испред врата, а сам сам почео дијагностику на основу цртежа. Укратко она је изгледала отприлике тако: – Мада је Ваша породица споља благополучна, но међу вама постоји хладноћа, «пукотине».Чак ако то и не прелази у жестоке конфликте, но на породичну атмосферу се свакако одражава. Како ће она да прихвати ситуацију, узимајући у обзир да у ње, као и у било ком другом детету доминирају емоције, и присутствује дечији егоцентризам (прихватање света кроз призму «ја»)? Код ње ће бити збуњеност и бол: како тата и мама могу да не воле једно другог, када сам ја плод њихове љубави?! А када свеједно почнемо да се свађамо, а дете је у кући, шта му говоримо? – «Ми тебе волимо, – а сада иди прошетај». Две поруке у једној фрази. Којој веровати? Ако ме волите онда хајде заједно да се дружимо! А ако је – «иди прошетај» – значи, не волите ме! Но друго је – конкретније, зачи је и истинитије… На њене очи се руши цео свет, губи своје најдраже људе. Но о томе није прихваћено да се говори јавно, и преживљавања остају унутра, неисказана и нераскривена. А могуће је да она још ни сама није способна да вербално изражава своја осећања. А подављена осећања су директан пут ка психосоматици. С друге стране судећи по цртежу, ви «висите» на послу, дома долазите уморни, плус неопходност домаћих послева (и ето свађе).

Као разултат, односи са ћерком се граде по принципу: ево ти компјутер и ДВД, немој да нам сметаш да одмарамо и да се бавимо својим послом. Само, њој су потребни отац и мајка, а не компјутер или нове бојице… Видим да код вас често долазе деда и бака (њих деца ретко цртају, а овде су нацртани), делимично замењујући отсуство родитеља. Само, они ће мало да буду – па да оду, а да Вас замене, не могу. Да не говорим о томе да она нема брата или сестрицу. Као разултат – она се од дечјег вртића налази у унутарњој изолацији, усамљености, са латентним (скривеним) осећањем да је издају, и да она ником није потребна… Какав организам може да издржи таква психотраумирајућа оптерећења?! Њој је просто Л О Ш Е ![7]  Та осећања, то стање и прелази у физичке симптоме, зато што нема адекватног излаза из њега. Она се разболева, и сада, као прво, у породици је примирје на неко време – болест обједињује, – а као друго, и посао се не мало помера у страну. Јер Ви сте чак и с посла данас отишли, да би са њим дошли овамо. Фактички, својом болешћу дете (несвесно, наравно) говори о томе да нешто није у реду у породици, она чак можда на такав начин покушава да  с п а с и  породицу».Видљиво је било, како су ме родитељи с тугом слушали – и у потпуности све потврђивали, што се тиче породичне реалности. Нису имали ништа да приговоре. Само ситна допунска објашњења опште слике. Мој недостатак је био тај што сам у то време недовољно осећао границе своје компетентности, а сам сам у даној ситуацији могао да дам само општи правац, где да се траже путеви решења проблема. Но то је још потребно – тражити! Да, а затим и «у себи копати» – мукотрпно и дуго! Због тога и питање о «враџбини» ипак није сасвим отпало, после тога их више нисам сретао…

Мислим да није тешко увидети шта обједињује све те историје које су приведене као примери. Јасно видљиви – признаци психосоматике. Проблеми који су настали, одраз су личносних нерешених питања која су важна за живот човека. Нећу да приводим историје када на исповести или у беседи жена подозрева код себе поседнутост или „урок“: „и здравље ми је слабо, и нервни систем изнемогао, и с мужем се често свађам, и на дете нападам без икаквог разлога, затим сама жалим због тога…“ Овде се одговор и открива – она је дубоко траумирана животом, проведеним поред оца-алкохоличара и страдајућом од тога матером, која се истреса на ћерку (када је због пијанства мужа у посебно лошем стању). А сада је она сама удата за алкохоличара и понавља модел понашања мајке. Њој је неопходна озбиљна духовно-психолошка рехабилитација и, у идеалном случају, помоћ духовника, који је упознат са концепцијом сазависности. Често у основи психосоматике лежи неуроза. А у основи неурозе – грех. Грех – као стање извраћености човечије природе, њене палости, одсечености од Извора живота – Бога, чији је човек и обрз. На ту тему постоје добре речи код Д.А.Авдеева: Познати домаћи психијатар професор Дмитриј Евгеневич Мелихов, ученик Петра Борисовича Ганнушкина, говорио је да у основи многих психичких растројстава лежи несмирење. Ни нервоза у том смислу није изузетак. Општепризнато је да се та болест развија у виду конфликта личности са самим собом или с другим људима. Нервоза – то је неки сукоб између жељеног и реалног.  Што је снажнији тај сукоб, то оштрије протиче болест… У дубинској основи многообразне неуротичке симптоматике лежи недостатак љубави у срцу човека, а тамо где нема љубави, сазрева равнодушност, гневљивост, завист, страх. Грех као корен сваког зла, вуче за собом неуротичка растројства. Савршивши се у дубини човечијег духа, он побуђује страсти, дезорганизује вољу, изводи испод контроле сазнања емоције и уобразиљу (машту).

Но овде је проблем што су у више од половине случајева који се обраћају за помоћ – људи или нерелигиозни, или који су примили Православље на спољашњем обредном нивоу. Ми живимо у свету техниологије. Људи су навикли да треба само стиснути дугме и – програм ће да ради. Није важно како је програм устројен – за то постоје програмисти. Важно је да ради. Тако и у храму – дошао, запалио свећу, дао «списак» за помињање, позвао свештеника да освешта стан – требало би да «дјелује». Није важно како – за то постоје «попи» – професионалци. Важно је да «помогне» А мењати систему животних координата, учити се откривати се Богу, учити се живети по његовим заповестима, и све то при отсуству «технологије» и «гаранције квалитета» – то је већ теже. Наше «ја» нам смета – још од времена Адама. «Грех разбија јединство људи са Богом, са светом, са ближњима и са самим собом…Адам посматра бога као нешто страно, далеко и чак непријатељски настројено. Њега, чији је глас први човек слушао срцем, сада му се чини нечи као нешто спожашње, као неко ко хода негде далеко у даљини… Равна река у низини и сама може да неправи брану на кривини: најпре на тој кривини се потопе неколико брвна, на њих се почну наслањати муљ и песак… Појави се плићак, затим насип. А затим је могуће да се појави и брана. И биће потребно да се пробија други правац. Тако и река историје. Покољење за покољењем оставља све више прљавштине на њеном правцу кретања. И небо постаје све даље. Све је теже чути одговор на питање: «Господе, шта да радим, да наследим Живот вечни?» (Мк. 10,17). А још је теже, одговор који чујемо, испунити…»[8]

Ми живимо у свету, у којем су свет фантастике Хексли, Бредбери, Оруелла постали реалност. Окренут самом себи и својој индивидуалности, но губећи себе као личност, као образ Божији, човек се замара од тог истог што сам и производи – у духовном и психолошком плану. А када се заморим – мени је лоше. А када ми је лоше – дође ми да ближњега свог за врат стиснем. И тада још мање могу да осетим његов бол, како је њему лоше… Тако и живимо у «земљи глувих». А преодолети (победити) себе, изаћи из хипертрофираног егоцентризма, прихватити оног ко ме може спасити од мене самог – не, то нећу. Када чуку како се треба трудити. Ту одмах почиње – «нема се времена, нас томе нису учили, Бог је и тако у мојој души» – гомила оправдања. Дајте, баћушка[9], боље да прочитате неку молитву, освештати кола, примите «записку»[10], проведите «отчитку» – решиче се… Но признати да проблем није у неком или нечем, негу унутра у мени – такођер се неће. Хоће се бити «бео и чист».

Понекад када видим да се цитати и примери из светотачког опита не прихватају, често не издржим и одговарим: ако вам све то није ауторитет, онда се сетите препоруке Антибиотика (лик из «Бандитског Петербурга») – тражи проблеме у себи, и биће мање проблема. Бивају, наравно, случајеви када у даној ситуацији заиста, у овом или оном степену, дејствује јавна демонска сила. Неколико пута сам долазио у ситуацију када сам се, тешка срца, саглашавао на отчитку (добро је што постоје свештеници који имају благослов да их врше). Но свеједно. У Пајсија Светогорца постоји веома добра мисао, да и у таквом слућчају, повод «права над собом» тој сили човек сам даје – својим гресима, гордошћу, нераскајаношћу, одсеченошћу од живота у Христу.  А пошто је породица – једно цело, кроз једног из његових чланова, а посебно кроз највише одговорне. Тј. родитеље, се може дејствовати и на друге – или Божија благодат или оно што јој је супротно.[11] Посебно хоћу да кажем по поводу деце. Постоји такав појам – дисфункционална породица. Овде се нећу упуштати у подробности – довољно је укуцати ту реч у „претраживач“ на Интернету. Дисфункционална породица – то је породица у којој су нарушене функције, она не испуњава своје задатке. Управо такве породице постају главни  достављачи жалби, да „им је учињено“. И најчешће су њихова обраћања повезана с децом. Деца су – прекрасан показатељ атмосфере у породици. Не увек, но често се њихов духовни ниво може одредити по томе како им се понашају деца од једне до три године, када их воде на причешће. Било који свештеник/црквенослужитељ ће схватити о чему говорим. Понекад, видећи хистерију детета, ја се просто бојим да он не испљуне таинства или да не одгурне кашику наглим трзајем главе. Тада говорим родитељима, да га не могу причестити, него их молим да се задрже на беседи после богослужења (истина, ретко остају). Успут, препоручујем пажњи родитеља филм Бориса Грачевского «Крыша». Не знам зашто је он на интернету добио ниску оцену. Мени је тешко оценити саму игру глумаца – нисам филмски критичар, нисам професионалац у области филмске уметности. Но ја радим с људима. И у том сам филму увидео «есенцију» стотину животних породичних катастрофа. У филму су приказане те ситуације – са којима се ја сусрећем сваки дан. И на крају филма, већ пун одзива препознатих на реалним животним драмама, сузе само што нису кренуле. На филмским фестивалима би му дао главну награду. Тај филм може да послужи за провођење самодијагностике у породици. Могуће је да ће многи од Вас да погледају и да вид ко је главни кривац «урока» код деце. Мислим да је то и хтео Грачевски – помоћи филмом да се свако од нас загледа у своју душу. Међу оним који су се обраћали по поводу «опседнутости и урока» сусрећу се и потпуно верујући људи. Но свеједно, у мојој пракси, иза описиваних симптома стајали су, у оквирима медицине и психологије, потпуно објашњиве ствари.

Привешћемо јасно видљив пример. Жена, суперинтелигентна, са нормалном породицом, пронашла веру и почела своје уцрковљење. Опита у раду над собом и духовника нема, и она се занела «спољашњим» делањем. Поклони, молитвена правила, постови, поклоничка путовања… Као разултат породица реално губи жену и мајку. Недељни празници – без ње, пост (а посни дани заузимају мало мање од пола године) – и супруг остаје без супружничке блискости. Сваки нерадни дан – одлази у манастир. Позната прича? Муж и деца почињу да гледају на Цркву, скоро, као на секту – они сматрају да је управо Црква та која отела од њих вољеног човека. Наравно они би хтели да је врате у породицу, но како – не знају. Као разултат почињу конфликти и препирања, коих раније није било. С друге стране – само спољашње усвојене заповести, и на сваком кораку страх да се не погреши, да се допусти грех, приморава на сужавање круга интереса, ограђивање од савремене културе, гушење сопствених креативних потенцијала (то се посебно односи на оне који раде у сфери уметности). Бојазан од «преједања» доводи до скрупулозном пребирању намирница за употребу. Рођендани и остали сусрети с друговима се значајно скраћују – престају бити интересантни и, на самом делу, савршено празна прича. С друге стране – неретко они падају у посне дане…Списак можете сами да продужите. И, као разултат свега набројаног – честа унутарња напетост и осећање, да тебе нико, чак и из твог најближег, но нерелигиозног, окружења не разуме и, највероватније, не воли. Одатле – усамљеност и жеља да се побегне. Куда – на ново поклоничко путовање… Шта Ви мислите како ће организам да одреагује на такво стање? Наравно, почиње да се исцрпљује нервни систем. Жена осећа да нешто није у реду, но да схвати шта заправо – не може. А сретне ли се на путу који «узнапредовали» хришћанин, рећи ће – то су се беси на тебе устремили зато што си пришла у Православље…

Сећам се како сам беседовао са једном таквом «неофитком». Када се код ње по описаној шеми појавио кризис у породици, и ослабио нервни систем, она је пошла у један познати манастир. А тамо јој је један од свештеника рекао: «ти си ђавоимана, тебе треба на отчитку». Та дијагноза је жену шокирала и коначно привела у неурозу. Ја сам, онако како сам могао, објаснио суштину онога што се догодило, и то да се тај баћушка просто преварио. А затим је опрезно убедио на неопходост медицинске помочи, а затим – да преосмисли свој доживљај Православља.

У другом сличном случају (не сећам се, дали је она себе сматрала «бесомучном», или да су код ње «враџбине»), где још није било све тако далеко зашло. Препоручио сам јој да смањи ревност и да научи да одмара, у том реду, ако треба – и са другарицама пре обраћења с тортом и бокалом сувог вина. И да је ради породичног мира боље кадикад не ићи у храм, него остати са породицом и заједнички организовати одморе. Такав приступ она уопште није очекивала. Требало је да видите, како се на измученом лицу одједном појавио живи осмех, и нека радост: «Баћушка, мени такво нешто још нико није саветовао!».

Понављам – не могу рећи да поседнутост и «враџбине» уопште не постоје. Но у мојој пракси ми је долазило да се  сагласим са том могућношћу само у оним случајевима – када је код људи постојало тужно искуство у занимању са «нетрадиционалним лечењем» и другим видовима окултизма, или у случајевима обраћања к сличним делатељима. Веома поучан пример приводи Пајсије Светогорац: «- Геронда, а ако је неко урадио неку прекрасну ствар, па је други похвали, први прими похвалу с гордом помишљу и затим се та ствар на неки начин оштети, дали је то урок? – Не, то није урок. У том случају ступају на закон духовни закони. Бог узима до човека Своју Благодат, и зато настаје штета.

Урок има место у ретким случајевима. Посебно људи који имају завист са злобом, – а таквих нема много, – могу да урекну других. Нпр. Зависна жена види маму с очаравајућим малишаном и са злобом говори, «А зашто ја немам такво дете? Зашто га је Бог дао њој?» У том случају малиша може да пострада: неће моћи да спава, почеће да плаче, да се мучи, зато што је она то казала са злобом. И ако би се то дете разболело и умрло, тада би се таква злобна и завистна жена радовала… Свеједно , често је сама мати крива у томе што се њено дете мучи. Нпр. Мати види туђе мршаво дете и говори: «ма гле жгоље! Сама кост и кожа!». Своим дететом се поноси, а на туђег гледа с висока. Но речи казана о туђем детету, бију по њеном сопственом детету. И дете неће да буде криво, страда због сопствене матере. Несрећни малиша копни на очиглед – за казну мајци, да би она схватила своју кривицу. Но, наравно сам дечак се у том случају прибраја у мученике. Судови су Божији – бездан“.

Из приведених записки се може схватити мој однос према психологији и психијатрији, које су основане на хришћанском опиту или, у крајњем случају, не противречећи му. Идеално би било када би при развијеној парохији постојао државни или недржавни психотерапеут или психолог – у сваком случају у задатке свештеника на улази да се занима са теко различитим проблемима. Пастирска практика ме је привела к следећем закључку. Не треба тражити неке посебне «духовне» узроке тамо где дејствуеју потпуно изучени и познати медицински и психолошки закони.[12]

[1] Молитва за истеривање демона.

[2] Ђавоиман, бесновати, опседнут демоном.

[3] Свештеницима – рус.

[4] Празних шака, или сл. – пренесено значење.

[5] Одавно сам заметио да – разлог доласак обично расказују мати или жена, а не син или супруг, не ретко оне су и и иницијатори доласка.

[6] Благополучно – срећа, успех,  благо=добро, получити= примити

[7] Уосталом, неретко таква породична атмосфера и постаје благопријатно (погодно) земљиште за развој адиктивног понашања и приводи к зависностима.

[8] Диакон Андрей Кураев. Христианство на пределе истории. М.: «Паломник», 2003, сс. 15 – 22

[9] Баћушка рус.- свештеник умиљато, нема адекватан превод.

[10] Записка – списак имема за помињање у молитви.

[11]  Добар пример се налази у чланку – Како сам постала православни психолог  – прича бр.2

[12] Посебно бих желео да, у својству допунске литературе на покренуту тему препоручим књигу православних психолога С. Бочарова и А. В. Чернышева «Очерки современной церковной психологии». Ја бих је увео у богословије у својству једног од наставних планова из Етичког богословља (док не буде организован одељен курс из психолигије).

http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=1938

Аутор: психолог Олга Михајловна Красникова

Тешко је наћи човека који би искрено и од свег срца желео да буде несрећан, утучен, потиштен. Сама душа је од стварања призвана да се радује и весели, имајући за то све неопходне дарове. Истина, да би се достигло то стање човек треба да се потруди. О томе како бити срећан питали смо психолога Олгу Красникову, руководиоца психолошког центра “Сабеседник”, помоћника ректора Института хришћанске психологије.

Шта је то срећа? То питање је за мене веома дуго времена било тако загонетно . У детињству је за мене била срећа када је мама кући, или када је могуће гледати телевизор колико хоћеш… Ја би рекла да је то тада било, пре свега, добијање удовољства.

Како сам расла, представа о срећи се наравно мењала. Најпре ми се чинило да – ето, чим завршим школу, и почећу да живим! Затим – када се удам – е тада ће наступити срећа! Тј. То је била срећа одложена на касније. И у једном моменту сам открила да је могуће дуго чекати срећу, но притом је не осећати. Тада сам себи задала питање: “Како да се ја сада у тој срећи нађем?” У потрази за одговором мени је веома помогла једна књига. Не сећам се ни наслова, ни аутора, у сећању ми је остало само то да је књига била посвећна благодарности. У тој су књизи питали многе познате људе (било их је око 50 људи) о томе – шта у њиховом животу значи благодарност. И то ме је поразило до дубине душе. Као прво, ја сам се ретко кад питала колико сам ја благодарна. Почела сам да пазим на себе и открила да се том умећу још требам поучити. Као друго, та ме је књига поразила тиме што су речи људи, који су описивали благодарност, просто одисале срећом.

И та моја мисао, то моје запажање се касније потврдило. Када нам је на институт долазио познати хришћански психолог Германии Вернер Мај и три дана читао лекције о срећи за студенте и професоре, рекао нам је да пут ка срећи лежи кроз благодарност.

За мене је срећа веома важно достигнучће (и то је заиста достигнуће, зато што је било потрошено много снаге и времена) – то је оно, чему се ја учим, бити балгодарна за сваки моменат мог живота, зато што је он непоновљив, он је уникалан. Да ја сам и даље у процесу, још не могу рећи да је тај пут обуке већ завршен.

Фото: l'allodola, photosight.ru

Савки моменат нашег живота је толико напуњен љубављу, ако смо само способни да то осећамо и примећујемо. Пада ли снег или киша, певају ли птице или је тишина, дали се деца семју или старица плаче – у сваком моменту постоји нешто тако важно, необично, вредно, за што се хоће заблагодарити. И када се то успе, тада нас осећај среће једнаставно посећује – и тo је све.

Могло би се рећи да ја ништа специјално и не радим, просто благодарим. Рекло би се – једноставно! Но осећање среће се појављује, и оно може да ме довољно дуго прати, докле год се ја налазим у тој благодарности.

Како сам само прешла на друго: “Ој, нешто ми фали, не то, не тако, хтело би се више, а дали би то било могло боље” – готово, о срећи се више не може говорити. А када благодарим, тада ме то осећање просто преплављује. И никаквих специјалних услова за то није потребно!

Источник: http://www.pravmir.ru/chto-takoe-schaste-mnenie-psixologa-video/#ixzz3M9gvzIdD