Василюк ФЕ_180х112_рамка(1)
Ф. Е. Васиљук

(Ф. Е. Васиљук. Реферат на годишњој конференцији Сурошке епархије, 26-29. маја 2000. г)

 – 1 део

Исповест и психотерапија – опасност «јуридизма» – 2. део  

Погледајмо сада на други лажну стазу на путу покајања, коју смо назвали „психологизам“. Како се психологизам може пројавити у исповести? Жена се одмах после исповести незадовољно жали: „Ето, исповедила сам се – и ништа, уопште нема олакшања“. Свакако, осећање олакшања, ослобођења од терета, од притиска греха, може да буде чудесна душевна последица покајања. Али у духовном животу се не смеју мешати последице са циљем. Душа уопште не подноси војничке праволинијске прописе. Ако желимо да доживимо радост, ми не можемо наређивати својој души: „Равнај се! Смирено! Радуј се!. Она неће послушати. Џон Стјуарт Мил је писао о „лукавој стратегији среће“ – да би се достигла срећа, не треба да срећу постављамо за циљ, потребно је само стремити ка достојним циљевима, и тада срећа може доћи као награда за наше напоре. Олакшање, као и свако друго душевно стање, не може бити циљ исповести. Continue reading „Исповест и психотерапија – 3. део. Опасност «психологизма»“

Screen-Shot-2013-01-07-at-11.29.44-PM-700x400.png
Из књиге Марине Легостаеве „Огледи из православне психотерапије“
Један 36-годишњак је затражио помоћ у вези са такозваним паничним нападима. Физички је изгледао прилично добро, добро обучен, дошао је са скупим аутомобилом. Ово је било његов први одлазак код психолога. До сада је покушао да изађе на крај са својим симптомима помоћу акупунктуре, масажа и лекова. Све то није давало резултата.
Било је потребно неколико сусрета па да Николај почне да говори о себи отворено и са поверењем. Continue reading „Стање неконтролисаног страха, панике“

fobija od lifta

Из књиге Марине Легостаеве „Огледи из православне психотерапије“
Разговор са Татјаном, женом узраста од 50 година, десио се у црквеној трпезарији. Био је то обичан разговор уз чај. Како се испоставило она је у Цркви око 20 година. Сазнавши да сам психолог док смо пили чај почела је да ми прича о свом проблему. Пре две године, тачно на Нову годину, заглавила се у лифту. Тада се код ње се појавио снажан астматични напад. Напад је био праћен осећајем предстојеће смрти и то у лифту. У близини није било никог ко би могао да јој помогне. Од тада Татјана, прилично крупна жена, мора да се пење на 9. спрат пешке. Чим се одлучи да позове лифт хвата је неконтролисана паника и страх од смрти. Continue reading „Фобија од лифта“

Др Горан З. Голубовић,

Доктор теолошке антропологије,

проф. психологије религије,

Филозофски Факултет у Нишу

UDK 124:159.9

Примљено: 13.03.2011.

Прихваћено: 04.02.2011.

dr Goran Golubovic
Др Горан Голубовић

У својој хабилитационој дисертацији (Голубовић Г. З., 2010) покушао сам да укрстим теолошко и психолошко промишљање људске природе и личности, чинећи то, да будем искрен – подстакнут незадовољством објашњењима која ми је, у моме досадашњем образовању, пружила академска психологија. Две су ме ствари мучиле: да ли је човек заиста толико базично лош и немоћан пред монструмом у својој подсвести (каквим га представља психоанализа) или је, напротив – у својој основи добар и племенит са, готово, неограниченим потенцијалом даљег духовног раста и саморазвоја, што тврди хуманистичка психологија. Прва ставка имплицира антрополошки песимизам, друга оптимизам. Као и већина других, у својој младости сам био и сам хуманистички настројен. Прихвативши хришћанство као суштинску одредницу свога бића постао сам, дакле, хришћански хуманиста. Сада знам да сам, уствари, био својеврсни неопелагијанац. Из тог разлога никако ми није пријао калвинистички поглед на људску природу, са којим сам имао прилике да се као студент сусретнем, зато што ми се чинило да ово богословље приказује човека тако беспомоћним, малим, сићушним и, у неку руку, безначајним наспрам Господа. Са даљим животним искуством, почео сам да се све више и више изненађујем чињеницом колико људи могу бити зли, када се то од њих најмање очекује, а још болније је било сазнање – колико ја сам могу бити зао, у тренуцима када ни најмање не сумњам у своју “доброту”. Читајући Исповести блаженог Августина (Августин А., 1987) схватио сам да његова прича о животу пре обраћења, итекако може бити прича свакога од нас. Уверио сам се, врло брзо, да моја дотадашња убеђења увек не одговарају стварности. Схватио сам да увек немам снаге и воље да се самореализујем онако како бих можда хтео, да су лични успех и самоафирмација често узрочно повезани са неуспехом и патњом другог – ближњег, да се људи, мимо свих мојих очекивања, тако често понашају зверски једни према другима, а дешавало се и још много тога другог што је поруке строгог калвинизма извлачило из мрака сећања и актуелизовало их, упркос мом базично антрополошко-оптимистичком ставу. Па ипак сам се, с времена на време, и даље изненађивао добротом, племенитошћу и снагом духа многих особа, које су, овако или онако, дотакле моју “линију живота”. Continue reading „Треба ли нам Православна психотерапија?“


У вези којих питања би требало да се човек саветује са духовником, а где мора да донесе одлуку сам? У чему је разлика између савета и благослова? Шта може духовник, а шта он не може? Какве су последице пастирских грешки? О овоме смо питали психолога Олгу Красникову, руководитељку психолошког центра «Сабеседник», и уједно помоћницу ректора Института хришћанске психологије.
Пре него што наведем разлику између повиновања, подчињавања и послушања, ја бих хтела да прочитам невелики одељак из часописа 114. заседања Свештеног Синода Руске Православне Цркве од 29. децембра 1998. г.
Овај документ је био прихваћен на заседању Светог Синода под председатељством Свјатјејшег Патријарха Алексија II, и овде се врло јасно наводе они случајеви, када пастири злоупотребљавају поверену им од Бога власт „везивања и дрешења“. Зато би, како ми се чини, овај документ требало да буде познат свим православним људима, јер многи из незнања могу запасти у описане овде ситуације, а ово може довести до жалосних последица. И ја као хришћански психолог се често суочавам са овим. Continue reading „Послушање духовнику: где је граница?“


Интервју са Сањом Станковић – православним психологом – Први део
1. Помаже Бог Сања, настављамо наш интервју.
Из последњег Вашег интервјуа једна ствар ми је одмах запала за око, можда и зато што је ви често наглашавате. Ви кажете да понекад особе дођу на 1-2 разговора и то им буде сасвим довољно да могу даље сами. Ја помало сумњам у такву краткорочну помоћ. То звучи примамљиво, али да би се исправиле неке ствари мислим да треба мало озбиљнији труд и потребно је време. Рецимо, Ви неком нешто „објасните“, он ће можда климати главом да разуме и да се слаже, може чак и да се чуди како то раније није знао…, али кроз дан два ће наставити да живи по старом, како је навикао, по старим шаблонима понашања и мишљења.
Да, добро сте приметили, поменула сам да је понекад довољно да особа дође на један или два психолошка разговора па да даље може сама. Таман сте ми овим додатним питањем омогућили да пружим мало шири увид у начин на који ја радим. Continue reading „Наставак интервјуа са Сањом Станковић – православним психологом“

Пред вама је интервју са православним психологом Сањом Станковић, уредницом сајта православне психологије „Има наде“.
Овим настављамо серију интервјуа са праволсавним хришћанима који раде на пољу православне психологије.

1. Чиме се Ви тачно бавите као православни психолог? Како се то разликује од осталих, назовимо их „стандардних“ психолога?

– Ово је питање које ми прилично често постављају људи који долазе код мене на психолошке разговоре а верујући су православни хришћани. И то сматрам потпуно оправданим и разумљивим, и ја бих на њиховом месту то питала.

Оно што ја радим се назива православно-психолошко саветовање. Шта то подразумева? Continue reading „Интервју са Сањом Станковић – православним психологом“

Први део интервјуа овде.

Филип Стојковић
Настављамо интервју са теологом и психолошким саветником Филипом Стојковићем.  
Ви пишете: „Ако веру схватамо као дар који нам је од Бога дат онда се не морамо плашити да ћемо то изгубити“Ви пишете: „Ако веру схватамо као дар који нам је од Бога дат онда се не морамо плашити да ћемо то изгубити“ – Са овом вашом реченицом ја се не бих сложио. За себе могу рећи, да се понекад плашим да не изгубим веру или да не постане млака. Поред тога се често може чути о људима који су изгубили веру. Ја мислим да веру треба пажљиво чувати и неговати, између осталог и бирајући са ким ћу се консултовати. Осим тога, ако знамо да сваки човек делује подсвесно. Откуд гаранција да психолог неће подсвесно или чак свесно да мења наш поглед на свет и да нам намеће своја уверења? То је донекле и посао психолога – да мењају поглед на ствари (свет). Понекад је током рада и потребна ревизија односа са Богом.
Одговор: Рекао сам да дар који нам је дат и који смо прихватили не можемо изгубити негде успут, јер губљење подразумева и неодговоран став према нечему што имамо. Већ је питање хоћемо ли тај дар одбацити, а то подразумева одговорност за своју веру. Тако се враћам на Ваш коментар да веру треба неговати што је сасвим тачно. Вера је животно опредељење или пут, начин живота. Као и на сваком путу важно је бити одговоран за себе. Свакако да одговорност подразумева и кога ћемо изабрати за саветовање или психотерапију. Continue reading „Интервју са теологом и психолошким саветником Филипом Стојковићем – трећи део“

Први део: Интервју са Филипом Стојковићем

Филип Стојковић
Филип Стојковић

Ви пишете: Морам признати да за хришћане ипак постоји једна карактеристична предрасуда о психотерапији. Боје се да могу изгубити своју веру, да ће тиме нарушити свој однос са Богом и слично – Колико су они заиста у праву? Та опасност није искључена. Ту се заправо и појављуе потреба за православним психологом који ће отворено за себе рећи да је православан.

Питање опасности од евентуалне могућности губљења Бога је комплексно питање, ја ћу покушати да дам одговр на то, али више као православни теолог него као неко ко се бави психотерапијом. Ако веру схватамо као дар који нам је од Бога дат онда се не морамо плашити да ћемо то изгубити, право би питање било хоћемо ли тај дар одбацити? На психотерапији се не може догодити ништа од оног што човек који иде на психотерапију не жели. Психотерапија је процес у ком човек може сазнати о себи оно што се догађа у подсвести. Психотерапија је неутрална, она не може бити сметња у односу са Богом. Практично, психотерапија је оно што сам човек од ње жели.  Continue reading „Натавак интервјуа са теологом и психолошким саветником Филипом Стојковићем. „


Желим да вам представим Филипа Стојковића, теолога и психолошког саветника, аутора блога „Упознај себе“
Да би се и читаоци, а и ја сам, упознали са Филиповим начином рада и погледом на свет, урадили смо један писмени интервју. Пред вама је први део.
Филип је одлучио да првих 3 читаоца блога Познај себе који му се јаве, части са по једном бесплатном консултацијом. Искористите могуност. Још можете да оставите ваша питања у коментарима.
Ви сте хришћанин и теолог. Како сте одлучили да се бавите психотерапијом?
Да. Теологија ме је усмерила ка психотерапији. Васпитаван сам у хришћанском духу, али васпитање ми није било довољно, желео сам да моја вера буде моје лично опредељење, а не само нешто што сам научио. Зато сам и одлучио да студирам теологију. Најважнији део студирања била је заједница у којој сам учествовао. Сви ми окупљени на истом месту са циљем да нашу заједницу учинимо још квалитетнијом како би Божије присуство било што потпуније. Како у односе улажемо себе целе, схватио сам да постоје и неки делови мене који су ми непознати. А и њих треба да уложим у заједницу. Тако сам се одлучио на психотерапију. То је био мој рад на себи како бих што више себе могао да дам. Имао сам веома моћан мотив, то није било само усавршавање мене зарад само мене самог, желео сам да чинећи себе бољим допринесем заједници чији сам део. Када кажем заједница мислим на породицу, пријатеље, однос са женом и наравно Цркву. Током процеса психотерапије мој психотерапеут приметио је да имам необичан дар за психотерапију. Са чудном лакоћом сам пролазио кроз читав процес, брзо сам примећивао обрасце по којима психа функционише, шта ме омета у постизању циља итд. Понављам, тога нисам био у потпуности свестан, већ је мој психотерапеут из своје перспективе то приметио и рекао ми. Временом су још неки пријатељи који су такође били психотерапеути приметили мој дар. Како су и они црквени хришћани поделили су са мном своје искуство у вези са недостатком теолога који се баве психотерапијом. Касније, након дужег промишљања, пожелео сам да се психотерапијом бавим, да оно што сам научио пренесем другима. Continue reading „Интервју са Филипом Стојковићем“