Први део „Увреда: не могу опростити – шта да радим?“
Ја се вређам и чекам како би се други осетио кривим, а то ће значити да сам ја у праву. То је опет веома удобно – зато што је он сам дужан да се досети шта треба да уради. А ја ћу – да чекам.
Таква инфатилна позиција – је чест сиже у романтичарским односима, када девојка машта да јој момак поклони одређени цвет у одређени дан, или да је зове толико често, или да купи карте за одређени театар – но она о том ћути, убеђена да ако је он воли – сам ће се досетити.
Чак и у породицама с не малим стажом тај сиже се на дуго задржава: ако воли – дужан је да се досети, зашто да му говорим? И тако не идем на директоно појашњење, на директну комуникацију, него се манипулативно вређам. А бедни мушкарац је дужан да погађа: почео је да ради на два посла, новац зарађује – а она и даље незадовољна. А она је незадовољна, показало се, зато што је он мало врмена кући. Но уместо да каже, надима се и окривљује свог мужа.
Овде постоји још један момент: увређеном човеку је немогуће прихватити да други човек чини не оно, што би се њему хтело. Ето, ја желим да он на такав посебан начин пројављивао пажњу према мени – а он то не ради. Тешко ми је да се са тим помирим, а директно га не могу замолити. Боље је овако, ја ћу се увредити, а он нека се мисли. Continue reading „Како увређеност постаје манипулација?“

На жалост, не може се наћи породица у којој није било конфликта међу супрузима. О механизмима тих конфликата и начинима изласка из њих говори – психолог и психотерапеут Марина Филоник.
Ты меня совсем не поддерживаешь!
– Ти мене уопште не подржаваш када ми је лоше, – плаче она.
– Ја само то и радим, тебе подржавам, а теби ништа не одговара, – жали се он.
– Од твојих речи мени само постаје још горе, ја и без тебе знам да сам сама крива. Када би ме просто пожалио, рекао, да ће све да буде добро, да ме ти волиш, а тебе као да и не занима шта се са мном дешава, још ми више чиниш бол говорећи да сам сама довела ствар до таквог стања.
– Ја тебе не кривим, ја се просто трудим да објективно гледам на ствари. Шта само цмиздрити, треба решавати проблеме, ја ти предлажем гомилу варијанти излаза из ситуације, а ти плачеш још више. Ја се тако много старам, а ти говориш да ја тебе не подржавам. Не разумем шта ти још хоћеш од мене!.. Од тебе се такође не може дочекати подршка. Када ти говорим о својим проблемима, најчешће ти о њима ништа не разумеш, савет по делу не умеш да даш, почињеш само охати-ахати, но проблем од тог никуда не нестаје. Зато ти сад радије ништа и не говорим, само да се не би нервирала.
– Ах, ти нећеш да се договараш са мном! Ти значи мени не верујеш? Мени је важно шта с тобом происходи, а ти се затвараш од мене, као да се одаљујеш, ја све мање осећам блискости с тобом зато што си потпуно престао да ми причаш о том што радиш и шта преживљаваш.
Отприлике тако изгледа сценарио породичног конфликта, који се довољно често среће, у позадини којег је потреба за подршком једно од другог у тешким ситуацијама.
Шта се крије иза видљивог конфликта?
У раду с таквим конфликтима важно је разабрати се, које се значајне потребе, сваког од њих, не задовољавају у њиховим међуодносима. У породичним конфликтима могу се условно издвојити два нивоа размартрања:

  1. Поводи за конфликт – често су површински, на пример: опет си донео млеко с тим процентом масноће, мада знаш да не пијем такво млеко; опет је сломио наочаре, мада сам му сто пута говорила да их оставља на једно место, итд.
  2. Узроци конфликта – доста су дубљи – обично су то важне потребе, које се не удовољавају у односима. Посебна тешкоћа је везана с тим што тих потребе често нисмо ни свесни.

На пример, у случају са млеком дубљи слој преживљавања се може формулисати отприлике овако: тебе није брига за мном, ти не желиш да ми удељујеш пажњу, теби није важно шта са мном происходи, зато се ти и не замишљаш какво млеко да купиш (потреба за пажњом и осећање сопствене важности, значаја). У случају с наочарима то може да буде, на пример, потреба да се према њој/њему односе са уважењем (ти мене не уважаваш, не цениш мој домаћи труд).
Било би веома добро када би обоје а) били свесни својих потреба б) могли да их директно изражавају и в) били спремни да се одазову на потребе другог. С првим и другим најчешће бивају озбиљни проблеми.
Фото: focusonthefamily.com
Пример из праксе: ти мене не подржаваш!
На консултацију се обратио млади пар узраста до 30 год. Назовимо их Лена и Саша. Они су заједно већ три године, но периодично се тако много свађају да се растају на неколико дана, затим се опете састају и живе даље – до следећег скандала.
Како то обично бива, већина конфликата се развијају по једном те истом сценарију који пар периодично проиграва. Код Лене и Саше постоји неколико таквих сижеа и један од њих се тиче проблема подршке једно другом. Њихов дијалог је сличан приведеном, више на почетку чланка. У кабинету психолога они расказују последњи такав случај.
Лена је дуго изабирала какву витрину да купи за кућу, изабрала је лакирану. Саветовала се са Сашом, он је изразио сумњу, да ли ће им одговарати лакирани, но Лена је свеједно решила да купи управо тај, мада бирајући намештај преко интернета лако се може и погрешити.
На крају када су довезли витрину, показало се да она уопште није те боје као на фотогртафијама, и лоше се уклапала у ентеријер собе, управо зато што је покривена лаком, превише одасјава, бљешти… Лена је растројена, плаче, љути се на себе зато што је сама такав изабрала, расејана је и не може да се смири.
– Кажи ми искрено, како се теби чини, је ли леп плакар? – говори Лена, но на самом делу жели да чује да је плакар леп (то је чест пример не-директног комуницирања).
– Ну, свакако да се овде лоше уклапа, говорио сам ти да би боље било да неки други узмемо, – Саша слуша текст буквално и даје искрен одговор. Но постоји још један момент: он се увредио што његово мишљење нису уважавали, и сада он хоће да покаже Лени, како она није била у праву да би «испунио правду». Тог мотива овде практично није ни свестан. Примером директне комуникације било би његово часно признање да га је то повредило, а не да тако пројављује «конкуренцију».
– Значи не свиђа ти се?! Зар не би могао да ме мало подржиш и да кажеш нешто лепо, ти видиш да ми је лоше, – плач се појачава. Лена има потребу за подршком но не може (нема снаге, не уме) да је директно проси, и као разултат добија нешто сасвим супротно.
– Па сама си ме молила да ти кажем искрено! Ну, како да те подржим?… Немој да се нервираш, мислим да није ништа страшно, погледај, можемо овде да поставимо још једну полицу и одлично ће да изгледа. Или да преместимо витрину тамо, – Саша се искрено стара да подржи вољену која се тресе од плача, но она се не може утешити, каквих све само варијанти није предлагао, шта све може да ураде са том несрећном витрином. Кроз неко време (по словима Саше пролазе два сата његовог активног тешења) он не издржава, почиње да говори строжије:
– На крају крајева шта тако ревеш, сама си је изабрала, – та фраза коначно убија Лену, она све баца и иде да зове маму. 10-15 минута разговора телефоном, и проблем решен – ћерка се успокојила. Саша се љути што је Лена опет ишла «да се исплаче код маме, као малена девојчица», уместо да сами реше проблем без мешања трећих лица, «што други морају да знају».
– Он ме уопште не подржава и ја сам принуђена да звоним мами, – Лена се жали психологу, – она ће ме саслушати, рећи ће: «ћеркице, све ће бити добро», може бити да се она и не удубљује подробно у саму ситуацију, но мени је просто потребно да се изговорим и тада се ја успокојавам.
– Управо то, – прекида је Саша, врпољећи се на суседној столици у кабинету на консултацији, – твоја мама чак се и не удубљује у ситуацију, она тебе чак и не слуша, просто ћути, а ја тражим излаз, предлажем толико варијанти, а теби све то није то.
Фото с сайта: womansday.com
Када је наше усиље штетно и зашто?
Шта видимо на материјалу тог и многих других примера? Није новост да ми судимо о другима по себи. То се такођер тиче и наше представе о подршци.
Ми се обично старамо да подржимо другога онако како би хтели да подржавају нас – јер ми тачно знамо да то дејствује, помаже! Но проблем је у томе што је различитим људима потребна различита подршка. И тада наша усиља могу да не погоде циљ, често чак и погоршавају ситуацију.
Каква је подршка потребна Лени? У првом реду, емоционална, при чему изражавана примерно тако: ћутећи саслушати, сажалити се, загрлити, погладити по глави, рећи ласкаву реч и «да ће све бити у реду». Њој није потребан савет, практичан излаз из ситуације, њој је важно да осети да је свеједно вољена, да је не одбацују због грешки.
Модел који иде из детињства, када, може бити, мама не виче него дува у рањено колено, и управо од тога бол пролази, а не од јода и облога. Лена осећа кривицу и љута је на себе, зато речи као «ти си сама ту витрину изабрала» бију по најболнијем месту.
Како подржава Саша? Притом се искрено труди из све снаге – стара се да јој да то што би њему самом било корисно у таквој ситуацији. У ходу беседе се пројашњава да је за њега главно – решити проблем, наћи излаз из ситуације (а Лени је потребна пажња према њеним осећањима). Говорити фразу «све ће бити добро» код њега изазива одбојност, зато што уопште нема основа на то да је то истина, то није објективно.
Бринути се о осећањима – је чудно и штетно занимање, тако је он васпитан од детињства: мало ли је што ти осећаш, ти си мушкарац, треба дело делати, а не ту ми слинити. Многолетна навика да своја преживљавања померамо куда подаље и да дело деламо – је постала друга природа обраћања Саше са самим собом. Зато он и друге подржава по истом том делатном моделу, јер и за себе би он хтео управо такву помоћ – конкретну и по делу. И Саша се, такође,  жали да га Лена не подржава – сада је већ јасно због чега.
Фото: geniusbeauty.com
Шта радити?

  1. Осазнати (постати свестан). Важно је схватити да када ми говоримо једну те исту реч, на премер, «подршка» ми можемо да под њом подразумевамо и најразличитији смисао. Ми имамо потребу за подршком, но важно је разабрати се, каква заправо потреба иза тога стоји. Шта је то подршка конкретно за мене? Емоционална и делатна подршка, које су описане више, се често сусрећу но бивају и друге. У сваком случају корисно је разабрати се, какву заправо подршку хоће свако од нас.
  2. Просити, проговорити и спокојно објаснити. После тога како сте осазнали, шта заправо хоћете, важно је директно о том рећи једно другом. То бива тешко само по себи – слободно изражавати своја осећања и жеље за многе је веома компликовано (то је тема за одељен разговор). Није случајно то што за три године заједничког живота Лена и Саша нису научили да траже подршку тако, како би други схватао, шта заправо треба да чини.
  3. Давати. Важно је бити спреман на то да ће можда други замолити од Вас нешто, што ће Вам се можда учинити чудним и бескорисним. Могуће је да се деси судар различитих представа о нечему, и може бити потребно неко време рада са собом како би дозволили другом хтети то, што Вама лично није симпатично, и, више од тога,  сагласити се давати му то исто, чак ако и даље у том не видите смисла.

Ты меня совсем не поддерживаешь!


 

Форум – одговара православни психолог Марина Легостаева


  1. Юлия Кр  Јулија Кр

Добар дан, драги психолози и хвала вам за вашу помоћ! Мој проблем, ево у чему је – ја не могу да трпим ако неко код мене у кући «заседне». Је не мислим на госте за празнике или обичне посете, него већ угошћене посетиоце када заседну и не знају отићи.
На пример, цео живот љетом код нас по цео дан су деца суседа. Док су они још мали – до 12 год – ништа зато, но када поодрасту ја од тог лудим. То се пројављује тако да ја долазим у стање дивље раздражености. Посла има поприлично по кући но све ми испада из руку, ништа не стижем. Ако се присилим и нешто узмем да шијем, то само грешим. Тако да је боље да сасвим оставим.
Ја сама не волим да идем у госте – изузетак је једна другарца, но и код ње – једном два пута у години. Када ме позову на седељку код кога у госте – то за мене уопште није одмор, него рад.
Но, као на зло, мени са гостима «иде добро». Ево, на пример, већ недељу дана код мене по цео дан живи син невесте. (Тако је испало да је невеста старија од сина). Дечко је веома добар и ја га волим, он ништа лоше не чини и уопште… Но у дозама «од јутра до мрака» моја реакција на њега је иста као и на људе са стране.
Не знам шта да радим – посаветујте ме, како да се са тим смирим и да не зеленим од раздражења?
Да додам, наш дом је доста мален, а распоред просторија луђачки – кухиња је проходна, а хол је уједно и спаваћа соба мене и мог мужа – тј. нема месте да се осамиш ни на 5 мин.
Да бих се преобукла, идем у купатило. Да би поразговарала телефоном – исто тамо. Горе споменутом осећању раздражења и љутње додаје се и осећање стида због тога што тако реагујем. Осећам се као зла Мегера[1], у суштини тако и јесте, но то брижно скривам, убеђујем себе, да сам ДУЖНА смирено све то да подносим, но не успевам и обузима ме бес испод тиха.


2. Легостаева Марина Легостаева Марина психолог


Јулија, добар дан! Прво шта треба да урадите, јесте да престанете о себи да фантазирате, да не смете осећати раздражење због сувишних контаката с људима. Свако од нас има (своје личне) границе, када количина социјалних контаката почиње да превишује «дозвољену дозу». Мислим да то не треба подробније објашњавати. Continue reading „Не волим људе са стране у кући или тачније не могу да их поднесем“

 

 

Анализа проведених разговора, консултација, исповести на стотине породица је показао, да у већини породичних ситуација, да ли ће исход бити сретан или несретан, зависи од одређених законитости на којима се граде узајамни односи. Изучавање тих законитости је и дало могућност да се изведу доле приведена правила и препоруке.

Резултат слика за семьи с детьми

Четири петине овог текста је компилација савета и препорука психолога, међу којима – В. Москаленко и Е. Савиној. Само одељени делови су написани из нашег опита.

Постоји велики број начина да се почне породични скандал и само један начин да се он заврши. Сви га знају, сви би га хтели, сви чекају реакцију супротне стране. Но она, супротна страна, се прави да не види, да не разуме, зато што и она исто то чека од другог. И тако на крају имамо да: сви нешто чекају, а сам живот, пун, не баш лепих ствари, некуд жури.

 

МАТЕРИЈАЛ ЈЕ ЗА СУПРУЖНИКЕ КОЈИ СУ УЗАЈАМНО СПРЕМНИ ЗА КОНСТРУКТИВАН РАД НА ЈАЧАЊУ ПОРОДИЦЕ И  ЊЕНОМ ДУХОВНО-ПСИХОЛОШКОМ РАСТУ.

ПАЖЊА:

АКО ОВДЕ ЖЕЛИТЕ ДА НАЂЕТЕ У ЧЕМУ ДА ОКРИВИТЕ ДРУГЕ ЧЛАНОВЕ ПОРОДИЦЕ И ДА ДОКАЖЕТЕ СВОЈУ ПРАВДУ, АКО ТРАЖИТЕ, ШТА БИ ИМ СУНуЛИ У ОЧИ, МОЛИМ ВАС – ДАЉЕ НЕ ЧИТАЈТЕ! 

 

Шта је то дисфункционална и финкционална породица? У чему је разлика међу њима? То не мора да значи да је у једним породицама неко зависник од алкохола и наркотика, а у функционалним такве зависности нема. Алкохол и наркотици су само врхови леденог брега, у породичним односима. Може се рећи да су то само сазрели горки плодови, које жању несрећни «ратари». А на почетку су то биле, уопште, потпуно обичне породице какве су свима нама познате, можда чак и веома сличне нашим. У чему је разлика? Односи у дисфункционалним породицама су постројени на такав начин да је члановима породица теже пројављивати љубав једно ка другом, него у функционалним породицама. Желе ли сами чланови дисфункционалних породица да воле и да буду вољени? Мислим да да, у већини случајева. И невољно се намеће питање: «А шта им то смета?». Одговор на то питање обично доста објашњава и говори сам за себе. Сваки члан дисфункционалне породице сматра да је препрека за срећу и љубав – Други (жена, муж, отац, мајка, брат, сестра, син, ћерка итд.). То он – Други неће да живи по људски, «да је слушао шта му говорим – одавно би све било у реду». Још један варијант одговора: «препрека сам ја сам(а), ја сам лош човек, све упропастим и уопште недостојан(на) сам икаквог уважења и љубави». Оба одговора сведоче о нељубави: нељубави к ближњему и нељубави к самом себи.

Говорити у оквирима овако малог чланка о узроцима нељубави и још више без личног контакта давати упутства како изменити односе према себи је крајње тешко: веома је опширна тема, и сувише је бола и неприхватања себе у души таквих људи. Чини се да ће бити практичније поговорити о томе што заправо происходи у таквим породицама, и шта чланови дисфункционалних породица могу да измене ако то силно желе.

У чему се пројављује недостатак и искажење љубави? У таквим породицама често постоје жестока, практично жељезно-бетонска правила, о које се можеш просто разбити, такорећи, не правила ради човека, него човек ради правила. Таква правила је немогуће изменити, зато што су они практично – истина. У чланова породице постоје јасне улоге и нико не може да наступи у улози другог. Грехови и пороци се оправдавају или објашњавају, али се не преодолевају. У породици увек постоји «онај, ко је крив», породично «јаре отпуштења», и њега обавезно кажњавају. Крици, прекори и скандали – су честе форме обраћања међу људима у таквим породицама, понекад практично једине. И уопште, у таквим породицама општење личи на зарасли малињак: не зна се шта и откуд расте, а ако покушаш да се разабереш – скупо ће те коштати.
Како да сазнам, каква је моја породица, та у којој живим? Пробаћемо да проучимо признаке дисфункционалне породице и да их размотримо на примерима.

Признаци дисфункционалне породице:

  1. Одрицање проблема и подржавање илузија. На пример:  ја/он нисам/је , алкохоличар, просто ја/он… (несрећни, несхваћени,… ); не, он се не лени учити, просто учитељи цепидлаче и томе слично;
  2.  Вакум интимности. У подобним породицама нема, или нема довољно, емоционалног прихватања једно другог, нема узајамне подршке, нема се са ким поделити радост или мука, нема довољно поверења, комфорта; често људи осећају своју усамљеност и не удељују пажњу једно другом;
  3. Замрзнутост правила и улога. Нефлексибилност. На пример: само одрасли одређују шта је исправно, а шта не; карактер детета треба ломити; човека не треба сажаљавати, жаљење квари, посебно децу. У дисфункционалним породицама је много негативних правила, нпр. Не изражавај своја негативна осећања (не гневи се, не вређај се, не плачи итд.), не пројављуј своју вољу (не размишљај; не противи се него ћутећи испуњавај заповеђено; не задавај питања). Среће се и обратна ситуација, када нема правила у породици, формира се попустљив, распустан, стил односа и васпитања;
  4. Конфликтност у узајамним односима. Свађе, спорови, прозивања, претензије и узајамна понижавања постају, може се рећи, фон живота такве породице, свакодневни начин комуникације. Уобичајено оправдање звучи овако: «другачије се с њима не може», «другачије он/она не разуме»;
  5. Недиференцированост «ја» сваког члана. Чланови дусфункционалне породице не разликују сопствене психолошке границе и границе других чланова породице. Само што један члан породице преступа кућни праг, уносећи са собом раздражење, или неко друго осећање – њиме се запажују сви присутни. У књизи В.Москаленко «Сазависност: карактеристике и практика преодолења» приводе се казивања људи, схвативши, колико су они раније били погружени у проблем чланова своје породице.: «…Када је мој муж страдао од мамурлука, мене је такође болела глава. Њему мука и мени мука»; « …Када нисам умела да се одстраним од проблема мог мужа и моје ћерке, – говори сазависна жена алкохоличара за време групне психотерапије, – ја сам била човек, но то је било неко другачије стање. Ја сам била као додатак другом човеку. Сада сам први пут осетила себе у центру сопственог сазнања».  Типичне фразе: «како ја могу (да будем срећна, спокојна, уверена у себе, да се занимам својим делом и слично), ако он/она/они раде то и то или се према мени понашају тако и тако»;
  6. Склоност ка поларности осећања и расуђивања. Или све или ништа – то је карактеристичан начин преживљавања у чланова таквих породица. Полутонови, нијансе, ступњеви као да не постоје;
  7. Затворена породична система. Сви чланови породице подржавају фасаду породичне псевдоблагопријатности. Дејствују таква «правила», као: не износи смеће из рупе (не износи свађу из куће), ко се на свог тужи, себе ружи; не одавај тајне туђима; шта ће да помисле о нама, ако сазнају о нама…
  8. Апсолутизирање воље, контрола. Људи у таквим породицама су склони да контрлишу понашање других. Разуме се, контрола је управљена на оне около, а не на себе самог. Свако живи по принципу «Ја боље од тебе знам, шта ти треба да радиш, где треба да будеш и како ће ти бити боље». Контрола поприма глобалне размере. Ни у кога из чланова породице нема личног интимног пространства. Садржај новчаника, личних писама, телефонских разговора, подсетника, дневника итд. нису лична својина само њихових власника.

Признаци функционалних породица:

  1. Проблеми се признавају и решавају
  2. Подстиче се слобода (слобода запажања, мисли и расуђивања, слобода имати своја осећања, жеље, слобода стваралаштва)
  3. Сваки члан породице има своју уникалну вредност, разлике међу члановима породице се високо цене
  4. Чланови породице умеју да задовољавају своје потребе
  5. Родитељи раде то што говоре
  6. Улоге, функције у породици се изабирају, а не намећу
  7. У породице постоји време за разоноду
  8. Грешке се опраштају, на њима се учи
  9. Гипкост свих породичних правила, закона, постоји могућност да се изнова размотре.

 

Уважавани читатељу, ви сте пажљиво прочитали признаке дисфункционалне и функционалне породице. Ако имате жељу, можете сами, не журећи да размислите какви су односи у вашој породици. Циљ нам уопште није поставити дијагнозу вашој породици, уопште не. Такво размишљање ће вам помоћи да схватите како се граде односи у вашој породици, колико су они у хармонији, да ли су сви чланови породице задовољни и шта би се могло променити како би среће и љубави у породици било више.

Већ смо писали да су свађе чест гост у дисфункционалним породицама. Хајде да подробније поразговарамо о породичним свађама. Конфликти бивају, наравно, у свакој породици, и главно оружје у конфликту је реч. Треба рећи, да конфликт сам по себи не носи у себи увек зло, он може да изведе на „површину“ те недостатке наших односа, којих нисмо увек свесни у вртлогу свакодневних послова и „тихо“ нам трују живот. Такав конфликт се назива конструктивни, зато што помаже да се исправи ситуација. Може се урадити аналогија са високом температуром код човека: њој се нико не радује, тешко се подноси, но она сведочи о томе да се наш организам бори са инфекцијом, бори се за здравље. Исто тако нам конфилкти могу указати на „танка“ места у породичним односима.
Још је важније пазити на своје речи и преживљавања у конфликтној ситуацији, управљајући их ка заједничком циљу – потрага за излазом или решењем, који би одговарао свим учесницима конфликта. Ниже су приведене препоруке које ће вам помоћи да то достигнете.

Веома се надамо да ће Вам те препоруке помоћи да конструктивније разјасните односе у вашој породици. А да ли је уопште могуће проћи без свађа? Тешко је рећи једнозначно, но у сваком случају је могуће свести количину конфликтних ситуација у односима на минимум. Постоји таква лепа реч: профилактика, тј. предзаштита. Следеће препоруке ће вам помоћи да предупредите конфликт у вашој породици:

plohie_roditeli_37

ПРОФИЛАКТИКА КОНФЛИКТА

  • Учите се функционалним односима у породици (погледај горе наведена правила)
  • Учите се да у Вашој јерархији вредности на прво место поставите породицу (за верујуће је породица – одмах после Бога). Посао, другови, риболов или други начини разоноде треба да буду органски део Вашег живота, но не треба да вас лишавају породичног општења и они не замењују породичне обавезе. Списак јерархије вредности по силазној линији: Бог, породица, посао, све остало. Тачније присуство Бога у свим сферама живота. Не дозвољавајте, колико је то могуће, да посао заклони породицу. Препоручујемо: Налазећи се у кући, навече бар на пола сата искључите телефон, компјутер. Научите се да се обраћате гледајући једно друго у очи, а не у телевизор. Задатак: нађите (нпр. на интернету), погледајте и заједно обсудите филм Бориса Грачевского «Крыша», краткометражни филм «ОРИГАМИ» .
  • Научите се оним гестовима и начинима пројављивања љубави који ће да буду разумљиви члановима породице. Зарађивања новца, подршка домаћем поретку или својевремено приготовљање јела се далеко не увек прихватају као пројава љубави и бриге једно о другом – ако се притом очекује и нешто друго. Задатак: нађите и пажљиво прочитајте књигу «Пет језика љубави» – Гери Чепман. Обсудите је заједно. Одредите језик љубави сваког члана породице.
  • Не дозвољавајте себи да долазите кући, а да сте пре тога конзумирали алкохол (То се тиче лица који нису зависници. Ако постоји наличје зависности, или су на темељу алкохола већ били озбиљнији проблеми тада је, наравно, алкохол потребно потпуно искључити из живота, по принципу – ништа јаче од кефира или киселе воде.) Говорећи друговима и саслужитељима «не», Ви ћете на тај начин заправо да се учите да стављате породицу на прво место. Добро запамтите правило: и најбоља жена (муж, мајка, сестра) неће да буде радосна када виде ваше «повишено расположење» када је оно изазвано дејством алкохола. Чак ако сте узели само мало, и сматрате да сте сачували јасну свест, вама блиском човеку који не употребљава алкохол ће свеједно бити заметна «промена личности» – да то није сасвим тај муж (жена) којега зна и воли. Чак и ако чланови породице тактично не покажу да су приметили, но у дубини душе брига и лош талог ће свакао да остане. То може да буде та незаметно промакла и изчезнувша, неуловима сенка, која ће се јавити као предвестница далеких (можда и не тако далеких) грозних облака.
  • Употреба алкохола кући или у гостима (породични празници, Нова Година, пријем гостију) не треба да прелазе меру чувања трезвености. За здравог човека у расцвету снаге (рецимо 25 – 40 год.), то би било отприлике бокал сувог вина или пар чашица (20гр.) ракије за један сат дружења. Чак и такав «лаки» пријем не треба да се допушта чешће од два пут месечно. Препорука: старајте се да максимално избегавате употребу јачих алкохолних пића и пива. До 20-те – 24-те године алкохол треба сасвим да одсуствује из живота. Недопустив је и у најмањим количинама чак цела 24 часа до очекујућих брачних односа.
  • Ако не успевате заједно да доручкујете, ручате, то је обавезно да буде заједничка вечера. То је, поред осталог, згодно време да једно са другим поделите «како је прошао дан», да раскажете о својим осећањима, емоцијама.
  • Не дозвољавајте да се накупљају неспоразуми. Проговарајте своје унутарње стање, делите се својим осећањима, учите се да прихватате осећања других чланова породице. Свако треба да зна да ће бити саслушан, и да неће бити прогањан крицима «како смеш тако да мислиш и говориш!». Сваки члан породице има право на своје виђење неке, на пример, ситуације, и има право да га искаже, и свако би требао да се стара да схвати унутарњи свет човека, а затим, ако се то тиче кардиналних питања, да заједно изграђују општу позицију. Овде је главни принцип: У главном јединство, у другостепеном разнообразност, и у свему – љубав. Накупљена подављена осећања доводе до праска. Управо они, као и неустројен општи систем вредности, често су главни разлози конфликата. Спољашњи повод је обично – шибица, принесена к лакозапаљивом експлозивном материјалу.
  • Пројављујући љубав и уважење према родитељима, свеједно им не дозвољавајте да доминирају у ВАШОЈ породици.
  • Ако видите, да родитељи супруга(е) (обично мама), подчињава себи Вашу другу половину, манипулише кроз њу вашом породицом, дејствује другим рушилачким начином, немојте покушавати да сами са њима „разјасните односе“. Имајте на уму да вам је управо кроз њих Бог подарио вољеног човека. Размотрите ситуацију у породицу и дајте могућност супругу(зи) самом(ој) решити то питање са својим родитељима. Запитајте себе: колико се често ја за све њих молим, искрено, с љубављу? За верујућег човека то је обавезан дуг.
  • Пракса показује да чак и после неколико година заједничког живота, многи брачни парови немају јасну представу какве породичне односе би они хтели устроити. Ако о томе никада нисте причали једно с другим, време је да почнете. Разуме се, тај разговор се не може састојати из критика, замерки типа «ти не радиш тако како ја хоћу». Рефрен таквог разговора је – «шта свако од нас може да уради, да би нам заједно било лепо?». Крените од малог, немојте да градите наполеонске планове, немојте да журите да преправите све и свја. Учите се да пажљиво слушате блиског Вам човека. Сетите се да свако од вас носи печат опита својих родитеља и рођака, а он може да има веома озбиљне, реалне разлике, уосталом, као и у много ситница из којих се састоји домаћи живот. Немојте да дајете оцену који је од тих опита бољи или лошији – они су просто различити! Ви треба да се учите да преодолевате принесене стереотипе и да градите СВОЈ, непоновљиви опит!
  • И још нешто: када се конфликт већ «осећа» – пред почетак разговора узмите у руке свећу – и помолите се, својим речима, пред Вашом домаћом иконом. Дозволите Богу да дејствује у вашој породици.

Ми смо неколико пута напомињали о систему вредности, које утичу на живот сваког човека. У суштини то су – унутарњи орјентири, којима се човек управља при избору овог или оног правца делања. Од тога, шта заправо човек цени више од свега, и зависе ти односи, које он гради, па чак и његов живот у целини. Наравно, вредности има много, оне су веома различите и по називу и садржају: религиозне и секуларне, традиционалне и либералне, општечовечанске и националне итд. Човек сам бира шта сматра вредним, и како ће се оно односити са другим вредностима. Да би у породици била хармонија, важно је да све вредности у његовој души буду устројене јерархијски и непротивречиво.

Ниже желимо да приведемо као орјентир списак вредности функционалне породице.

Основне вредности у здравој породици су:
– духовни и личносни раст;

– стремљење к постојаном развићу;

– друштвено корисна делатност;

– заједничко стваралаштво;

– духовне и другарске везе с другим породицама;

– уважење у односиам;

– осећање породице као целине;

– узајамна подршка;

– осећање солидарности;

– узајамна подршка;

– заједнички одмор;

– поверење, часност и искреност у односима;

– здрав начин живота;

– блиски односи с рођацима;

Често утучени неуспесима у односима, уморни од конфликата, људи у очајању више не верују у то да се код њих нешто може изменити. Њима је веома потребан не само правилан савет, колико доступан пример тога како су промене могуће и како нису изнад њихових снага. Како се каже, за њих је боље један пут да виде него сто пута да чују. Зато за крај хоћу да вам «покажем» примере из живота наших савременика.
Резултат слика за семьи с детьми

Опыт. Как мы ухаживаем за своими мужьями (http://rebenok.by/community/index.php/topic,134166.0/nowap.html )

Опит 1.

«Када сам почела да за фудбалску утакмицу спремам у фрижидер 1-2 лименке пива (ако код мужа постоји зависност од алкохола онда је пиво искључено. Но суштина је јасна) + чинију кифли + узимам дете да не би сметало оцу да се ваља по каучу док гледа вољену утакмицу = мене су уздигли у ранг краљице))). Наравно то је само један део онога што радим. Све је то било тешко за мене, победити раздражење и схватити како је то важно за мужа и какво је то за њега пражљење и одмор… Било је тешко на почетку… А сада… А сада ми је тако симпатично када се он спрема за утакмицу, како гледа, како се нервира… И с каквим погледом гледа на мене и благодари ми за РАЗУМЕВАЊЕ онога што је за њега тако важно и за УВАЖАВАЊЕ његових интереса. Као захвалност сам добила много бонуса))) Фудбал је само пример…

  • За време јела отац свагда први сипа, затим мама, затим дете. То се коментарише и на том се концентрише пажња детета.
  • Када отац долази са посла, старамо се да га не затрпавамо са својим проблемима… Дајемо му да одахне пола часа. Јер ако се после посла још и деца обруше на њега, па и ја… Онда неће имати расположења ни жеље да навече са нама поприча, зато што се умор умножава за десетак пута!!!
  • Свагда се фокусира пажња детета на томе, како је отац добар и како он зарађује новац и обезбеђује нас.
  • Отац понекад ради по 18 сати на дан, и ја се никада не љутим, зато што знам како је за њега важно то што он ради, и како се он према томе одговорно понаша. Насупрот томе, хвалим га и говорим, како би ми без њега пропали и како је он уман!!! Уопште припадам људима за које није важна количина проведеног времена заједно, него квалитет.
  • Ако отац помаже по домаћинству, благодарна сам му и говорим му хвала. Мада искрено да кажем, немам потребу за помоћи. Умем да распоредим своје време и да све стигнем.
  • Са задовољством комуницирам с његовим друговима. Не стидим се да пред њима говорим како је мој муж најдивнији човек на свету и да га окружују дивни људи. Зато сам за дивне дргуове, знајући да ћете доћи, направила торту)))
  • Када муж говори слушам само њега.
  • Не ускачем са саветима чак и ако нисам сагласна с мужем. Дајем му могућност да ради како хоће. Верујем у њега и то му говорим. Ако већ сасвим нисам сагласна, могу му рећи нешто типа: «Не чини ли ти се да се може пробати још та варијанта…» или «Погледај, шта ти мислиш о том…», «Мени је веома важно знати твоје мишљење…», «Ја знам да бољи савет ни од кога нећу добити…» итд.
  • Старам се да будем лака за комуникацију, да се не жалим. Бивају дани када је расположење лоше и хоћу да убијем неког… Објашњавам мужу да ми је потребно да будем сама. И још сам нашла мноштво начина како да се са собом и својом главом изборим… Представљам себи море, идем по обали мора, лежем на песак итд…
  • Научила сам се да замолим мужа за нешто тако, како би му било пријатно испунити моју прозбу))) испунити и преиспунити)))… нешто типа: «Драги, бићу тако задовољна ако ти… Ти си тако добар и паметан», наравно после увек нагласим како је био добар и захвалим му се.

Уопште, јесте још много чега… Напомињаћу успут… Можда ће неком бити од користи!!! Ја волим, уважавам и гордим се својим мужем. Ја сам се томе дуго учила. Томе је дужна да се учи свака жена која хоће да буде вољена и срећна, то не долази заједно са заљубљеношћу и потписом у општини, над тим је потребно радити, радити на себи и учинити да то постане део твог живота.
Заузврат ја од мужа добијам: поверење, љубав, нежност (наравно, зар је могуће увредити ангелоподобну жену), уважавање мојих интереса и мог времена, уважавање мог труда, то да он жели да проводи време заједно са породицом, његову бригу и пажњу и још много-много што-шта…
Наравно, бива да се због ситница посвађамо… Но то бива тада, када је почнем да се заборављам и да се качим…))) Заинтересирала ме његова прича и ја улећем са својим саветима и намећем своје мишљење… И ту се одмах појављује отпор, негодовање. А све би се то могло предложити у другој форми, другим речима и све би било добро, и тада би послушао савет…
И још… Мужева је увек задња. Могу себи да напланирам шта угодно, но ако муж рече не, значи не. Ја не тражим разрешење – мени је интересантно његово мишљење и ја га пажљиво слушам. Дешава се да је у лошем располежењу па га понесе… У таквим моментима сам, такође, научила радити над собом, и да правилно реагујем на његове испаде, да се лепо љутим))) То веома помаже да се избегну конфликти у породици!!!»

Опит 2.
«Мој, на жалост (или на срећу), не воли фудбал, зато се озбиљно бави фотографијом. Ја сам се свагда дивила његовим фотографијама, и објективно сам их сматрала веома достојним, но тек недавно сам почела давати мужу комплименте, бојала сам се, да ће се погордити. И сада просто не разумем зашто га нисам хвалила, а тако је пријатно видети радосну искру у његовим очима. Сада му постојано говорим, како је – талентован, а главно је, ја у то искрено верујем.
Главни посао мог мужа је – индустријски алпинзам. То је доста опасан вид посла. Учим се да му свакодневно говорим, да се ја гордим тиме што имам тако одважног мужа. Њему је то пријатно и односи залазе на нови ниво.

Да и остале ситнице из којих се састоје узајамни односи у свакодневном животу.»

Опит 3.
«Ако мој муж дође кући невесео, као што се десило јуче, ја га срећем спокојно, не изричем претензије и незадовољство, помажем му да легне на постељу, стављам поред чашу топлог чаја са шећером и лимуном. Све то радим без раздражења и прекора (знам ја како неки праве од себе жртву, тешко уздишу и при том размишљају у себи: «види чак ни да заблагодари!»).
Ујутро, ако муж не мора да иде а посао, одводим дете у другу собу – дајем му да се добро наспава, зато што знам да ће му ујутро, највероватније, бити веома лоше. Муж свагда долази кући да ноћи, тако да је добра ствар, бар је кући, не мора нико да иде да га тражи. А тако лоше стање не бива чешће од једном у неколико месеци, и обично се то дешава случајно, тако да он зна да:
А) њему буде лоше;

Б) мени се то не свиђа;.

А још се  учвршћује јасна узрочно-последична веза:

жена – добро,

алкохол – лоше.

Сва моја непријатна преживљавања због тога што се муж напио, начисто су се избрисали синоћ када је у полусну рекао: «какву дивну и пажљиву жену имам».

Раније сам се понашала као нека вештица: почињала расправе, говорила да га мамурлук не ослобађа од обавеза по кући, да је сам крив, и да ми га уопште није жао, и друге гадости. А то није било исправно, тако да је и мени и њему при том било лоше. А сада сам ја задовољна, зато што он цени моју бригу, и све то НЕ ДОПРИНОСИ ТОМЕ ДА ТИ СЕ МУЖ ПЕЊЕ НА ГЛАВУ И ПОЧИЊЕ ДА ПИЈЕ ЈОШ ВИШЕ.»

Опит 4.
«Тачно!!! Ја још и супицу кувам следећи дан… И тешим га… Сви другови му завиде))) Пријатно је добијати од мушкараца комплименте «ти си нереално добра жена, таквих као ти не бива»;))) Муж ми постојано говори како се горди са мном, и ја сам почела да примећујем у његовим разговорима с друговима, како се он труди да свима исприча како је дивна његова жена…))) Да се оградим, мој муж је веома озбиљан, строг, властан, малоговорљив човек с веоооома тешким карактером за породични живот, и веома тешком судбином, који је прошао рат у Југославији, који је тамо изгубио пола породице, кућу, оца, другове итд… Моја свекрва и његова сестра све до сада не схавтају како ја са њим успевам да живим. До 30 године он се није женио, односе са женама је имао, но не тако много, зато што га нико дуго није могао трпети))). А мени је тако лако са њим… Волим га… И лечим његове душевне ране!!! И заузврат нам он даје сву Љубав и нежност која се скупила у њему дуго година.»

Опит 5.
«Волети свог мужа, бринути о њему, изражавати своју љубав на њему разумљивим речима и дејствима – то уопште не значи отказати се од себе, од своје личности, својих другова, рођака, жеља и стремљења! Савршено не!.. Као ангела могу да прихвате жену, која је Личност, јарка и интересантна, и која дарује мужу време, снагу, бригу и пажњу. А жену која ничим није занимљива, која испуњава улогу послуге у кући, прихватају управо тако – као ствар?».

Аутори :

Слобин Глеб Валеревичпсихолог центра социалного обслуживањя 
Свештеник Агапиј, Беларус помоћ породицама при наличју алкохолне (наркотичке) зависности.

Погледајте још  Признаци нездраве (дисфункционалне) породице

http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=2290

Наш сабеседник је – породични психолог, професор психологије Православного Свето-Тихоновског гуманитарног университета, аутор је неколико психолошких тренинга за родитеље, Татјана Борисовна Крамаренко. Међу онима који делазе код ње на консултације, не мало је и православних, верујућих. Гoворићемо о томе, да ли је могуће уједно желети срећу у овом животу и спасење душe, постоје ли границе праштању и трпљењу у породичном животу и каква је мера одговорности родитеља за децу.
МАЈА КУЧЕРСКАЈА
 Татјана Борисовна Крамаренко
Видети себе: у плену «православних погледа на свет»
– К вама, како се види, чешће него код других ваших колега долазе верујући православни људи, углавном су то жене. Да ли би могли да у општим  цртама опишете средњестатистички портрет ваше сабеседнице у марами?
– Могу рећи да жене «у марамама» код мене не залазе. Из разних разлога. Те које заиста одговарају том образу – смирене, кротке, које носе свој хришћански крст, немају потребу за мном.
Ма како им живот био тежак, оне имају унутарње основе да га не мењају. Он за њих може бити не само издржљив (тј. да имају довољно снаге да трпе), него чак и радостан, ако у том трпљењу постоји смисао, ако се кроз невоље човек приближава Богу, осећа Његово присутство у свом животу. Говоре, где се умножи скорб, тамо изобилује благодат. Други, код којих тешки услови живота не изазивају ништа друго осим унутарњег ропота, можда би и пошли к психологу, но…
– Баћушка није благословио?
– Да, често и Баћушка. То је уопшет распрострањено мишљење у православној средини: психолог те неће ничему доброму научити, него ће још стати и «од Бога да те одвраћа». И заиста, шта он може помоћи ако «чак ни Бог мени није помогао? Ево молим се, исповедам, причешћујем, а униније (гневљивост, блудне мисли, жеља да умрем итд.) ме не напуштају?». А можда би неко, не нашавши решење својих проблема у Цркви, и пошао психологу, но нема се новаца, а те услуге се плаћају и нису баш јефтине.
– Свеједно је та опрезност разумљива, има разних психолога, и разним путевима воде човека, понекад веома чудним путевима, техникама, зар не?
– Да. И свеједно то не значи да су сви психолози опасни. Постоје и православни психолози[1], који, такођер, «пред Богом ходе» и старају се да свој посао ускладе са заповастима Божијим.
И свеједно када загусти, чак и православни људи иду код психолога. У већини случајева су то, наравно, жене (мушкарци се уопште ређе обраћају к психолозима). Моје «жене у марамама» – су обично са различитим степеном уцрковљења – које размишљају својом главом, које схватају да је психолог исто такав специјалист у својој области, као и доктор-кардиолог, гонеколог, правник – у својој. Многе од њих су часно покушавале да реше свој проблем искључиво «духовним средствима» – молећи се, исповедајући се, причешћујући се, но ситуација се није мењала, и више нису имале снаге.
– Чудно, а шта је са оним «вера твоја спала те је»? Како вера може да не спаси, молитва да не избави?
– И спасава, и избавља – таквим примерима нема броја, но превише често се показује да су људи заложници својих искажених представа о тој истој вери, о православљу. И годинама живе у плену својих тзв. Православних погледа, у којима од православља, од хришћанства није остало скоро ништа.
То се обично дешава када се к Јеванђељу или мислима светих отаца смеша нешто што савршено искажује њихову суштину. Као и задатак са шест шибица, из којих треба да се сложе четири троугла. Нисте пробали? Задатак је нерешив ако троугле покушвате да направите у једној равни. А у тродимензијалном простору решење се налази одмах – тространа пирамида. У задатку нема таквог ограничења, да се ради у једној равни, човек је тако схватио, сам принео у задатак такав услов. И учинио задатак безнадежним, нерешивим.
Таквих «одсебетина»[2] у погледу имају сви људи, но упрао се «православни» веома противе покушајима да се они преосмотре, да се подвргну анализи њихови погледи, да се код њих нађе та кашика горечи која цело буре меда поквари. Сматрајући свој поглед и убеђења хришћанским, тј истинитим, они блокирају саму могућност да увиде та невољна, несвесна искажења истина, па оне су у њиховим очима освећене ауторитетом Цркве.
– Какве погледе, на пример, и убеђења?
– На пример, «циљ живота за хришћанина је – спасење душе». С чим ту да се спори? Но видите пројашњава се да, спасавати се – значи непрестано трпети и мучити се. Ако се не мучиш нећеш се спасити. Зато, боље, ја ћу тајно да мрзим свога мужа, маштати ноћима «само кад би умро, и ја би била часна удовица!» и свеједно живити с њим, зато што је «развести се – грех».
Тешко да је то више спасавајуће него часно признати самој себи: «Мој живот с мужем не би био тако мучан за мене када ја не би трпела то и то, правећи се да је све «нормално», када би дала мужу могућност да сазна како на самом делу стоје ствари». Јер држећи у заблуди мужа тј. обмањујући га, разумете, обмањујући га, тешко да ја тако испуњујем свој «хришћански дуг трпљења». Но ако признамо да, «трпети» по цену мржње – никако није врлина, да неке ствари не треба трпети јер је обома штетно, тада ће се ослободити нове силе за главно, за љубав.
Или друга «истина» – о свепраштању. «Треба све опраштати!», – говори таква «православна» жена, скривајући од мужа своје увреде и накупљајући их. Да, треба праштати, но зашто не казати човеку да он редовно, не схватајући то, стаје теби на жуљ? Јер, можда он то и не буде радио ако сазна како заиста стоје ствари, ако види реакцију. У психологији се то зове «дати обратну везу».
К чему у пракси приводи такво «свепраштање»? К скривеној, затајеној мржњи према увредиоцу, зато што «праштати» и «сакривати увреду» није једно те исто. Човек може без замарања да понавља: «Не треба да се вређам, дужан сам да све опраштам», не замећујући да све то не приводи ка праштању. Како говоре на Истоку, ако и сто пута кажеш «алва», од тога у устима слађе не бива.
– Зиста је тешко не увидети све то у себи – мржњу, обману, искажења. Како је то уопште могуће?
– Ма како то чудно звучало, неретко се показује да је увидети себе без улепшавања лакше људима који не сматрају себе верујућима. «Православни» (под наводницима – зато што су многи од нас од тога далеко) су сувише чврсто уверени у своју исправност, у то да их њихова вера аутоматски обезбеђује системом правилних поступака, форми понашања и савршено штити од сумњи, сумњи у себе. Зато су управо «православни», са унутарњом часношћу (искреношћу), ма како то звучало чудно, танки.
Мада, рекло би се, спасење душе управо тога и треба, часног, пажљивог поглед на то шта се у њој, у души твори. Ми у молитви просимо: «О Господе, дај ми да будем свесан грехова својих!»[3], иначе за шта да се кајем, шта да исправљам (с Божијом помоћу) у себи, ако нисам свестан унутарњег стање своје душе?
– Видети себе, и исповест заправо томе учи. Но како се научити, јер то је, рећи ћи поново, страшно сложно!
– Сложно је зато што је далеко лакше сакрити се иза слова, иза форме. Агресиван муж оправдава своје разуздано понашање заповешћу «жена да се боји мужа свога». Чега се на самом делу треба бојати жена? Да огорчи свога мужа, да изгуби његову љубав (ту је иста ствар као и са «страхом Господњим»). Но мужу је удобније мислити да је у тој заповести главно да се жена боји мужа, а то значи да жену треба плашити.
«Православни» често претпсостављају затворити очи на то, како ствари стоје на самом делу, још и због тога, што себи задају исувише висок циљ, старајући се да буду «пре времена свети» тј. понашати се с форамлне тачке гледишта правилно, беспрекорно. Но усредсређујући се на спољашњем благочестију, човек губи доступ ка свом унутарњем свету, престаје да види покрете своје душе.
– Да ли сам исправно разумела, да се у томе и састоји ваш посао, помоћи човеку да увиди себе, своју душу?
– И у томе такођер. Зависи са чим човек долази, са каквим проблемом.
 on protiv nje
Породична срећа: Насиље се не сме прихватати
– Сви желе да буду срећни: и верујући и неверујући. То је тако природно и разумљиво, и свједно је у православној средини распострањено убеђење: не само од среће живи човек. Земаљска срећа – није наш циљ, ми хоћемо више, наш циљ је – бити са Богом, спасававати се и томе се радовати.
– А шта овде противречи спасењу душе? Ево узела сам из енциклопедије дефиницију среће. Показало се да је то, стање човека које одговара највеће унутарње задовољство животном ситуациом, пуноћа и осмишљеност живота, остварење свог човечанског назначења.
– То јест срећа је – стање хармоније? Ако ограничимо питање о срећи оквирима породичног живота – како ту хармонију достићи у породици? Како победити рутинске односе, да ли треба ломити годинама изграђиване улоге у породичном животу?
– Уопште није обавезно потребно ломити их! Улоге су такођер нужне, у суштини то су «фолклорна правила» како је човек дужан да се понаша да би испуњаво неку функцију. Није обавезно да то буде функција матере или жене. И ако очекиване улоге супруга одговарају једно другом, не ничу проблеми.
Шта се тиче «рецепта за срећу», хајде да се ослонимо на њену дефиницију. Шта је ту главно? Унутарње задовољство или, како сте исправно заметили, стање када се човек налази у сагласности са целим светом, у хармонији са њим. И, у првом реду, са самим собом. Задовољство – није циљ, него последица, разултат хармоничних односа човека са светом, усаглашеност с њим. Ето, ка томе и треба да стремимо.  Стремљење ка срећи није стремљење ка задовољству. Да би били у хармонији са светом, треба да се ка њему «приближавамо» тј. и потрудити се, и ограничити себе у нечему, прилагодити се, свој звук са звуцима ближњих, стремећи не толико ка унисону (то је досадно!), него ка сложном многогласју, са-гласију.
– Поменули сте да се жене чешће обраћају психологу. Може ли жена, сама, својим усиљем напунити срећом свој живот и живот своје породице? 
– Мислим да је то могуће, није тек тако Серафим Саровски говорио: «Стекни дух миран, и тисуће око тебе ће се спасити»! Лако ли је то? Наравно, није? Да ли сви имају снаге за то? Такођер, тешко да да. Но да би то стало могућим, жени је неопходно да постане свесна своје улоге у породици, улоге стројитељке и чуварке породичног огњишта. И да се стреми да је испуни. При правилном унутарњем настројењу то и није тако тешко. А може бити да уопште није тешко, него лако и радосно.
У Киплинга, нпр. постоји, уопште не православни, но потпуно тачан образ правилног настројења жене. У сказки (причи) о мачки, која лута сама по себи. Управо у стању хармоније са светом жени се открива сусштина и предназначење окружујућих је створења, њихове потребе и то, како је могуће установити са њима добре и узајамно корисне односе.
– Интересантно је, колико је важно да стројитељка и чуварка породичног огњишта уме да трпи? Без трпљења у породичном животу јасно је да неће проћи, «носите бремена једни дригих и тако испуните закон Христов», но до којег степена треба трпети? Шта је то што, свеједно, не треба трпети?
– То свако одлучује сам. Не, да одлучује, него осећа, шта он може да трпи, а шта не. Говоре тако, шта је руском добро то је њемцу смрт. Да и шта значи ношење терета, чему призива апостол? Терет – то је тежак удео, бреме, и уопште то није блесав карактер или распуштеност. Помагајте једно другом носити свој удео кроз живот, ето о чему, чини ми се, овде иде реч.
Да и шта занчи трпети? Мучити се? Или односити се трпељиво, тј. кротко, ка особеностима карактера својих блиских, не покушавајући да их измениш, преправиш? Схавтати да су сви људи различити, и да од зеца никако не можеш да направиш тигра, а од тигра – зеца? Наравно такво трпљење је неопходно. Но Ви имате у виду нешто друго. Шта не треба приихватати? Насиље.
Бог нам је свима дао слободу воље и на њу не претендује, не приморава нас насилно ка добру, ка чувању заповести итд. Откуд ми себи такво нешто дозвољавамо? Граница моје слободе пролазе тамо где почиње слобода воље другог човека. Могу да поступам како сматрам за нужно, ако од тога не страда други човек, ако се не нарушава његова воља.
– Ну, да, но само што почне та борба за границе, за своју територију – одмах настаје рат. Ту је, вероватно, важно прнаћи на какав начин, у каквој форми давати отпор? Или ви сматрате да су отворена војна дејства – нормала?
– У каквој форми? Наравно, у словесној. Само фразе типа «Како смеш са мном да тако разговараш?!» не само да не помажу, него су чак и штетне. Реч треба да буде спокојна и тврда. «Ја не могу да тако поступам» (при услову да заиста не могу да поступам другачије) или «Ја ћу урадити то и то, заато што сматрам да је то нужно (правнилно, правично итд.)», при услову да то не нарушава права и интересе другог човека. Требамо се научити да ценимо вољу другог исто као и своју. Може бити да то и јесте једна од форми испуњавања заповести «љуби ближњега свога као самог себе».
Што се тиче ратних дејстава, овде је одговор прост (само га је испуњавати тешко) – не желиш ратовати не ратуј. Познато је да је рат лакше започети него зауставити. Агресија порађа контра агресију (као одговор), тражи освету за ненесену увреду – ниче порочни зачарани круг, којега није лако прекинути зато што свако од супруга види само агресију партнера, но не види своју. Или види и своју, но сматра је оправданом, јеро он «само одговара»  на узнемиравање, увреде или како сада говоре, «најезду» другог.
Породичне битке се тако дуго воде зато што сваки од супруга сматра да је он у праву, а други да није. Свако хоће да настоји на своме, да натера другог да призна његову «правду». Хоће победу.
девојчица држи свећу
Деца: невољник – не богомољник
– Ту победу правосални родитељи хоће да одрже и над сопственом децом. Многе православне маме забрињава како ће да одговарају за децу на Страшном суду, и тиме оправдавају своје насиље над њима.
– Свако од њих неће одговарати за поступке деце, којима је Бог дао слободну вољу, него за своје сопствене, за то, каквом мајка је она била. И «чадородијем жена спасаетсја» не зато што је носила и родила, него зато што материнство код жене (обично!) буди способност ка самоодрицању, избавља од егоизма. Могућност испуњења заповести «волети другог као себе самог» матери се даје самом природом – то је посебно јарко видно у случајевима са болесном децом, којих мајке често воле не само као себе, него више од себе.
Но «православна» матер може да пренебрегава своје материнске обавезе, да запусти домаћа дела, прикривајући се тиме, што је «добри део» изабрала – хођење у храм, поклоничка путовања итд. – као Марија, а не као Марта, која се «брине о трулежном», или тиме, што се «на празник ништа не сме радити, грех је». Наравно, лењива може бити не само «православна» мајка, но код других, у крајњем случају, нема тако уважавајућег «оправдања».
– А ако дете не жели да иде у цркву? Треба га уговарати, подкупљивати или га пустити? На пример, детету је четри-пет година?
– Мислим да треба поћи од тога да дете од пет година није у стању да сазнатељно «ходи у храм». Може ли он туда поћи сам, без маме? Не. Схвата ли он смисао причешћа? Може ли да учестввује у саборној молитви, да разуме њен дубљи смисао за време Богослужења? Тешко да да. Је ли потребно да дете иде у цркву, а да и не разуме шта се тамо дешава? Да би се причестио? Наравно да да, ако хоћемо што би наша деца били чланови Цркве као Тела Христова, како би Му се присајединили кроз причешће, како би упијали у себе наш однос према храму, служби, причешћу, православљу. А то је могуће само у том случају, ако је детету с мајком лепо. И ако је њему са мајком лепо, онда је њему практички свеједно, где ће бити – у кући, на улици, у храму.
Дете које хоће да иде у храм, хоће то зато што туда иде његова мама (или отац, ако с оцем постоји такав контакт). Контакт с дететом, способност родитеља осећати потребе детета и одговарати на њих – залог је тога, да ће дете прихватити то што родитељи хоће у њега да «положе».
– С малом децом је сво јасно, но када они израсту, у младалачким узрасту они често отказују да иду у цркву, бунтују. Може ли се, је ли потребно ту нешто чинити?
– Мени се чини да то није бунт против цркве као такве, него против принуђавања. Невољник[4], говоре – није богомољник, но ми из страха, да ће се дете «одбити од храма», «упасти у саблазни овога света и погинути», вршимо насиље на његову слободу савести. Страх је, уопште, лош саветник. И нема никакве директне зависности између тога ходи ли наше дете данас, под нашим притиском, у храм или не, и тога, шта ће «из њега израсти».
Многи од нас, садашњих верујућих, су одрасли уопште у атеситичким породицама, нису веровали у Бога, свеједно, Господ, како се каже, и нас је привео. Како онда миослите да ће Он да остави без бриге нашу децу? Верујте сами, и ваш пример неће да остане непримећен. Но верујте, а не машите само рукама, крстећи се свако мало или помињући име Господње всуе (узалуд). Радите на соби, Господ неће да уместо нас ради наш посао, зато што смо ми с њим сарадноци.
– За последњих двадесет година свет се опет силно изменио, између осталог и односи међу половима су се почели осмишљавати другачије. Чак и у серијалима, књигама за омладину, свугде. Деца нису слепа, како им помоћи да сачувају целомудрије, не превраћајући их у биљке из стаклене баште, како их снабдети имунитетом?
– Имунитет треба «тренирати» (шала). Постојаност према разним «вредностима» у стерилној атмосфери се не гради, да и под «стакленим звоном» дете свеједно не можеш задржати. У свету је уопште много опасности, много ризика, зато треба учити дете, било ког узраста, да разликује добро од зла, да би могло да даје оцену разним појавама у животу, да чини свој свесан избор у односу према њима. Како би могао да противстане (се супротстави) притиску референтне групе – значајних за њега људи, друштву из улице, друштву из школе – или реклами.
А за то је потребно учити га да има своје мишљење и при неопходности да га заступа. Они треба да знају и наше мишљење по поводу спорних, оштрих питања, и наш однос ка «саблазнима», но на њих дете било ког узраста, може да обрати пажњу само ако су мајка или отац – за њега најзначајнији људи. А да би остали таквим за нашу децу, дужни смо чувати оно најглавније – поверење детета према нама, контакт с њим.
[1] православни психолог Сања Станковић www.imanade.org/
[2] од-себе, нешто своје
[3] молитва св. Јефрема Сирина
[4] Не од своје воље, на силу.
Мишљење аутора може да се не слаже са позицијом редакције.

Семейный психолог: «С внутренней честностью именно у православных слабовато»