2150040Књига намењена породици и пријатељима алкохолчара и наркомана (ускооро у штампи)

Неодговорност је оно за шта најчешће oкривљују алкохоличара или наркомана. Он мора да престане са конзумирањем психоактивних супстанци, он мора да буде од речи, он мора да се лечи, он мора, он је дужан… А он то не ради. Сад већ знамо и зашто: зато што је он болестан, тако болестан да прво што је он заиста дужан, и то дужан самом себи, јесте да попије нешто или да узме дозу да би се осећао боље, а све остало може да причека. Њега у томе неће зауставити ни наше проповеди, ни примена силе (на коју ће он такође одговорити насиљем), ни било какве васпитне мере. Једино што ће га зауставити јесте управо тај зависнички живот, зато што је веома болно, одвратно и страшно бити зависник. Већ и сами знамо да ако дозволимо животу да то учини, ако престанемо да штитимо наркомана или алкохоличара од последица употребе психоактивних супстанци, ако будемо контролисали своју сазависност, он ће највероватније успети да се заустави пре него што умре. Continue reading „Дистанца с љубављу, права личности и одговорност за своје поступке – из књиге "Ја га волим…"“

психолог Светлана Продановић
Помаже Бог Светлана. Хвала вам на труду и времну које одвајате за наше читаоце. На претходни наш интервју, поред похвалних речи, стигао је и један критички коментар у којем се аутор дотиче неколико тема на које предлажем да дамо мало опширније одговоримо и да бар мало појаснимо ситуацију. Сигуран сам да ауторка није једина са тако негативним ставом према свему што се тиче психологије. Исти случај је и у Русији, после скоро 30 година активног развијања сарадње између цркве и психологије, налазе се људи који тврде да је сва психологија „од ђавола“. Да напоменем да је у Русији још 2016 по некој статистици радило преко 100 служби и центара душебрижништва, рехабилитационих центара и организација православно-психолошке помоћи.
 

Том приликом смо превели и видео обраћање митрополита Илариона Алфејева где се читаоци могу упознати са изјавама двојице последњих руских Патријараха о Удружењима „12 Корака“.

Можда овако да кренемо. Милена коментарише наш поселдњи интервју речима: „Осетљиво и ризично подручје“. Претпостављам да је мислилса на рад са клијентима, рад са „њиховим душама“. Мислим да нико неће спорити да је осетљиво подручје. Као нека врста одговора замолио бих вас ипак да кажете ваш доживљај рада са „другом душом“. Да ли сте ви свесни те ризичности? Можда постоје проблеми са којма вам се обраћају људи, где је све много јасније и мање је ризичности, где сте сигурнији да можете помоћи човеку? Како у психологији испунити познату Хипократову заклетву „Не нашкоди пацијенту“, коју психолози, пошто нису лекари, не давају, али и за њих важи. Continue reading „Интервју са дипл. психологом Светланом Продановић – наставак“

ogledalo

Пре много година дошла је код мене једна млада жена да поразговарамо. Села је у ризници на кауч, спустила је главу и са горким и киселим изразом лица рекла је загробним гласом: «Ја сам грешница». Одговорио сам јој бодро: «То није никаква новост, јасно је, ви сте грешница – сви смо грешници!». «Да, – рекла је она, – али ја сам нарочито одвратна». Одговорио сам: «То је већ гордост! Али шта је то посебно одвратно код вас?» — «Када се погледам у огледало ја видим себе као врло лепу». Одговорио сам: «То је у сваком случају истина; и како ви на то реагујете?» — «Осећам сујету!» Рекао сам јој: «Ако је само у томе проблем, онда ћу вам објаснити како да се носите са тим. Станите испред огледала, погледајте на сваку црту свога лица, и када видите да вам се она свиђа, ви кажите: «Хвала Господе што си створио такву лепоту, као што су моје очи, моје обрве, моје чело, нос, уши» – или било што друго. И сваки пут када нађете нешто лепо на себи – захвалите Господу. И постепено ћете видети да је захвалност победила сујету. Као резултат тога, кад год погледате на себе ви ћете се обраћати Богу са радошћу и захвалношћу. Али додајте још нешто: пажљиво се загледајте у кисели израз вашег лица и реците: «Опрости Господе – мој јединствени допринос овој лепоти коју си ти створио јесте овај кисели израз лица» – то је једина ствар која је на њему заиста ваша.
Митрополит Антоније Сурожски.

Свештеник Глеб Курскиј, професор библистике на Православном Свето-тихоновском универзитету. Предговор књизи Валентине Москаленко «Када је љубави сувише «много».

Валентина Москаленко u својим књигама покушава да оговори на нимало једноставно питање, како теорија и пракса психологије као науке могу да буду сједињене са хришћанским погледом на свет. Continue reading „Шта ће хришћанину психологија?“

%d0%ba%d1%80%d1%81%d1%82Аутор: Скуратовскаја Наталија Станиславовна

Следеће је – осећање кривице, коју је веома лако исправоцирати код човека, посебно ако je он на то привикао из детињства. Ако је мама пропустила напредовање у каријери зато што је себе посветила деци, она говори: „Сав живот живим ради породице, ради вас“. И наводницима се подразумева, да сте то дужни одрадити, а то је дуг на сав живот. Осећање кривице се често провоцира у супружанским односима, зато што: „Због тебе нисам успео/ла у том и том, због тебе сам се одрекао/ла таквих могућности“. Човек којему се предлаже да узме на себе осећање кривице, приморан је да се оправдава и да некако искупи своју кривицу. Continue reading „Психолошке манипулације у Цркви – како их распознати и шта радити – Други део“

Аутор: Наталија Скуратовскаја

Крст.jpg

Психолошке манипулације у Цркви нису реткост и јако су болне, зато што људи од Цркве очекују искреност и подршку.
После сусрета с манипулацијом једни се разочаравају у Цркву као такву. Други се смиравају с неопходношћу да постојано жртвују своје интересе и сталан притисак наметнутог им осећања кривице. Док неко други усваја манипулативне пријеме као „норму Црквеног живота“ те почиње и сам да их примењује.
Но постоји и други пут – да својевремено распознамо манипулације и адекватно им се супротставимо, не провоцирајући конфликте. Управо тој теми ће и бити посвећен текст (предавање). Continue reading „Психолошке манипулације у Цркви – како их распознати и шта радити“

 
text78
Стање регреса је свеојствено свим људима. Регрес обично изазива нека стресна ситуација. Нас тада као да нешто одбацује уназад. Регрес се може пројавити на разне начине. На пример, у неком моменту живота човеку се чини да је све било узалуд, да су сви његови покушаји да нешто постигне били бескорисни. Нешто не иде како треба, оно што се са њим догађа ван је његове контроле. Ништа не иде онако како би се хтело – регрес, другачије речено – уназађивање.
Регрес (лат. Regressus ) заштитни механизам, форма психолошког приспособљавања конфликтној ситуацији или узнемирености, када човек несвесно прибегава ранијим, мање зрелим и мање адекватним обрасцима понашања, који му се чине као гарантована заштита и безопасност. Continue reading „Регрес. Осећање жалости према себи. Шта радити?“

(Овај текст је већ био објављен у мом преводу 19. јануара 2015.  Случајно сам наишао на други превод, који је вероватно и бољи од мога. Ранији текст «Враџбине, урок? Муж пије? Деца болесна?»  или о значењу психологије у православљу)

„Да ли нас је неко урекао или су бачене чини?“ (део први)

Прича седма
svestenik AgapijeНа прагу собе за разговор су родитељи с девојчицом млађег школског узраста. Дете има очигледне симптоме физичке болести, али — „лекари ништа нису нашли“. Дакле, у питању је „урок“. Одмах је јасно да су људи номинално православни. Покушавам да видим каква је ситуација у породици, да ли су се обраћали „нетрадиционалним исцелитељима“ итд. Одговори су: „исцелитељима“ се нису обраћали, нико не пије, код куће је све у реду. Немам за шта „да се ухватим“. Тада сам замолио девојчицу да нацрта породицу и нешто по жељи. Кад су цртежи били завршени замолио сам је да причека на клупици напољу, и почео сам да успостављам дијагнозу на основу њих. Укратко, она је звучала отприлике овако: Continue reading „„Да ли нас је неко урекао или су бачене чини?“ (део други)“

Наш сабеседник је – породични психолог, професор психологије Православного Свето-Тихоновског гуманитарног университета, аутор је неколико психолошких тренинга за родитеље, Татјана Борисовна Крамаренко. Међу онима који делазе код ње на консултације, не мало је и православних, верујућих. Гoворићемо о томе, да ли је могуће уједно желети срећу у овом животу и спасење душe, постоје ли границе праштању и трпљењу у породичном животу и каква је мера одговорности родитеља за децу.
МАЈА КУЧЕРСКАЈА
 Татјана Борисовна Крамаренко
Видети себе: у плену «православних погледа на свет»
– К вама, како се види, чешће него код других ваших колега долазе верујући православни људи, углавном су то жене. Да ли би могли да у општим  цртама опишете средњестатистички портрет ваше сабеседнице у марами?
– Могу рећи да жене «у марамама» код мене не залазе. Из разних разлога. Те које заиста одговарају том образу – смирене, кротке, које носе свој хришћански крст, немају потребу за мном.
Ма како им живот био тежак, оне имају унутарње основе да га не мењају. Он за њих може бити не само издржљив (тј. да имају довољно снаге да трпе), него чак и радостан, ако у том трпљењу постоји смисао, ако се кроз невоље човек приближава Богу, осећа Његово присутство у свом животу. Говоре, где се умножи скорб, тамо изобилује благодат. Други, код којих тешки услови живота не изазивају ништа друго осим унутарњег ропота, можда би и пошли к психологу, но…
– Баћушка није благословио?
– Да, често и Баћушка. То је уопшет распрострањено мишљење у православној средини: психолог те неће ничему доброму научити, него ће још стати и «од Бога да те одвраћа». И заиста, шта он може помоћи ако «чак ни Бог мени није помогао? Ево молим се, исповедам, причешћујем, а униније (гневљивост, блудне мисли, жеља да умрем итд.) ме не напуштају?». А можда би неко, не нашавши решење својих проблема у Цркви, и пошао психологу, но нема се новаца, а те услуге се плаћају и нису баш јефтине.
– Свеједно је та опрезност разумљива, има разних психолога, и разним путевима воде човека, понекад веома чудним путевима, техникама, зар не?
– Да. И свеједно то не значи да су сви психолози опасни. Постоје и православни психолози[1], који, такођер, «пред Богом ходе» и старају се да свој посао ускладе са заповастима Божијим.
И свеједно када загусти, чак и православни људи иду код психолога. У већини случајева су то, наравно, жене (мушкарци се уопште ређе обраћају к психолозима). Моје «жене у марамама» – су обично са различитим степеном уцрковљења – које размишљају својом главом, које схватају да је психолог исто такав специјалист у својој области, као и доктор-кардиолог, гонеколог, правник – у својој. Многе од њих су часно покушавале да реше свој проблем искључиво «духовним средствима» – молећи се, исповедајући се, причешћујући се, но ситуација се није мењала, и више нису имале снаге.
– Чудно, а шта је са оним «вера твоја спала те је»? Како вера може да не спаси, молитва да не избави?
– И спасава, и избавља – таквим примерима нема броја, но превише често се показује да су људи заложници својих искажених представа о тој истој вери, о православљу. И годинама живе у плену својих тзв. Православних погледа, у којима од православља, од хришћанства није остало скоро ништа.
То се обично дешава када се к Јеванђељу или мислима светих отаца смеша нешто што савршено искажује њихову суштину. Као и задатак са шест шибица, из којих треба да се сложе четири троугла. Нисте пробали? Задатак је нерешив ако троугле покушвате да направите у једној равни. А у тродимензијалном простору решење се налази одмах – тространа пирамида. У задатку нема таквог ограничења, да се ради у једној равни, човек је тако схватио, сам принео у задатак такав услов. И учинио задатак безнадежним, нерешивим.
Таквих «одсебетина»[2] у погледу имају сви људи, но упрао се «православни» веома противе покушајима да се они преосмотре, да се подвргну анализи њихови погледи, да се код њих нађе та кашика горечи која цело буре меда поквари. Сматрајући свој поглед и убеђења хришћанским, тј истинитим, они блокирају саму могућност да увиде та невољна, несвесна искажења истина, па оне су у њиховим очима освећене ауторитетом Цркве.
– Какве погледе, на пример, и убеђења?
– На пример, «циљ живота за хришћанина је – спасење душе». С чим ту да се спори? Но видите пројашњава се да, спасавати се – значи непрестано трпети и мучити се. Ако се не мучиш нећеш се спасити. Зато, боље, ја ћу тајно да мрзим свога мужа, маштати ноћима «само кад би умро, и ја би била часна удовица!» и свеједно живити с њим, зато што је «развести се – грех».
Тешко да је то више спасавајуће него часно признати самој себи: «Мој живот с мужем не би био тако мучан за мене када ја не би трпела то и то, правећи се да је све «нормално», када би дала мужу могућност да сазна како на самом делу стоје ствари». Јер држећи у заблуди мужа тј. обмањујући га, разумете, обмањујући га, тешко да ја тако испуњујем свој «хришћански дуг трпљења». Но ако признамо да, «трпети» по цену мржње – никако није врлина, да неке ствари не треба трпети јер је обома штетно, тада ће се ослободити нове силе за главно, за љубав.
Или друга «истина» – о свепраштању. «Треба све опраштати!», – говори таква «православна» жена, скривајући од мужа своје увреде и накупљајући их. Да, треба праштати, но зашто не казати човеку да он редовно, не схватајући то, стаје теби на жуљ? Јер, можда он то и не буде радио ако сазна како заиста стоје ствари, ако види реакцију. У психологији се то зове «дати обратну везу».
К чему у пракси приводи такво «свепраштање»? К скривеној, затајеној мржњи према увредиоцу, зато што «праштати» и «сакривати увреду» није једно те исто. Човек може без замарања да понавља: «Не треба да се вређам, дужан сам да све опраштам», не замећујући да све то не приводи ка праштању. Како говоре на Истоку, ако и сто пута кажеш «алва», од тога у устима слађе не бива.
– Зиста је тешко не увидети све то у себи – мржњу, обману, искажења. Како је то уопште могуће?
– Ма како то чудно звучало, неретко се показује да је увидети себе без улепшавања лакше људима који не сматрају себе верујућима. «Православни» (под наводницима – зато што су многи од нас од тога далеко) су сувише чврсто уверени у своју исправност, у то да их њихова вера аутоматски обезбеђује системом правилних поступака, форми понашања и савршено штити од сумњи, сумњи у себе. Зато су управо «православни», са унутарњом часношћу (искреношћу), ма како то звучало чудно, танки.
Мада, рекло би се, спасење душе управо тога и треба, часног, пажљивог поглед на то шта се у њој, у души твори. Ми у молитви просимо: «О Господе, дај ми да будем свесан грехова својих!»[3], иначе за шта да се кајем, шта да исправљам (с Божијом помоћу) у себи, ако нисам свестан унутарњег стање своје душе?
– Видети себе, и исповест заправо томе учи. Но како се научити, јер то је, рећи ћи поново, страшно сложно!
– Сложно је зато што је далеко лакше сакрити се иза слова, иза форме. Агресиван муж оправдава своје разуздано понашање заповешћу «жена да се боји мужа свога». Чега се на самом делу треба бојати жена? Да огорчи свога мужа, да изгуби његову љубав (ту је иста ствар као и са «страхом Господњим»). Но мужу је удобније мислити да је у тој заповести главно да се жена боји мужа, а то значи да жену треба плашити.
«Православни» често претпсостављају затворити очи на то, како ствари стоје на самом делу, још и због тога, што себи задају исувише висок циљ, старајући се да буду «пре времена свети» тј. понашати се с форамлне тачке гледишта правилно, беспрекорно. Но усредсређујући се на спољашњем благочестију, човек губи доступ ка свом унутарњем свету, престаје да види покрете своје душе.
– Да ли сам исправно разумела, да се у томе и састоји ваш посао, помоћи човеку да увиди себе, своју душу?
– И у томе такођер. Зависи са чим човек долази, са каквим проблемом.
 on protiv nje
Породична срећа: Насиље се не сме прихватати
– Сви желе да буду срећни: и верујући и неверујући. То је тако природно и разумљиво, и свједно је у православној средини распострањено убеђење: не само од среће живи човек. Земаљска срећа – није наш циљ, ми хоћемо више, наш циљ је – бити са Богом, спасававати се и томе се радовати.
– А шта овде противречи спасењу душе? Ево узела сам из енциклопедије дефиницију среће. Показало се да је то, стање човека које одговара највеће унутарње задовољство животном ситуациом, пуноћа и осмишљеност живота, остварење свог човечанског назначења.
– То јест срећа је – стање хармоније? Ако ограничимо питање о срећи оквирима породичног живота – како ту хармонију достићи у породици? Како победити рутинске односе, да ли треба ломити годинама изграђиване улоге у породичном животу?
– Уопште није обавезно потребно ломити их! Улоге су такођер нужне, у суштини то су «фолклорна правила» како је човек дужан да се понаша да би испуњаво неку функцију. Није обавезно да то буде функција матере или жене. И ако очекиване улоге супруга одговарају једно другом, не ничу проблеми.
Шта се тиче «рецепта за срећу», хајде да се ослонимо на њену дефиницију. Шта је ту главно? Унутарње задовољство или, како сте исправно заметили, стање када се човек налази у сагласности са целим светом, у хармонији са њим. И, у првом реду, са самим собом. Задовољство – није циљ, него последица, разултат хармоничних односа човека са светом, усаглашеност с њим. Ето, ка томе и треба да стремимо.  Стремљење ка срећи није стремљење ка задовољству. Да би били у хармонији са светом, треба да се ка њему «приближавамо» тј. и потрудити се, и ограничити себе у нечему, прилагодити се, свој звук са звуцима ближњих, стремећи не толико ка унисону (то је досадно!), него ка сложном многогласју, са-гласију.
– Поменули сте да се жене чешће обраћају психологу. Може ли жена, сама, својим усиљем напунити срећом свој живот и живот своје породице? 
– Мислим да је то могуће, није тек тако Серафим Саровски говорио: «Стекни дух миран, и тисуће око тебе ће се спасити»! Лако ли је то? Наравно, није? Да ли сви имају снаге за то? Такођер, тешко да да. Но да би то стало могућим, жени је неопходно да постане свесна своје улоге у породици, улоге стројитељке и чуварке породичног огњишта. И да се стреми да је испуни. При правилном унутарњем настројењу то и није тако тешко. А може бити да уопште није тешко, него лако и радосно.
У Киплинга, нпр. постоји, уопште не православни, но потпуно тачан образ правилног настројења жене. У сказки (причи) о мачки, која лута сама по себи. Управо у стању хармоније са светом жени се открива сусштина и предназначење окружујућих је створења, њихове потребе и то, како је могуће установити са њима добре и узајамно корисне односе.
– Интересантно је, колико је важно да стројитељка и чуварка породичног огњишта уме да трпи? Без трпљења у породичном животу јасно је да неће проћи, «носите бремена једни дригих и тако испуните закон Христов», но до којег степена треба трпети? Шта је то што, свеједно, не треба трпети?
– То свако одлучује сам. Не, да одлучује, него осећа, шта он може да трпи, а шта не. Говоре тако, шта је руском добро то је њемцу смрт. Да и шта значи ношење терета, чему призива апостол? Терет – то је тежак удео, бреме, и уопште то није блесав карактер или распуштеност. Помагајте једно другом носити свој удео кроз живот, ето о чему, чини ми се, овде иде реч.
Да и шта занчи трпети? Мучити се? Или односити се трпељиво, тј. кротко, ка особеностима карактера својих блиских, не покушавајући да их измениш, преправиш? Схавтати да су сви људи различити, и да од зеца никако не можеш да направиш тигра, а од тигра – зеца? Наравно такво трпљење је неопходно. Но Ви имате у виду нешто друго. Шта не треба приихватати? Насиље.
Бог нам је свима дао слободу воље и на њу не претендује, не приморава нас насилно ка добру, ка чувању заповести итд. Откуд ми себи такво нешто дозвољавамо? Граница моје слободе пролазе тамо где почиње слобода воље другог човека. Могу да поступам како сматрам за нужно, ако од тога не страда други човек, ако се не нарушава његова воља.
– Ну, да, но само што почне та борба за границе, за своју територију – одмах настаје рат. Ту је, вероватно, важно прнаћи на какав начин, у каквој форми давати отпор? Или ви сматрате да су отворена војна дејства – нормала?
– У каквој форми? Наравно, у словесној. Само фразе типа «Како смеш са мном да тако разговараш?!» не само да не помажу, него су чак и штетне. Реч треба да буде спокојна и тврда. «Ја не могу да тако поступам» (при услову да заиста не могу да поступам другачије) или «Ја ћу урадити то и то, заато што сматрам да је то нужно (правнилно, правично итд.)», при услову да то не нарушава права и интересе другог човека. Требамо се научити да ценимо вољу другог исто као и своју. Може бити да то и јесте једна од форми испуњавања заповести «љуби ближњега свога као самог себе».
Што се тиче ратних дејстава, овде је одговор прост (само га је испуњавати тешко) – не желиш ратовати не ратуј. Познато је да је рат лакше започети него зауставити. Агресија порађа контра агресију (као одговор), тражи освету за ненесену увреду – ниче порочни зачарани круг, којега није лако прекинути зато што свако од супруга види само агресију партнера, но не види своју. Или види и своју, но сматра је оправданом, јеро он «само одговара»  на узнемиравање, увреде или како сада говоре, «најезду» другог.
Породичне битке се тако дуго воде зато што сваки од супруга сматра да је он у праву, а други да није. Свако хоће да настоји на своме, да натера другог да призна његову «правду». Хоће победу.
девојчица држи свећу
Деца: невољник – не богомољник
– Ту победу правосални родитељи хоће да одрже и над сопственом децом. Многе православне маме забрињава како ће да одговарају за децу на Страшном суду, и тиме оправдавају своје насиље над њима.
– Свако од њих неће одговарати за поступке деце, којима је Бог дао слободну вољу, него за своје сопствене, за то, каквом мајка је она била. И «чадородијем жена спасаетсја» не зато што је носила и родила, него зато што материнство код жене (обично!) буди способност ка самоодрицању, избавља од егоизма. Могућност испуњења заповести «волети другог као себе самог» матери се даје самом природом – то је посебно јарко видно у случајевима са болесном децом, којих мајке често воле не само као себе, него више од себе.
Но «православна» матер може да пренебрегава своје материнске обавезе, да запусти домаћа дела, прикривајући се тиме, што је «добри део» изабрала – хођење у храм, поклоничка путовања итд. – као Марија, а не као Марта, која се «брине о трулежном», или тиме, што се «на празник ништа не сме радити, грех је». Наравно, лењива може бити не само «православна» мајка, но код других, у крајњем случају, нема тако уважавајућег «оправдања».
– А ако дете не жели да иде у цркву? Треба га уговарати, подкупљивати или га пустити? На пример, детету је четри-пет година?
– Мислим да треба поћи од тога да дете од пет година није у стању да сазнатељно «ходи у храм». Може ли он туда поћи сам, без маме? Не. Схвата ли он смисао причешћа? Може ли да учестввује у саборној молитви, да разуме њен дубљи смисао за време Богослужења? Тешко да да. Је ли потребно да дете иде у цркву, а да и не разуме шта се тамо дешава? Да би се причестио? Наравно да да, ако хоћемо што би наша деца били чланови Цркве као Тела Христова, како би Му се присајединили кроз причешће, како би упијали у себе наш однос према храму, служби, причешћу, православљу. А то је могуће само у том случају, ако је детету с мајком лепо. И ако је њему са мајком лепо, онда је њему практички свеједно, где ће бити – у кући, на улици, у храму.
Дете које хоће да иде у храм, хоће то зато што туда иде његова мама (или отац, ако с оцем постоји такав контакт). Контакт с дететом, способност родитеља осећати потребе детета и одговарати на њих – залог је тога, да ће дете прихватити то што родитељи хоће у њега да «положе».
– С малом децом је сво јасно, но када они израсту, у младалачким узрасту они често отказују да иду у цркву, бунтују. Може ли се, је ли потребно ту нешто чинити?
– Мени се чини да то није бунт против цркве као такве, него против принуђавања. Невољник[4], говоре – није богомољник, но ми из страха, да ће се дете «одбити од храма», «упасти у саблазни овога света и погинути», вршимо насиље на његову слободу савести. Страх је, уопште, лош саветник. И нема никакве директне зависности између тога ходи ли наше дете данас, под нашим притиском, у храм или не, и тога, шта ће «из њега израсти».
Многи од нас, садашњих верујућих, су одрасли уопште у атеситичким породицама, нису веровали у Бога, свеједно, Господ, како се каже, и нас је привео. Како онда миослите да ће Он да остави без бриге нашу децу? Верујте сами, и ваш пример неће да остане непримећен. Но верујте, а не машите само рукама, крстећи се свако мало или помињући име Господње всуе (узалуд). Радите на соби, Господ неће да уместо нас ради наш посао, зато што смо ми с њим сарадноци.
– За последњих двадесет година свет се опет силно изменио, између осталог и односи међу половима су се почели осмишљавати другачије. Чак и у серијалима, књигама за омладину, свугде. Деца нису слепа, како им помоћи да сачувају целомудрије, не превраћајући их у биљке из стаклене баште, како их снабдети имунитетом?
– Имунитет треба «тренирати» (шала). Постојаност према разним «вредностима» у стерилној атмосфери се не гради, да и под «стакленим звоном» дете свеједно не можеш задржати. У свету је уопште много опасности, много ризика, зато треба учити дете, било ког узраста, да разликује добро од зла, да би могло да даје оцену разним појавама у животу, да чини свој свесан избор у односу према њима. Како би могао да противстане (се супротстави) притиску референтне групе – значајних за њега људи, друштву из улице, друштву из школе – или реклами.
А за то је потребно учити га да има своје мишљење и при неопходности да га заступа. Они треба да знају и наше мишљење по поводу спорних, оштрих питања, и наш однос ка «саблазнима», но на њих дете било ког узраста, може да обрати пажњу само ако су мајка или отац – за њега најзначајнији људи. А да би остали таквим за нашу децу, дужни смо чувати оно најглавније – поверење детета према нама, контакт с њим.
[1] православни психолог Сања Станковић www.imanade.org/
[2] од-себе, нешто своје
[3] молитва св. Јефрема Сирина
[4] Не од своје воље, на силу.
Мишљење аутора може да се не слаже са позицијом редакције.

Семейный психолог: «С внутренней честностью именно у православных слабовато»

«Све радим исправно, а радости нема, чак ни за Васкрс», «мене је срамота ићи ка Богу – таквим као ја се не прашта», «отслужили смо 40 молебана, а он је свеједно умро», «сва правила испуњавам, а користи никакве – вероватно мене Бог не слуша, не воли, Њему није до мене».
 
Marina F
Аутор: Филоник Марина Сергеевна

О књизи

Човек прилази Цркви и почиње с благочестивим животом: држи постове, иде на службу, прима Свете тајне. Но бива да се иза свега тога он не сусретне са Живим Богом. Када прође прво одушевљење постаје очигледно да постови и молитве сами по себи не приносе радост. Он је често љут и у унинију, а блискима је с њим још теже него до његовог уласка у Цркву.
О психолошким механизмима који сметају сусрету са Христом и о неким искажењима религиозног опита раћи ће нам Марина Филоник – психолог, психотерапеут, научни сарадник Федералног института за развој образовања. Continue reading „„А где је радост у Христу?!“ Православне „неурозе“ и психолошке подвале -1“