Док шетамо улицом, све чешће можемо видети људе који гледају ка земљи, не зато што су лошег расположења, већ зато што гледају у екране мобилних телефона. Научници упозоравају да такав положај може довести до озбиљних оштећења на кичми и врату. У једном скорашњем тексту у дневном листу ,,Политика“, новинар Александар Апостоловски је говорећи о томе, између осталог, шаљиво устврдио: ,,Мој покушај да живим животом наших предака, било је то пре четврт века, претворио се у бајку. Коначно сам уздигнуте главе прошетао куче.“

Continue reading „Мобилни телефони и ми“

(Овај текст је већ био објављен у мом преводу 19. јануара 2015.  Случајно сам наишао на други превод, који је вероватно и бољи од мога. Ранији текст «Враџбине, урок? Муж пије? Деца болесна?»  или о значењу психологије у православљу)

svestenik Agapije
Јеромонах Агапије (Голуб)

Кад ми приђе још једна у низу породица и упита: „Да ли можемо да попричамо с Вама?“ — скоро увек знам о чему ће бити речи. Ретко грешим. Сви имају исте животне проблеме. И ни социјални статус, ни ниво образовања, ни степен религиозности не играју већу улогу.
Главна питања су болести (укључујући алкохолизам и наркоманију) и неслога у породици. Често су ове теме међусобно повезане. Али, питања се не постављају директно. Прво се чује реченица: „Неко нас је урекао или је бацио чини.“ У складу с тим моле — за молитве за истеривање злих духова, за молебан, да им се чита Јеванђеље изнад главе, да се препоручи нека „светиња“, распитују се које молитве сами да читају. Continue reading „„Да ли нас је неко урекао или су бачене чини?“ (део први)“

Како раде групе 12 Корака

 …Притом се често открива да је алкохол на самом делу – само надводни део леденог брега, да је неретко пијанство блиског човека само помагало са се сакрију дубока унутарпородична противречја, да је алкохол само давао могућност да се на алкохоличара свали кривица за сопствено неумеће бити срећним и бринути се о себи…

Žena izvlači muža

Православним хришћанима о  Ал-Анону (програму 12 Корака) – 1 део  Иеромонах Агапије.

Прво са чим се упознаје новопридошли у групи јесу – Кораци оздрављења и духовног раста:

  1. Признали смо да смо беспомоћни пред алкохолом и да не можемо да управљамо нашим животима
  2. Поверовали смо да сила која је јача од нас може да нам врати здрав разум
  3. Одлучили смо да своју вољу и живот препустимо Богу, онако како Га ми схватамо
  4. Преиспитали смо себе и направили храбар морални инвентар нашег бића
  5. Признали смо Богу, себи и људима праву природу наших грешака (заблуда)
  6. Потпуно смо спремни да дозволимо Богу да нам помогне и уклони наше мане
  7. Смирено молимо Бога да исправи све наше недостатке
  8. Направили смо листу људи које смо повредили и вољни смо да према њима те грешке исправимо
  9. У директним контактима са тим људима исправили смо грешке кад год је то било могуће, осим ако би то повредило њих или неке друге особе
  10. Настављамо са нашим личним инвентаром и када нешто згрешимо, одмах признамо
  11. Тражимо кроз молитве и медитацију да побољшамо наш свестан контакт са Богом онако како Га ми схватамо, молећи се само за спознају Божије воље за нас и да нам да снаге да ту вољу спроведемо
  12. Духовно пробуђени после ових корака, ми покушавамо да пренесемо ову поруку другима, као и да примењујемо ове принципе у свим областима нашег живота.

При простом читању тих корака може се стећи илузија: „Да, ја сам већ половину  корака и тако урадио/ла, а за осталу половину ће ми требати још две недеље. И, групе ми ради тога нису потребне“. Но када исти тај читатељ слуша о опиту рада на корацима од чланова удружења, у групи, тада му је и самом смешна његова наивност, схватајући колико је још труда пред њим, и како кораци уопште нису једноставни за савлађивање, посебно они први, без обзира на то што су једноствно формулисани.

Тешкоћа прихватања програма – је у његовој усмерености на унутарњи свет човека и на неопходност одвајања времена за њега. Породична болест алкохолизма се појављује у свакодневним делима, начину реаговања (понашању), мислима, осећањима, одражава се на религиозну страну живота. Зато и програм подразумева своју примену у свакодневном животу, у свим њеним сферама. А за то је потребна постојана пажња над собом и анализа свог опита. Веома је корисно чак и нужно делити своје успехе и неуспехе с другим људима, који се налазе у истом том програму, изучавати литературу удружења, у којој се одражава веома богат опит чланова групе. А већина нас није навикла на унутарњи рад над собом. Лакше га је заменити формалним посећивањем састанака једном недељно.

Провешћу паралелу са животом у Цркви: могу се научити сви постови, знати наизуст вечерње и јутарње молитве, но притом бити савршено неспособан да савладаш своју раздражљивост, гневљивост, осуђивање. Уместо реалног опраштања лакше је научити се потискивати и сакривати од себе постојеће увреде, које ће у тајним дубинама душе да разједају човека. Редовно се исповедати и притом заборавити на радост истинског, очишчујућег покајања. Зашто? Спољашње – је свагда лакше. А наша цивилизација само подиграва нашој екстравертности, управљености на спољашње ствари, на штету унутарњег света.

Тако да су духовни опит православља и удружења веома слични, јер окрећу човека к сопственом срцу, уче како обрести (стећи) целосност, целовитост ума и срца.

О односима програма с православљем може се рећи и више. На програм „12 Корака“ можемо да гледамо као на приводећи механизам, који помаже да се боље схвати закон Јеванђеља и опит отаца Цркве, човеку који је васпитан ван религиозне културе и човеку с болесним мишљењем као последице алкохолизма или увучености у алкохолизам ближњег – и да тај закон затим примењује у свакодневници. Другим речима, програм се меже назвати – мостић у Цркву.

Коренита разлика је да: програм не може да приведе ка обожењу, ка том Царству Христовом које је, по речима св. Писма, „унутар нас“, и које ће се у пуноћи јавити при Његовом Другом Доласку. Пут ка том Царству је – у Цркви, која и јесте живот у Христу. Но то и није задатак програма Ал-Анон. Он припада земној равни и може само да припреми човека за поиск Вертикале, да укаже на њено постојање, но сама Вертикала је ван њега. Ако дубље изучимо програм – сав он призива да се он сам превазиђе и да се иде даље. Програм побуђује религиозну жеђ (код оних који су способни да је осете) – жеђ за Богом. Но даље – то је пут религије. А умеће бити часан (сикрен), опит самоанализа и самокритике, чему прогам обучава, ће помоћи да се у религиозној сфери чини мање грешака и да се брже извлаче из заблуда, којих је тако много у нашим представама о православњу. За оне који су васпитани у атеистичком, агностичком и  окултном окружењу, то није мала ствар.

Покушаћу да укратко изложим своје схватање тих Корака, ослањајући се на изучавање литературе Ал-Анона и на опит посећивања отворених група сабрања Ал-Анон.

Многи људи, који међу својим блиским и друговима имају зависнике од алкохола или наркотика, сматрају да најбољи начин на који му могу помоћи да постане трезан и заједно с тим да достигне срећу јесте тај – да се сами жртвовују (самопожртвованост) у корист објекта, около којег се врти сав њихов живот. Свеједно, после дужег времена они откривају да све њихове снаге које су протраћене на зависника, не заустављају болест која наставља да прогресира, а они сами су притом потпуно изнемогли. Тек тада се они почињи обраћати ка специјалистима или у Ал-Анон. И схватају да такво њихово понашање није врлина, него симптом њихове сопствене болести. Да је све то што су они чинили у односу према алкохоличару (погледај тачке у претходној глави) – било наметнуто болешћу.

Болест алкохолизма, посебно на својим првим стадијумима, неспособна је да се развија без благопријатних услова. И зато, као прво, она намеће своје улоге блиским у окружењу алкохоличара, хранећи се на њихов рачун.

Два основна оружја болести су:

  • Способност да се изазове гнев код ближњег, што води ка нептријатељским испадима у односу на алкохол, тоталном морализаторству (држању лекција о моралу) покушајима да се успостави контрола над његовим понашањем;
  • Способност да се изазове страх за њега, што доводи до бриге о њему и неутрализације последица његовог понашања – крећући од „кућне инфузије“ до плаћања казни за њега и плаћања дугова на факултету како га не би искључили.

Фактички, породица постаје драмско позориште, где је режисер – субличност алкохоличара, а чланови породице су – послушни актери, који играју улоге које ја називам „жртва – мученица“, „агресор“, „спасатељ“. К чему приводе те улоге, већ је било описано.

Једна од кључних речи у оздрављењу од породичне болести сазависности – јесте одстрањење (ка којему и води Први Корак Ал-Анона). Управо оно даје могућонст рођацима зависника да прекину своју игру у драмском позоришту, да се „охладе“, да увиде ситуацију с дистанце, да се преорјентишу на рад над сопственим грешкама. У Ал-Анону говоре: нисмо ми узрок алкохолизма, нама није дано да излечимо алкохолизам, и ми не можемо да контролишемо ту болест. Ми смо немоћни (бесилни) пред алкохолом. А подчинивши свој живот алкохолизму ближњег – ми смо изгубли контролу над својим осећањима, емоцијама, над сопственим понашањем и мишљењем. И то треба часно признати и прихватити – како своју немоћ, тако и изгубљену контролу над самим собом.

Свеједно, окружење алкохоличара управо принцип одстрањења најтеже прихвата. Често на почетку разговора његови рођаци говоре да су спремни „на све“. Пракса је показала да ићи „на све“ – значи покушати „нешто с њим урадити“. То „на све“ у њиховим устима значи све што угодно, осим оног истински важног – одстранити се и оздрављати од свог сопственог дела породичне болести. „Ако се ја уморим – небо ће да падне“ – тако се може изразити њихово унутарње осећање. К том још и неискусни у даној области свештеници такође говоре о неопходности „ношења крста“ живота с алкохоличаром, о трпљењу, о жртвености ради тог несрећног ближњег. О неопходности ношења за њега појачаног подвига молитве, поклона, поклоничких путовања. Зар и Јеванђеље к том не призива?

На позадини таквих уверења предлог одстрањења пре звучи као лелујање ваздуха либералне психологије, која је сва прожета „индивидуалистичким егоизмом“. У вези с тим хоћу да заметим:

Одстранити се – не значи устранити се. Не значи оставити га на вољу судбини, него направити разумну дистанцу која ће бити корисна за све чланове породице. Која ће дозволити оделити човека од његове болести и, не дозвољавајући последњој да нас разруши, сачувати према самом човеку љубав и уважење. Ипак, како је пракса показала, с временом љубав и уважење исчезавају и умиру, а често и – заувек. Но не одмах него – после многих година „жртвеног“ живота.

Сумираћу суштину Првог корака. Рођаци алкохоличара су многе године приносили на жртву алкохолизму време, здравље, финансије, социјалне интересе и контакте, сву своју пажњу. Они су се осећали као мученици, спаситељи: „Он ће без мене пропасти!..“ И сада признати и прихватити, да су  и они, на самом делу, исто тако немоћни као и сам зависник? Није мали ударац по осећању „незаменивости“ и „нужности“. Но ако хоћемо да часно погледамо на ситуацију – њихов сопствени живот као и зависника, давно је изашао испод контроле, њихове емоције и реакције су постале неуправљиве, и они се превраћају – или су се већ превратили – у додатак тој истој болести. И само с пуним сазнањем и прихватањем тог факта могућ је старт ка новом животу.

Тај корак говори о врлини смирења. О неопходности да се престане са сматрањем себе „спремном борити се до краја“. Ако не престанем да се уздам на „ја сам(а)“, онда и нећу моћи да се, признајући пораз, обратим – истински – за помоћ. Све док још остаје нада да ћу се ја „сам изборити“ или да ће се „само собом некако зауставити“ – ја се не могу истински открити за Бога.

То је сазвучно (сагласно) хришћанству. Не могу сам да победим грех и његове последице (смрт). И зато ми је потребан Спаситељ. Не наставник или морални учитељ, него управо – Спаситељ. Но да бих ја прихватио Спаситеља, најпре је потребно схватити да сам смртно болестан – грехом. А ако – „нисам крао, нисам убијао, живим као и сви други“ и уопште, ја сам више мање нормалан човек, онда могу да прихватим Христа као учитеља древности, чак и као Бога… Но не као Спаситеља. Зашто мене спасавати, ако ја не осећам да тонем? Зато царство Христово и наслеђују нишчи духом – ти који за себе знају да су падши (пали), и зато жаждут спасења (жарко желе спасења).

Управо сазнање да се својим силама не можемо „извући“ дозвољава човеку, који је одрастао у безрелигиозној или формално-обредној православној средини, да обрати свој поглед на Небо. А у удружењу он среће људе, који су прошли одређени пут, и који говоре за себе, да „нисам ја бог (богиња)“, но постоји Сила већа од нас, Која може да нам врати изгубљено здравомислије (трезвено прихватање реалности, без чега је немогућ духовни раст) и целосност живота (Други Корак). Свако ту Силу постиже у њему даној мери. Но у Корацима се једнозначно говори, да је то – Личност, способна да прими наше молитве и спремна да нам крене у сусрет. Нови члан види те промене што су произашле или происходе у животу тих људи, и почиње да схвата да је: то што они говоре – истина. „И нека ја и не знам каква је то Сила, но Њу вреди прихватити, Њој се вреди поверити“. Тако човек излази из свог „панцира“ и постепено се открива Сунцу. И тада – он види како се и њега дотичу преображавајући зраци. То укрепљује његово поверење у Вишу Силу, Коју он сада смело може назвати Богом, Коме се учи да препушта своју вољу и живот.

Препуштање воље (Трећи Корак) – следећи важан етап. Почевши да оздрављују блиски и другови алкохоличара су се убедили на личном опиту, да њихова воља није просто болесна него је  она – постала инструмент у рукама болести. Зато је било какав покушај оздравити „снагом воље“ ништа више него – самообмана. И потребно је учити се одсецати је, подчињавати се савршеној и благој вољи љубећег нас Бога. Тако програм потпуно подводи к Јеванђељу – „одреците се себе … и следите за Мном“; „Сами себе и сав живот свој Христу Богу предајмо“.

А даље – почиње пипав рад над собом. За време живота пред алкохоличара накупља се немало осећања кривице, стида, туге, увреда, злобе. Они су често толико снажни да се изливају на оне који их окружују. Погледати на све те „наносе“ је застрашујуће. Зато тек сада, када је пришло сазнање да човек није сам и да постоји Бог, Чија је Љубав већа од грехова, и да нема греха који се не може опростити – могуће је опирући се на Његову помоћ и подршку другова из групе, часно, и притом безопасно за сопствену психу, завирити у своју душу, почети се занимати анализом свог живота и карактера и почети рад над поновним успостављањем (востановљењем) своје личности. Притом се често открива да је алкохол на самом делу – само надводни део леденог брега, да је неретко пијанство блиског човека само помагало са се сакрију дубока унутарпородична противречја, да је алкохол само давао могућност да се на алкохоличара свали кривица за сопствено неумеће бити срећним и бринути се о себи… Но у Четвртом Кораку – се не ради само са недостатцима карактера и моралним грешкама. Они који га проходе откривају у себи и те таленте, достојанства и истинске врлине, које су код њих присутне да би се касније могли на њих ослањати у процесу духовног развоја.

Благодарећи тој анализи открива се огромно поље за рада над цртама свог карактера и начином мишљења. Но много тога се боље види са стране, тако и на започетом раду над собом може да нас обмане ранији начин мишљења, болест ће свеједно покушавати да узме своје, и нека „враћања уназад“, „падови“, су практично неизбежни. У вези с тим на даном путу су веома корисне руке и очи пријатеља који тај пут већ зна. Његова помоћ ће да буде незамењива. Тако се осим групе појављује и појам наставништва, тј. предавање опита „од срца к срцу“. Наставништво се другачије још назива и спонзорство. Но не у савременом смислу те речи него у буквалном. Спонзор на латинском значи „гарант, покровитељ“. Другим речима, функција спонзора је иста као и кума на крштењу – помагати и подржавати у духовном расту.

Кораци се продужују скроз до дела покајања (упореди с проповеђу св. Јована Крститеља) – надокнада нанесене штете, где је то могуће, – и до све дубљег тражења Бога. А радост проналаска новог живота побуђује да се тај опит носи онима који још страдају од болести:  „Достигавши духовно буђење ка којему су нас привели наши кораци, стремимо да донесемо смисао наших идеја до других људи и да применимо те принципе у свим нашим делима“…

Без обзира на то што програм води ка религиозном опиту, сама удружења која раде по њему, принципијално се држе пострани од било које конфесије. У томе постоје три позитивна момента.

Први: у противном случају та удружења би лако могла да се преврате у још једну протестантску организацију или чак да се изроде у секту.

Други: то дозвољава да се група не увлачи у религиозне спорове и да се пажљиво односи према (без)религиозним убеђењима других, те да појединац може своју сопствену религиозну индентификацију да чува од било каквих туђих насртаја.

Трећи: благодарећи својој дистанци од протестантизма, програм је откривен традиционалним конфесијама, међу којима и православљу. Тј. при чувању групе Ал-Анон као такве ванконфесионалне, њеним члановима је лакше схатити и прихватити хришћанство. Зато, са моје тачке гледишта, било би веома пожељно када би свештеници научили да гледају на удружења без предубеђења и када би за потребе састанака изнајмљивали просторије при храмовима. А сами да буду спремни, када их позову – да са њима поделе духовни потенцијал православља. Свештенослужитељи ће, такође, од тога имати корист – имаће куда да са спокојном савешћу упуте на квалитетну помоћ многобројне страдајуће мајке и жене алкохоличара, а не да се сами баве тим проблемом, који захтева много времена, трпљења и одређених специјалних знања. А парохија се, притом, може попунити и новим активним члановима…

Пример такве позитивне отворености према удружењима јесте – семинар „Анстасис“ у Белорусији (Жировичи), који се одржава у току већ неколико година. У оквиру семинара многи чланови удружења АА, Ал-Анон, АН са задовољством посећују манастирско богослужење, исповедају се код месних свештеника (који се одавно према њима односе без предубеђења) и примају Свете Тајне. А у Москви плодотворну сарадња са удружењима је успоставио игуман из Данилова манастира Јона (Зајмовски).

Православним хришћанима о  Ал-Анону (програму 12 Корака) – 1 део  Иеромонах Агапије.

Анонимна Удружења самопомоћи – Лечење од (са)зависности помоћу рада на програму 12 корака – Свештеник Евномије

Православним хришћанима о удружењу Анонимних Алкохоличара (АА)– Свештеник Евномије

У основи програма «12 корака» лежи покајање Интервју Е.Н.Проценко

Пришла сам у Ал-Анон са двадесет три године, после тога како се срушила моја нада на то да ће муж после свадбе оставити пиће. До свадбе смо се виђали шест година, и за то време нисам могла a да не заметим да он пије некако „другачије“, не као сви. „Нема везе“, -мислила сам. –„Моја љубав ће савити гору, урадићу све како би га одвикла од те пагубне навике“. И посветила сам себе спасавању мужа.

са флашом у руци

Иеромонах Агапије. Рехабилитациони центар «Анастасис», Белорусија.

Увод

Пошто је помоћ породицама и блиским алкохоличара – једно од мојих задужења, а Ал-Анон има богат опит у том правцу – одлучио сам се за припрему овог издања, и самим тим унесем и свој удео у дело распрострањивања идеја Ал-Анона.

Немам пуномоћ да наступам у име удружења. Све изолжено ниже јесте мој лични доживљај и схватање суштине рада и идеја грипа Ал-Анон.

Веома сам захвалан члановима Ал-Анона, који су ми помогли избором материјала, саветима, редакцијом текста, допунама и онима који су поделили са нама своје лични опит.

Кa свештенослужитељима и другим сарадницимa храмова често се обраћају људи, на чији живот утиче (или је раније утицао) алкохолизам блиског човека. Једно из доступних и ефективних средстава помоћи и подршке тим људима, на које може да укаже служитељ Цркве су – породичне групе Ал-Анон.

Ал-Анон – то је Удружење рођака и другова алкохоличара, који деле једно с другим свој опит, силу и наду, како би решили своје заједничке проблеме. „Ми верујемо да је алкохолизам – породична болест, и да промена односа према њој потпомаже оздрављењу“, – тврде чланови Ал-Анона.

Ал-Анон није везан с било којом сектом, вероисповедањем, политичком групом, организацијом или удружењем. Hе учествује у полемици по било којим питањима, не иступа ни за, ни против било чега, што се не односи на његове делатности.

Alcoholic Anonymous [1]Пуни назив Удружења је – Ал-Анон (Alcoholic Anonymous) Family Groups, што се на српском обично преводи као Породичне Групе (подршке) за рођаке и другове алкохоличара. Оригиналан назив је повезан са тим што се првобитно Ал-Анон састојао од жена оних који су ступали у удружење Анонимних Алкохоличара. Као одељено од АА удружење Ал-Анон се формирало у првој половини 1950-их година. На рускојезичним просторима групе Ал-Анон су се почели појављивати с краја 1980-их година. (У Србији почетком 2000-тих)

[2]По приручнику Руског савета Опслживања Ал-Анон, за 2014 год. у Руској Федерацији броје се 209 група.

[3]У Белорусији је прва група отворена у Минску почетком 1999-их година. Сагласно приручнику Минске интергрупе, у 2014-ој години на територији Белорусије дејствују 33 групе.

Те су цифре приближне: Неке групе се распадају (но не обавештавају о том), друге се откривају, но још се нису регистровале.

Три главна разлога спорог развоја удружења у нашем региону, како ја видим, су:

А) Слаба ивформисаност насељења о делатности Ал-Анона;

Б) Дубоко проникле у сазнање друштва погрешне представе о природи алкохолизма;

В) Лажни и дубоко укорењени нетачни друштвени стереотипи у односу на то како су дужне да се понашају жене и мајке оних који пију, тј. искажене представе о жртвености, трпљењу и неопходности да се држи „фасада благополучија“ („фасада благостања“).

 Алкохолизам – породична болест

Уобичајено питање ближњих алкохоличара који се обраћају за помоћ у Цркву јесте – како му помоћи да баци пиће. Но опит Удружења Ал-Анон из целог света – а са тим су сагласни и многи психолози, психотерапеути, свештенослужитељи који су изучили тај проблем – показује, да чланови породице и остали који окружују алкохоличара, имају потребу за помоћи не мање од зависника. Више од тог, због несхатања суштине болести, та лица могу да буду (несвесно, наравно) подстрекачи зависности.

 

Што више прогресира алкохолизам – то озбиљније промене настају у здравственом стању и понашању код блиских алкохоличара.

Већина породица, неисправно схватајући дуг љубави и не знајући суштину болести, често се труде да ограде зависника од непријатних последица употребе алкохола. Да би пожелео да оздрави, болесном зависнику је нужно да осети на себи све рeзултате свог понашања. Чланови породице га фактички „обезболују“ (уклањају бол). Они узмају на себе његове породичне функције, живе бригом о њему, приучавајући га самим тим на неодговорности за сопствени живот, и као разултат још више помажу развијању његове болести. Тако се ствара зачарани круг: болест – неадекватна реакција блиских – болест се појачава. И ако је главна спољашња карактеристика зависности – све већа употреба алкохола, то је главни признак болести рођака – то, да се њихово понашање све више своди на болесне реакције на употребу алкохола зависника.

Главни начин на који се то пројављује је у присилној жељи „спасавати и контролисати“ и у сужавању мисли до две основне – „где је он“ и „какав је он“. Чланови породице се могу много молити за спасење зависника, но, имајући у виду измене њиховог сопственог сазнања, сама молитва може стати просто један од начина размишљања „о њему“. Реалног поверења (вере) у Бога у њиховој молитви обично је врло мало. Жена која је дуго живела с алкохоличаром (мужем, сином), заборавља на омиљене хаљине, рецепте, серијале, шивења, на своје потребе и жеље. И, као што се живот алкохоличара врти око алкохола, тако се живот чланова његове породице врти око самог алкохоличара.

Ево уобичаjен списак средcатва које су предузимали будући чланови Ал-Анонa да би утицали на зависника од алкохола, како би га натерали да баци пиће, и који су с нама поделили свој опит:

  1. Призивали да се уразуми;
  2. Свађали се, кричали, „правили“ хистерије, изливали у лавабо флаше с алкохолом, разбијали флаше о под.
  3. Многоструко су покушавали да до његовог сазнања донесу то да је породици болно (буквално су мислили да он то не зна);

4.Претили самоубиством, разводом, као казну лишавали су их супружанске блискости;

  1. Тукли се, залевали пјаног водом;
  2. Тражили и прољевали сакривени алкохол (или премештали на друго место);
  3. Под разним изговорима и без изговора улазили у саобу да провере – дали је на месту, не пије ли, дали је жив, да би у случају нечега „одговарајуће одреаговали“;
  4. Усрдно се молили – не толико за спасење колико да се остави пића;
  5. Куповали ујутро на пакете „минералну“ ;
  6. Куповали и доносили алкохол („кад већ пије боље да пије под мојим надзором“);
  7. „Извлачили“ и приводили кући из кафана и других сличних места“;
  8. Смештали га анонимно у наркодиспанзер;
  9. Закључавали у стан;
  10. Позивали полицију но писмену изјаву или нису давали, или су је узимали назад, бојећи се административних последица, које су могле да се прикаче на породицу као „тикете“ и да доведу до материјалних трошкова;
  11. Возили их у манастир, на отчитку, на молебан, „нека баћушка с тобом поговори“;
  12. Уписивали на више школе, налазили му посао;
  13. Одводили на кодирање;
  14. Принуђивали га да се пријави у рехабилитациони центар и плаћали курс лечења ;
  15. Изгонили га из дома (да би се потом опет сажалили и примали га обратно);
  16. Сипали (тајно) у храну свету (или „изгатану од целитељнице“) воду, додавајући тетурам, хомеопатска и остала средства што „љече од олкохолизма“;
  17. Покушавали да га некако „запосле“ ремонтом дома, и другим пројектима;
  18. Мењали место боравка;
  19. Покушавали да га ограде од „друштва“;
  20. Слали његову фотографију екстрасенсу;
  21. Поклањали му за рођендан аутомобил, надајући се да „неће пити за воланом“;
  22. Лежали испред врат надајући се да преко живог човека неће да пређе, како би пошао за алкохолом;
  23. Пили заједно с њим, наговарали да пију, оне што су били поред – како би њему мање остало.

Покушавајући да „преправе“ човека како би његово понашање одговарало њиховим очекивањима, рођаци су постајали манипулатори. Њима ни на памет није падало да питају самог алкохоличара: дали је он спреман на такав трезан начин живот? Они се нису питали у себи, шта ће он осећати прама њима када види да за њих није интересантан његов унутарњи свет, и да са њим хоће да управљају – да би њима самима било добро.

Разултат такве делатности је – све шира провалија између свих чланова породице. Пошто је ситуација изашла испод контроле, а у породици доминирају негативна осећања, пошто окружење живи животом алкохоличара, који све више пропада , код чланова породице с појављује много успутних проблема. Они болују алкохолизмом алкохоличара – како другачије назвати. На први поглед то може да изгледа као нешто апстрактно, нагађање. Но постоје потпуно реалне физиолошке и бихевиоралне последице тог оболења, које су карактеристичне за већину рођака алкохличара:

  • Психосоматске болести: неуроза и несаница, ангина пекторис, мигрена, хипертонја, неплодност, онкологија;
  • Повишена раздражљивост;
  • Пренебрегавање потреба других чланова породице; ретко и оскудно изражавање љубави према њима;
  • Агресија према другим члановима породице, особито према деци (нпр. од стране матере – жене алкохоличара) које се пројављује у многим ситницама. Због тога деца осећају постојани пресинг с њене сране;
  • Често окривљивање других чланова породице у томе што они ништа не раде како би помогли зависнику (фактички, „обезболили“);
  • Развија се осећање искључивости („ако не ја, онда ко“);
  • Тотално осећање неповерења;
  • Унутарња усамљеност и пустота; осећање да „мене нико не разуме и не слуша, и не цени моју жртвеност ради свих њиих“;
  • Развија се претерана брига о деци, што смета њиховом узрастању као личности и приводи, заједно с вишеуказаним, томе да они сами израстају малоспособни за грађење здраве породице;
  • Честе депресије, очајање.

Веома је важно подробно размотрити шта у даној ситуацији преживљавају деца. Управо они више од свих страдају у породици алкохоличара. Ево како описује свој (у прошлости) однос према деци, мајка која похађа групу Ал-Анон, супруга алкохоличара (који је тренутно такођер у процесу оздрављења):

*Откривам дечији ормарић, видим тамо згужвану одећу, заједно прљаву и чисту… Одједоном ме хвата гнев, нервозним покретима избацујем све из ормара и почињем – или са злобним или саркастичним коментарима – све скупљати- сортирати-слагати. Причам детету о прљавој сусетки из општежића и поредим га с њом.

*Касним у школу-вртић-посао. Ћерка не слуша, звижди када је чешљам, лењи се  обући. Губим много снаге на уговарање, на крају се раздражујем, почињем да је одевам сама и с гневним придикама и наглим покретима навлачим на њу капу. Ћерка пада на колена, хвата главу рукама и плаче од страха. Почињем да мрзим себе.

*Поредила сам је с другом децом, пред другарицама је корила за њене лоше поступке. Притом сама се добро сећам, како је исто то радила моја мама, а ја сам се тада клела да ја тако никад нећу поступати.

*Преувеличавала сам последице обичних дечијих преступа, за сваки сам измишљала надуване приче о моралу и говорила, гооврила, говорила, док се ћерка није „откључила“ – она је стајала као стуб и посматрала безосећајним, тупим погледом.

*Дете се инати с јелом, око којег сам се веома трудила, неће да једе. Врти виљушком и пркоси. Почињем да се нервирам, хватам тањир и бацам јело у канту за смеће. Дете кричи „не! немој!“, потом плаче, осећа се кривим.

Под тим опсима могу да се потпишу и да га прошире веома многе жене које се налазе у подобном положају. Те из њих, које су православни верници, искрено се кају за своје понашање на исповести – да би се ипет изнова враћале својим, због толиких година живота с алкохоличарем, изграђеним рефлексима… И изнова укоравају себе, укрепљујућу у себи сада већ патолошки хипертрофирани осећај кривице. А то још више доводи до нервних испада – на исту ту децу.

Практично сваки дан дете-школарац (чешће то „западне“ девојчице) слуша од емоционално уморне матере прекоре на своју адресу, њој постојано покушавају даставе до знања, да је она – „ништа“. Не увек директно, обично – кроз постојану критику њених поступака; скоро све, што она ради, чак и њени успеси – добијају занижену оцену, њен унутарњи свет се игнорише од стране мајке. Као разултат развитка те деце је:

  • Хроничан осећај кривице;
  • Неспособност примати и давати љубав;
  • Убеђеност да је она недостојна дружбе и уважаења;
  • Подсвесни страх од блиских односа (шта за последицу може да доведе до тога да се уда за будућег алкохоличара, игромана, прељубника или друго подобно лице, с којима ће се уопште у свакодневном животу сачувати емоционална отуђеност и којег је лако сматрати кривим за сву свoју несрећу);
  • у браку – подсвестан страх рађати дете „у том болесном свету“, а отуда – бесплодност, спонтани побачаји, трауме при порођају;
  • Транслација свега негативног, накупљеног у детињству-младости, сада већ на свог мужа (чак ако он и не пије и уопште ако се показао као прекрасан човек) и на сопствену рођену децу…

Када породица oболева зависношћу или другим дисфункцијама, неко, (обично мати породице, супруга) више од других приноси себе на жртву, покушавајући да огради болног и породицу у целини од последица зависности (примењујући улогу мученице „МЧС“ или спасатељнице) упорно покушавајући да контролише оно што је немогуће контролисати – конзумирање алкохола (улога „КПП“ или „прогонитеља“). А потом сама страда од обратне реакције од стране зависника („мученица“), када овај „истреса“ на њој осећање сопствене неспособности. Неретко она сама провоцира насиље према себи – како прекорима, држањем лекција, тако и подстицањем насиља својим непротивљењем, не разумевајући да када човек изгуби контролу над собом, тада незаштићеност и беспомоћност пред њим само појачавају негову склоност ка насиљу, и зато само тврдо постављене границе могу да га „отрезне“.

Друга штета од непротивљења насиљу јесте да се – код „жртве“ повећава „толерантност“, тј. граница издржљивости емоционалног бола, слично томе, како се на првом стадијуму алкохолизма код човека повећава подношљивост алкохола. На почетку, рецимо, жена трпи словесне увреде (речима): „но он ме не туче; ја сам сама крива што сам га исправоцирала“. Пошто отпора није било, а разрушавање личности код алкохоличара се продужује, он почиње да чешће примењује нецензурне речи на адресу супруге и деце. Она је већ спремна и то да поднесе. Даље – почиње да на њу замахује руком, хвата нож или друге предмете да би је ударио, и тек у последњи моменат се зауставља.Сада је она и на то спремна. На крају се појављује и нова фаза – он ју је ударио. Да се то догодило у предбрачним односима или ускоро после свадбе – она би се одмах с њим растала. Но сада – деца, заједничко имање и живот, емоционална подносивост бола је порасла и она с покорношћу прихвата насиље. На то прихватање насиља могу да провоцирају и њој блиски људи, нпр. мама („такав је наш удео“, „другога ти нећеш наћи“, „то је увек тако било“) која је и сама живела у подобној атмосфери и привикла је да страда. Или неискусан свештеник („то је твој крст“, „ти се моли за њега, покривај увреде трпљењем и љубављу“). Тада, изнова не наилазећи на отпор, алкохолнозависни муж прелази  на озбиље ударце који често причињавају трауме, и захтевају лечење. Да им је неко на освит њихове везе рекао да је такво нешто могуће у њиховој породици – они би узнегодовали: „Нама то да се деси?! Ми се тако волимо! То је немогуће!..“. Но физичко насиље је постало реалност… На последњем стадијуму развића њене толерантности на бол, он јој може и децу истеривати напоље, загонити под кревет, мучити – супруга је ионако емоционално већ „замрзла“, њена је воља потпуно загушена и она напросто није способна да било шта мења. А ако се и обрати свештенику, одбацује предлог да се разведу или да га пријави милицији: „А може још горе да буде?“, „Он прети да ће се убити ако предам за развод“. Она не разуме да се нешто страшно већ десило, они су себе као личности разрушили. Њој је тешко прихватити да убиство или суицид и овако могу да се догоде: јер алкохолизам је – болест безумља.

Породична болест алкохолизма се појављује и у другим сферама живота – у општењу с друговима и другарицама, у радном колективу.

Као прво: чланови дане породице се старају да смање општење са „спољашњим светом“, да би што мање људи знало о томе шта се дешава у кући.

Као рeзултат – чак и најближе колеге на послу често не подозревају о породичној ситуацији. У мојој пракси на консултацијама је било случајева да је породица страдала од насиља, a притом је сам алкохоличар имао веома добар „имиџ“ одговорног сатрудника, комуникативног, човека који се радује животу. И многи од „спољашњих“ су га сматрали добрим мужем и оцом. „Фасада благостања“ је у нади постројена. И само „изненадна“ трагедија може да открије „завесу“ над породичном тајном.

 Као друго: привикли да одговарају не само за своје обавезе, него и за алкохоличареве, и да им је нужно све контролисати, све предвиђати, да би што максималније неутрализовали последице пића, чланови породице постају више него одговорни и на послу, могу да узму на себе и туђи део посла. Они се боје да откажу, да се покажу као „лоши“ сарадници, но унутра „кипе“ пажљиво скриване страсти, увреде, раздражење, злост (љутња) зато што „сам ја све свима дужна (дужан)“. Касније ће те задављене (потиснуте) емоције да се изливају на чланове породице и да прелазе у психосоматске болести.          Многи из чланова породице алкохоличара боје се конфликата, боје се да се заступе за своја права и социјално су незаштићени, сами „привлаче“ на себе проблеме (нпр. при тражењу посла који ће им бити по души и достојно плаћен). Њима је лако манипулирати и управљати, чиме се често и користе даваоци посла, колеге на послу, суседи… Друга крајност је – када као одоговор на неодговорност алкохоличара и неблагопријатне ситуације чалнови породице постају „силни“, „неприступачни“, и „ауторитетни руководитељи“.

Они могу да постану више него успешни бизнисмени и бизнис-леди, окружени поштовањем, завишћу и пажњом, они ће да учествују у елитним „корпорацијама“ и позиваће их у познате салоне… Но за тим спољашњим карактеристикама често се крије уплашено дете, које се боји блиских емоционалних односа, пошто они могу да им причине бол. Деца таквих родитеља могу да добију, нпр. две „црвене“ дипломе, покретани несвесном неопходношћу доказати самим себи и оцу с мамом, да су они ипак за нешто способни, да су они достојни пажње и одобрења (похвале). Само што они сами у то не верују – иначе неби имали потребе да ишта доказују.

унутрашње стање може да остане као и пре чак и да се погорша и у сличају када алкохоличар почне да оздравља – шта представља крајњу машту већине жена и матера алкохоличара. Без обзира на његову трезвост оне су већ просто неспособне за блиске, поверљиве односе. Њихове руке су се већ годинама грчевито држале за управљање свим породичним процесима, и оне се сада не могу опустити, да би дали оздравившему алкохоличару дио одговорности који му припада. Зато би се сада тако хтело „положити му све рачуне“ и чекати потпуну надокнаду причињене штете!…

Ближњи као и пре не виде у њему одраслу личност, која има свој живот, своје ганице, они би хтели да он у целини њима припада… Када упркос очекивањима, не виде његово стремљење да се понаша тако како су они цртали у својим маштама о његовој трезвости, разочарење и увреде поново овладавају њима, и, сами тога не желећи, они провоцирају конфликте, који потпуно могу стати „покретним механизмом“ за његов запој или – за развод. Нису јединични случајеви, када са супругом који је оставио пиће происходи развод.

Стање рођака се одражава и на духовни опит. Међу њима је много верујућих. Но при њиховој искреној вери ја ретко видим умеће – имати поверење у Бога. Искрено се молећи за алкохоличара, на самом делу они постају амортизери (буфери) између њега и Бога…

При свој разлици детаља – суштина је једна те иста. Живот целе породице постаје неуправљив. Душевно стање њених чланова се налази у таквом хаосу, како признају на консултацијама, да им се чини као да силазе с ума… Управо том тренутку почињу да схватају да су и они сами болесни. И да та болест остаје с њима независно од тога дали они живе или не живе с дејствујућим (активним) алкохоличаром. Психологија такво стање назива сазависност и контразависност. У Ал-Анону, избегавајући психолошке термине, говоре о породичној болести  алкохолизма[4]. Чланови Ал-Анон обако говоре о свом опиту: „Ми смо болесни исто како је болестан и алкохоличар. Болесно је наше мишљење, наша осећања, наше реакције на друге и понашање уопште. И сада, када смо постали свесни своје болести, и тога да и сами имамо потребу за помоћи, ми смо и нашли за себе програм Ал-Анон“.

Из личних историја оздрављења

Пришла сам у Ал-Анон са двадесет три године, после тога како се срушила моја нада на то да ће муж после свадбе оставити пиће. До свадбе смо се виђали шест година, и за то време нисам могла да не заметим да он пије некако „другачије“, не као сви. „Нема везе“, -мислила сам. –„Моја љубав ће савити гору, урадићу све како би га одвикла од те пагубне навике“. И посветила сам себе спасавању мужа. Чак сам молила Бога, сећам се, да да мени све његове болести (он осим алкохолизма има још и хроничну болест), „ја ћу се са тим већ лакше изборити!“ Све сам те године искала помоћ за њега. Траћила на њег сав свој новац, снагу, надахнуће. За то време су савршено пропале све моје стваралачке способности, којима ме је Господ шчедро обдарио, престала сам да пазим на себе, заборавила шта је то радост.

Стање „мени је лоше“ је престало да ме запањује, зато што је постало уобичајеним. Проживевши те године у страху, стиду, осећању кривице и постојаном очекивању нечег ужасног, схватила сам, да је помоћ већ потребна мени самој, и почела сам да је тражим. Почела сам се осећати као пијана када се муж напијао, а после запоја сам осећале симптоме мамурлука: тежина у телу, бол у мишицама. Покушаји да натерам мужа да се обрати за помоћ лекару, а такођер помагање њему својеручно, су ме толико измотали да сам се са двадесет три године осећала и изгледала као да имам на двадесет више, чеми је уосталом потврда – наша свадбена фотографија. Сада су ми близу четрдесете, а ја изгледам далеко млађе него тада на освит двадесетих.

То што ја сама силазим с ума због мужевљевог пића ме је подcтакло да обратим пажњу на појам „породична болест“. Почела сам да тражим на интернету било какву информацију која то потврђује, и… нашла сам! Скидала сам са интернета гомилу књига, прочитала их, упијала иинформације као сунђер, и на крају крајева, када ме је ситуација у кући довела дотле да више нисам желела да живим, пришла сам на групу Ал-Анон. О топлини и саосећању људи с којим сам се тамо срела могу да причам сатима, а главно што ме је приводило на групу снова и снова, било је то што су ме тамо разумели. За мене је, нпр. било веома пријатним открићем то да факт злоупотребе пића мог мужа није потврда његове нељубави према мени.

По мери тога како сам све више знала о нашој породичној болести, код мене је почело да слаби осећај стида, кривице и страха. Постепено сам се почела пребацивати са мужевих проблема на свој сопствени живот, почела сам да одређујем и решавам своје сопствене проблеме, да не мењам своје планове када је муж у запоју. Почело је да ми долази до сазнања то ко сам ја као таква на самом делу. Потом се појавила снага да прођем с наставником 12 корака, и мој живот се почео нењати у бољу стерану, без обзира на то што је муж продужавао да пије, и његов живот се стрмоглавце рушио. Ја сам себе поверила Богу, молила се и испуњавала савете и препоруке програма Ал-Анон који су се тицали како односа с алкохоличарем тако и (узгред речено, углавном) мог сопственог живота.

Гледајући на мене, муж је почео да примећује моје бедно стање и, на крају крајева, се такође обратио за помоћ. Потом смо обоје, како и препоручује програм 12 Корака у 11-ом кораку, „Стремили смо… продубити наш контакт с богом…“, и Господ нас је привео у Православну Цркву. Желим да кажем да благодарећи опиту стеченом у Ал-Анону, ја се више према религији уопште не односим како као раније. Ако сам раније залазила у Цркву да запалим свећу, да би ми се испунила жеља, а Богу се углавном жалила на моју несрећу, то ја сада већ разумем да је религија – средство поновног установљења (востановљенија) наше прекинуте везе с Богом и њено укрепљење, а у молитвама реч „дај“ све се чешће замењује речју „благодарим ти“ („хвала“).

Живот се приводи у ред. С мужем је постало лакше решавати насушна питања, и то што се још недавно чинило као трагедија или архи-компликован задатак, постало је дешавање из групе „ситнице, животни проблемчићи“. Обоје смо научили да слушамо и чујемо једно друго, да говоримо „опристи ми“, „хвала ти“. Од идеала, наравно, ми смо још веома далеко, и чинимо веома много грешака, но када се осврћем назад, на протекли дио живота, свим срцем благодарим Бога за избављење од тих мука.

Нажалост, породична болест је утицала и на нашу децу, и сада се старамо да будемо што пажљивији према њима, а такођер им причамо о томе да је у било којој тешкоћи могуће просити помоћи од Бога.

Могу да кажем да ме је управо кроз Ал-Анон Бог привео у Цркву, и то ме веома радује, зато што ме је мој животни опит (пре Ал-Анона) довео само до мистично-потрошачког схватања религије и Цркве. Штавише, сада схватам, да није било мужа алкохоличара, мени би било далеко компликованијe уопште наћи и прихватити и Бога и Цркву. Истина, има један веома важан услов: свој део посла у тим искањима дужна сам била да урадим сама, а не, прекрстивши руке, чекати када ће ме Бог од те напасти избавити.

Програм 12 Корака – то је програм простих упутстава како успоставити односe с Богом, којима се сада храни мој живот, који су у њега унели смисао. И још нешто, сада схватам да кроз измене које су происходиле у нашој породици, тешко да бих могла да прођем без подршке људи који ме разумеју и без њиховог опита, зато што су они и сами преживели нешто слично“.

Православним хришћанима о  Ал-Анону (програму 12 Корака) – 2 део  Иеромонах Агапије.

Православним хришћанима о  Ал-Анону- (програму 12 Корака) – 3 део– Терапеутски значај састанака

Анонимна Удружења самопомоћи – Лечење од (са)зависности помоћу рада на програму 12 корака – Свештеник Евномије

Православним хришћанима о удружењу Анонимних Алкохоличара (АА)– Свештеник Евномије

У основи програма «12 корака» лежи покајање Интервју Е.Н.Проценко

http://alanon.rs/

[1] Историја саздавања Ал-Анона добро је описана у филму „Када је љубави недовољно“( «Когда любви недостаточно» ) (Канда, САД, 2010).

[2] http://al-anon.ucoz.ru/

[3] Интергруппа – группа, несущая функции обслуживания групп данного региона.

[4] Тим више што је зависност – веома широко распрострањена, сусреће се и у другим дисфункционалним породицама, где нема алкохола.

Глава из књиге „На путу у Земљу Обећану – Огледи православне психотерапије“ – Марина Легостаева Вениаминовна 
православни психолог – Марина Легостаева
Да бисмо дошли до тога, на који начин ми можемо да се избавимо од гордости психотерапеутским методама, неопходно је видети на који се она начин пројављује у нашем животу, али и размотрити разлику секуларног психотерапеутског приступа од православног.
Јавна гордост, као таква, се не одобрава у друштву. Показивати своју надменост и преузношење над људима у обичној средини сматра се за нешто веома непристојно. Социјалне норме нас уче да скривамо стање гордости у њеном првозданом облику. (Ипак, ми живимо у хришћанској цивилизацији). Али, то не означава да је код нас нема. Continue reading „Психотерапеутски пријеми борбе са гордошћу“

православни психолог – Марина Легостаева
Форум – одговара правосавни психолог Марина Легостаева Вениаминовна


Катја Гост  7 децембар 2014


Здраво, поштована Марина!
Проблем који ми одавно смета да живим јесте – низак осећај личне вредности (ниска самооцена) и огромна неувереност у себе. Но, притом имам и грех гордости.
Не знам како то двоје могу заједно да се сложе, но слушала сам нешто попут тога, да је ниска самооцена – једно од начина пројављивања гордости, као и повишена самооцена.
Ја често мислим о себи као о неоствареном, низашта способном човеку. Бојим се да почињем било какво дело, да тражим посао – ја сам зараније настројена на неуспех, на пораз. Continue reading „Низак осећај личне вредности или неувереност у себе“

Аuтор  Евномиje 16 јула 2013 Блог: из Беларуси

На страницама http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=1845&pid=7214&st=0 иде дискусија, изазвана животном драмом, о разлици између истинске хришћанске жртве која произлази из истинске љубави и такозване жртве која се оцењује онима који воде дискусију, као страст која проистиче из сазависних односа.

Мене је тронула та прича и дискусија везана с њом. Како заиста разликовати где је граница између жртве у бољем смослу те речи, а где се – жртва приноси болести, и болесном сазнању, жртва која ником није потребна, осим хипертрофираном „ја“ и ђаволу? Заиста ли ја поступам из љубави жртвујући се у нечему, и нечему, или је то још једна у низу „бисера“ за моју „круну“? Беда је у томе што у последње време, одбацујући ненормалне „жртве“ и одбацијући лажно поимање „ношења крста“, „сараспињања“, ја на самом деклу одбацујем заједно и неопходност истинск жртвовати себе у бољем јеванђелском смислу те речи. Нема се жеље за било каквим крстом, подвигом. И све то ја оправдавам „ослобођењем од сазависности“. Планирам да изнесем ту тему не групи, а до тада ево ја овде.

На дани момент, могао би рећи да за мене истинске жртва – то је жртва коју изабирам ја сам, слободно, с јасним сазнањем и јасном рачуницом за себе, за своје поступке и за могуће последице, ради љубави, а не ради нечије благодарности и награда. Не ради тога да «натерам и учиним добро» и да «примирујем лупајући главе», «намећући силом жртву» тамо где ће од ње свима бити само горе. Само, шта је ту беда – што ја не могу да се сетим када је код мене била таква жртва! Свагда је било – или из самољубља (да повисим свој осећај личне вредности), или сам био принуђен околностима. Или – када ме та «жртва» скоро ништа није ни коштала, или се могла урадити лако и безбрижно. А да страдам – уопште не желим, не желим да прихватим то да у рају неме нераспетих. И схватам да још не знам како да преодолим свој егоизам и лењост. Највероватније је то опет посао за Први Корак.[1]

Ево пишем – и сам се себи дивим – како сам добар, како сам частан (искрен) сам са собом – и опет примам «награду». БР-р-р!

А може бити да треба све то из главе избити, и не размишљати о свему томе?

[1] Мисли се на Програм 12 Корака Ал-Анон

Преведено са http://www.fgump.ru/blogs/iz-belarusi/zhertva-ili-strast.html

4 фебруар 2014 – свештеник Евномије

Друг АА и Ал-Анон, свештеник из Вилковиска Александар Богдан у Минској духовној семинарији (у Жировичима) заштитио је дипломски рад посвећен опиту Цркве у помоћи зависницима од алкохола и њиховим породицама. Представљам вам, са његовим разрешењем, одломке из глава где он одговара на критике и оптужбе за сектанство АА од стране неколико свештенослужитеља.

«…Што се тиче оптужби удружења анонимних алкохоличара за сектанство, овде се можемо позвати на познатог сектолога Александра Леонидовича Дворкина, који са пуним ауторитетом изјављује да то удружење – није секта. Такођер и предавач сектологије у Минским Духовним Школама, руководитељ информационо-консултативног центра по имену преподобног Јосифа, игумана Волоцког, који се занима проблемима нетрадицоналне религиозноти, Мартинович Владимир Александрович, једнозначно изјављује да удружење Анонимни алкохоличари нису секта.

Што се уопште тиче  религиозности «АА», општеприхваћено је да се религија опредељује наличјем три признака: Учење о вишим силама; учење које регулише однос с вишим силама; организација људи која реализује практику везе са вишим силама, воплоћавајући у живот прве две тачке.

Учесници група самопомоћи заиста признају Вишу Силу, но у њих не постоји никаквог учења о конкретним вишим силама и, што је још важније, не постоји разрађена практика која је усмерена управо на остваривање везе с конкретним вишим силама. У групама «АА» се инсистира на томе да се свако моли тако како он то схвата. Црквена забрана на молитву с представницима других религија ту не дејствује, пошто се сви сабрани моле не неком, од стране «АА» наметнутом божанству, него се свако моли томе Богу у коег он лично има поверење.

Можемо се сетити примера с пророком Јоном. Када је почела бура, тада су се сви путници на броду почели молити својим боговима. Притом самом Јони није стављено у кривицу то што је пловио са незнабошцима и био међу иноверницима док су се молили. Слично је и са алкохоличарима. Сви они у групама могу да призивају своје богове, но ти из њих који знају Истинитог Бога, призиваће Њега. Ако на сабрање дође хришћанин, тада му Удружење Анонимних Алкохоличара нуди могућнст да се моли управо Господу Исусу Христу, у исто врема када ће придошли муслиман да се лично обраћа у молитви свом Богу. Групе „АА“ су нашле уникалан механизам који помаже људима да ураде први корак ка исцелењу кроз своју веру но притом се чува религиозна и културна самоиндентификација. Програм удружења не садржи никакве конфесионалне идеје.

Црква сарађује са разним организацијама, но не тражи од њих црквености. Ако би «АА» издавао себе за Цркву, тада би требало тражити од њих догматску тачност, но они се не изјашњавају као Црква. У православној Цркви нема и не може да буде ни догматских ни канонских претензија према удружењима Анонимних алкохоличара.

Ради разјашњења спорног питања обратимо се мишљењу јерараха који поседује несумљив ауторитет и лично су упознати са радом „АА“.

Свјатејши Патриарх Московски и све Русије Алексеј II: «Не следује одмах одбацивати и порицати идеје, чак и ако су оне рођене ван Православља, ако оне служе на добро људима. Опит, који је накупљен у Удружењинма «Анонимних алкохоличара» и «Анонимних наркомана», не треба да буде проигнорисан у Русији – напротив, дужан је да постане предмет пажљивог изучавања. Свеједно треба имати у виду да методике које ефективно раде за границом понекад могу да буду непријемљиве код нас. Сматрам да је  у условима Русије и других православних страна, где на десетине милиона људи вежу духовно здравље с отачком вером, потребно потрудити се напунити те програнме нашим религиозно-нравственим садржајем, складно спојити њихова медицинска и психолошка достигнућа с православном духовном основом» (Из интервјуа намеснику Даниловског манастира архимандриту Алексију Поликарпову).

Митрополит Антоније Сурожзки: «Ја сам сазнао за Удружења АА веома давно, још док сам радио као  доктор. То је било пре педесет година. Тада су се у француској тек појавиле групе које су радиле по Програму 12 корака. У енглеској су оне биле организоване још раније и постоје све до данас. Ја са њима нисам сарађивао, но имао сам сусрете са анонимнима у те моменте њиховог живота када су они тражили нешто шире, ако би могао да се тако изразим, – Бога или Цркву. Цркву као садружество (заједницу), а не само као религиозну организацију – и тада су они долазили к мени».

Владика Иларион (Алфејев), епископ Бечки и Аустријски: «Таква удружења постоје по целом свету, и од њих се може доста научити. У томе како таква удружења организују свој рад с људима који им прилазе има много интересантног и корисног.

Програм лечења урачунава комплексно оздрављење које се протеже на време целог живота. Они се старају да, колико је то могуће, устране унутрашње узроке који изазивају психолошку и физичку зависност од алкохола и наркотика.

Ради тога се проводе општа сабрања, на којима свако прича о свом животу и о томе шта га је побудило да узима наркотике или алкохол. На почетном етапу лечења то дозвољава пацијентима да се не осећају усамљени у својој беди. То социјално искуство човечанског јединства је веома важно и занима централно место у целом систему лечења.

Таква удружења, као правило, немају јарко изражену принадлежност тој или другој религиозној конфесији, но током целог курса лечења огромна пажња се даје религиозном животу.

Коначни разутат интензивног курса рехабилитације је да се свесно и добровољно не жели враћати на прошли начин живота, у нади да се никада више неће узимати наркотици н алкохол.

После окончања стационарног лечења сав будићи период живота они настављају да опште са тим људима са којима су се срели током курса, и то је још један начин како да се успе у потпуном препороду личности и контроле над хемиском зависношћу».

Као што се види, ништа негативно на адресу групе АА ауторитетни јерарси не говоре. О недопустимости формализма при оцени делатности удружења «АА» говори и игуман Петар Мешчеринов: «Као што је познато, у Цркви постоје два подхода. Први се назива «акривија» – то је строго, буквално чување канона. Други – «икономија» тј. снисходеће, пастирски однос к животу. Историјски гледано Црква је свагда, у 99% случајева користила икономиј-ски потход, и крајње ретко, у случајевима особите и крајње неопходности, се руководила акривјом.

Пред нама није просто апстрактни појам него бол, несрећа, болест, растурени животи алкохоличара и чланова њихових пороодица, највећим бројем нецрквених, често и неверујућих људи, и појављује се метод, који реално помаже. Како је дужна да дејствује Црква? Разуме се, по црквеном предању, руковедећи се речима апостола Павла: «Све испитујте, добра се држите» (1 Сол. 5,21) и исходећи из крајњег пастирског снисхођења. Нема потребе придавати догматско значење «Вишој Сили», и томе што се људи држе за руке. Нема потребе намишљати, да сабрања «замењују» Таинство исповести, него је потребно просто потрпети немоћ и несавршенство болних људи који су дошли на сабрање. И практика показује правилност тог подхода: Многи прилазе Цркви и постају православни хришћани… А акривијом се ту ништа неће постићи, тим пре што у њеној основи у даном случају не лежи разумно чување интереса Цркве, него потпуно дечији аргументи «није наше – значи, није добро», тако порађајући злобу и мракобесије у црквеном паковању».

Како се види постоје разна мишљења о томе колико тесна може да буде сарадња Цркве с „Анонимним алкохоличарима“, свеједно опит такве сарадње већ постоји. Покојни Свјатјејши Патриарх Московски и све Русије Алексеј II, благословио је да се при московским храмовима саздају (оснивају) групе узајамне помоћи подобне АА.

Такве групе дејствују не само у Москви, постоје и код нас у Белорусији на Минском приходу иконе Божије Матере «Неиспијена чаша». Ево како о томе говери настојатељ прихода свештеник Дионисиј Пјасецкиј: «Група АА при нашем храму се назива «Спаситељна Чаша». Ми не само да издајемо простор за сабрања него за сву групу и и за сваког човека посебно се врши молитва. Наши парохијани се радују сваком новом учаснику групе, састрадавају, сапреживљавају, угошћују их кифлама и чајем. Но, без обзира, црква се не меша у њихова унутарња дела, што је и предвиђено традицијама Удружења анонимних алкохоличара.

Полако у тих људи нестаје страха: када се треба прекрстити, како се поклонити пред иконама? Више од тога: како прићи свештенику и поговорити с њим? А ту, да би се дошло у просторије где се проводе састанци АА, потребно је ући у храм. На отвореним састанцима седи свештеник, могу га нешто и питати. Сви чланови групе активно се користе библиотеком и видеотеком храма.

Старамо се да испунимо духовни вакум тих људи вером Христовом. Ми не задајемо себи за циљ да од алкохоличара направимо црквене људе него само сведочимо о Христу. Само сведочимо.

Покојни свјатјејши Патријарх је нагласијо да Црква неби требала да буде затворена за сарадњу са другим организацијама, трабамо да активно усвајамо најбоље из опита рада са зависним људима, тј. један циљ се поставља – помоћи болеснима од алкохолизма и наркоманије. Но притом треба напоменути важну ствар – реч иде не о слепом копирању, но о преосмишљавању и испуњавању новим садржајем који боље одговара словенском менталитету и православној вери»

Литература

Цит. по: Проценко Е.Н. Группы анонимных алкоголиков – это духовный детский сад // Православный телефон доверия [Электронный ресурс] – 2008 – Режим доступа: http://doverie.diakonissa.ru/content/view/74/5. — Дата доступа: 6.07.2008

Православная церковь и программа „12 шагов“. Опыт Данилова монастыря  // Сайт Патриаршего Центра Духовного развития детей и молодежи [Электронный ресурс].  – Режим доступа: http://www.cdrm.ru/project/12-aa/12-aa.htm. – Дата доступа: 4.07.2008

Иона (Займовский), иером. Сладкий плод горького древа. М.: Даниловский Благовестник. [Электронный ресурс]. – Режим доступа: http://www.cdrm.ru/kerigma/social/iona/SladkyPlod.zip.html. – Дата доступа: 4.07.2008

Антоний (Блюм), митрополит. Русская Православная Церковь. Отдел по церковной благотворительности и социальному служению Московского Патриархата. [Электронный ресурс]. – Режим доступа: http://www.diaconia.ru/index.sema?a=soc_service&id=36&pid=8. – Дата доступа: 4.07.2008

Иларион (Алфеев), еп. Письма анонимных алкоголиков. [Электронный ресурс].   – Режим доступа: http://aa-spbinter.narod.ru/pisma.htm. – Дата доступа: 4.07.2008

Православная церковь и программа „12 шагов“. Опыт Данилова монастыря  // Сайт Патриаршего Центра Духовного развития детей и молодежи [Электронный ресурс].  – Режим доступа: http://www.cdrm.ru/project/12-aa/12-aa.htm. – Дата доступа: 4.07.2008

Спасительная чаша // Минский курьер. –№1460. 2008. – С. 9.

Православная церковь и программа „12 шагов“. Опыт Данилова монастыря  // Сайт Патриаршего Центра Духовного развития детей и молодежи [Электронный ресурс].  – Режим доступа: http://www.cdrm.ru/project/12-aa/12-aa.htm. – Дата доступа: 4.07.2008

Извор http://www.fgump.ru/stati/hristianstvo-i-programma-12-shagov/pravoslavnym-hristianam-ob-aa.html

Контакти група у Србији

http://aasrbija.com/

https://acasrbija.miraheze.org/wiki/Главна_страна

Аутор: свящ. Евномиј 11.2.2014, 21:53

Реч је о хришћанском поимању жртве и начину жртвености која се сусреће у сазависним односима с алкохоличаром (наркоманом итд.), или при љубавној зависности.

Многи људи,  који међу ближњима и пријатељима имају зависника од алкохола или  наркотика, сматрају да, најбољи начин да би се достигла срећа јесте да се у корист објекта, око кога се врти цео њихов живот,  жртвују они лично. Ипак, на дуже време, они установе да сва њихова снага коју су потрошили на овисника, не зауставља његову болест која чак постаје и прогресивнија, а да су они лично потпуно исцрпљени.  Тек тада они почињу да се обраћају стручњацима и схватају да такво њихово понашање уопште није врлина, већ симптом болести која има заједнички назив – сазависност, другим речима, потчињавање свог живота зависности блиског човека. У неким изворима примећује се да је зависност од алкохола (као и од осталих зависности: дроге, хране, игара…) – породична болест.

Једна од кључних речи у оздрављењу од породичне болести зависности јесте – одстрањење (удаљавање). Управо оно омогућава рођацима зависника да престану да играју у драмском позоришту, „ да се охладе“, да сагледају ситуацију са дистанце, да крену да раде на сопственим грешкама, односно, да се лично и сами отрезне. Ипак, управо ова реч се најтеже прихвата код сазависника. Често, на почетку сусрета они кажу да су ради свог ближњег – зависника спремни „на све“ . Пракса је показала да израз „на све“  значи покушати „нешто са њим учинити“. „На све“- осим на оно што је стварно потребно – одстранити се и почети да оздрављаш свог дела болести. „Ако се ја уморим,  небо ће да се сруши“ – тако може да се изрази њихово унутрашње осећање.  (На ову тему постоји изузетна предвеликопосна публикација –  http://www.matrony.ru/ya-ustanu-i-nebo-upadet/).С друге стране, понекад и свештеници неискусни у овој области такође говоре о неопходности „да носиш крст“ живота са алкохоличаром, о трпљењу  и о жртвености ради тог несрећног ближњег. О неопходности да за њега чиниш још веће подвиге молитве, великих поклона (метанија), одлазака на ходочашћа. Не призива ли нас на то и Јеванђеље?

У складу с таквим убеђењем, препорука да се одстраниш, више звучи као утицај либералне психологије пропитане „индивидуалистичким егоизмом“. С тим у вези, наводим следеће напомене :

  1. Одстранити се – не значи устранити се.  Зависника не треба да одбацимо и да га препустимо на милост и немилост судбини, већ да направимо разумну дистанцу од њега, која ће бити корисна за све чланове породице. Која ће омогућити да оделимо човек од његове болести, не дозвољавајући истој тој болести да нас саме разруши, притом да према њему сачувамо љубав и поштовање. Иначе, како је показала пракса, како време пролази љубав и поштовање исчезавају и пропадају, понекад заувек. Но, не одмах – већ након много година „жртвеног“ живота.

Колико је наша жртва била корисна,  може да се види какве је плодове донела. А ти плодови су, рецимо, од стране мајке или жене зависника, следећи:

  • Психосоматске болести;
    • Повишена раздражљивост;
    • Немарност за потребе осталих чланова породице; ретко испољавање љубави према њима;
  • Агресија на остале чланове породице, посебно на осталу децу, која се осети по многим ситницама од чега она осећају стални притисак од стране мајке[1]
  • Често окривљавање осталих чланова породице, како ништа не раде да би помогли, фактички – „анестезирали “ зависника;
  • Развој осећања искључивости ( „ако не ја, ко онда?“);
  • Тотално осећање неповерења;
    • Унутрашња усамљеност и празнина; осећање типа „мене нико не разуме и не чује, нити цени моју жртвеност(пожртвованост) ради свих њих“;
    • Развој прекомерне бриге о деци, која гуши њихов процес развоја као личности који заједно са горе наведеним плодовима, води ка томе да они сами израстају у малоспособне да изграде здраву породицу;
  • Честе депресије, очајање.

Чини се да је свима јасан одговор на питање: могу да буду такви плодови од јеванђељске жртвености? Након апсолутно не-кабинетских размишљања и осмишљавања искустава бројних сусрета са породицама зависника, управо анализа наведених плодова ме је и довела до открића духовне „подмене“(подвале).

Познато је да информацију коју добијемо споља прихватамо у светлу опита који већ имамо. И када речи Новог Завета или парохијског свештеника о жртвености доспевају у свест управо ове мајке или жене зависника – оне се преламају кроз призму мишљења, који је окупирано и заробљено болешћу сина (мужа). Другим речима, њих прихвата разум који је склон да неадекватно прихвата реалност, разум који је лишен хришћанске врлине трезвености (коју су, узгред, високо ценили свети оци- подвижници). И ово доводи до фине, често неухватљиве подмене (лажне замене) појмова. Чини се да је реч о хришћанској жртви, и споља гледано, трошење (жртвовање) свог времена, здравља и снаге да би спасили болесног зависника. Али, унутрашње устројство сазависнице је такво да сва та жртвеност само потхрањује њено сопствено „ја“. Или језиком психологије – подиже њену личну оцену сопствене вредности.

Набројаћу гране које сам истражио, а на којима се дешава ова опасна подмена:

  • Хришћанска жртва– свесна жртва. Жртва у сазависности –  то је спонтана, скоро аутоматска реакција, која се не свесно не контролише. Човек живи по изграђеним рефлексима, сасвим као што је писао Павлов («он је учинио – она одреаговала»)[2] .
  • Хришћанска жртва– слободна жртва, жртва која проистиче из слободне воље. Бити жртва у сазависности – то је стање које нам се наметнуло. Чак и када је „жртва“ некако дошла до сазнања како је њена улога лажна – њена дејства остају компулсивна***.  На пример, ако се син-алкохоличар навече не враћа кући, она сама већ не жели да га чека до три сата ујутро, али, сваки час ноге саме иду ка прозору или на улицу неби ли га угледала… Тј. човек једноставно губи контролу над својим реакцијама – све док активно не буде радила на сопственом оздрављењу.
  • Хришћанска жртва проистиче из љубави. Жртва у болести је по правилу у спрези са осећањима самосажаљења, злобе, агресије, увреде, осуђивања;  често кроз њој пробија жеља да покаже своје „достојанство“ на рачун „спасаваног“ („нека и страдам са њим, ипак га нећу одбацити – он ће без мене пропасти!“). Овде праве љубави нема ни изблиза[3]. Због тога се такои појављује болесно „ја“, поза „мученичка“ (на језику психологије – покушај подизања (храњења) своје личне вредности).
  • Христос је принео Себе на жртву за цео светсвеједно, Он сваком оставља слободуда ли ће је прихваттии, или не. Тако и хришћанска жртва за ближњег (који је образ Божији), не врши насиље над вољом човека ради кога се подноси. Жртва у сазависности тај избор не жели да призна. „Да, цео свој живот ја њему дајем, а он, нитков један… Ја желим да будем с њим!“ Ако се питање тиче зависности од дроге – „жртва“ се бори за његово отрежњење на све могуће начине не питајући да ли он то жели, нити да ли је спреман да живи трезвено; „жртва“ је убеђена да боље зна шта је том човеку потребно, него он сам. По К. Луису: „Она је од оних жена које живе за друге. То се види по томе колико су други загнани (измучени њеном бригом). Неприхваћена „љубав“ коју „жртва“ пружа, неретко прелази у мржњу и освету у односу на објекат. Принцип – „На силу неком учинити добро, наметнути некоме срећу, примирити лупајући главом једно о друго“.
  • Хришћанска жртва, чак и у случају да није прихваћена, или ако није постигла свој циљ, не уништава живот и личност онога ко ту жртву подноси. Оваква жртва је спремна да „отпусти “ и да прихвати избор човека, а да се сама не умањује. Тако је Бог прихватио отпадање од Себе Адама и Еве, исто као и оне који одбацују Његову Жртву на Голготи,  при чему је остао Пуноћа Љубави и Живота, ништа не губећи у Својој Благости. „Ја не желим да вас ичим жалостим“, при томе не губим Себе. Сазависна жртва приводи до разрушења психе, губљења себе као личности, заборављања себе као образа Божијег. У љубавној зависности „жртва“ често покушава да изврши суицид.
  • Хришћанска жртва се, на крају крајева,приноси Богу, јер и човека, ради кога се жртва врши, се сматра као образ Божији. У сазависној жртви крајњи објекат коме се жртва приноси је – наркотичка болест. Или, у случају љубавне зависности – нештоу човеку којим би се хтело овладати, но не сам човек у свој својој целовитости (пуноти) и с његовом личном слободом. Фактички, болест, или маштом створен образ човека, се претвара у идола. И том идолу се приносе на жртву – време, новац, здравље, односи с другим члановима породице (који су без своје воље увучени у дует „зависник – жртва“), радна способност, коначно,  и односи са Јединим Богом. И више од тога – пројављује се жеља (наравно, несвесна) да се и Бог укључи у сазависне улоге – спасавајући, контролишући и штитећи од штетних (са становиштва „жртве“)  поступака објекта; –  „програмирајући“ га на трезвеност или узвратну „љубав“. Може да се каже да се овде нарушава Друга Заповест синајског Закона – „Не чини себи идола…“.

Ипак, човек који носи ту „жртву“, потпуно је увучен породичном ситуацијом и не примећује шта он, у ствари, чини својом „жртвом“. Чак и када та жена види да њени дејства не само да немају позитиван ефекат, већ узрокују све нове и нове дисфункције ( типа горе наведених), она не може да схвати зашто тако происходи, јер, у својим очима она све исправно ради. Па, и свештеник је говорио, и у друштву је прихваћено да се према алкохоличару понаша управо на овакав начин – иначе, каква би она била добра мајка или жена… И док се она налази у овом координираном дисфункционалном систему, који утиче на све сфере њеног живота, „жртвеност“ ће наставити да руши породицу.

Зато, да би се та „вртешка“  зауставила, неопходна је помоћ споља. Због тога и постоје групе узајамне помоћи типа Ал-Анон (Анонимни Алкохоличари). Рад ових група је уређен тако што учесници добијају могућност да, напокон, увиде са стране шта происходи и да уз помоћ опита и подршке осталих чланова групе направе дистанцу од болести зависника – да се одстрани. А онда, захваљујући достигнутом одстрањењу, почиње обука како да се на другачији и здравији начин реагује. Сада се горе наведене пројаве њене болести постепено замењују здравијим односом према себи и према осталим члановима породице. Уместо срушеног идола, рађа се (не одмах, наравно) право поверење у Бога и спремност да се живи у складу са Његовом вољом.

[1] Ово су живи примери изнети од стране супруге алкохоличара, која се већ налази у програму оздрављења од сазависности, а који су типични за такве породице:

„*Отварам дечији ормар, видим невероватан хаос, згужвана одећа, прљав веш помешан са чистим… Одједном ме хвата бес, брзим покретом избацујем све из ормара и почињем да коментаришем, час бесно,час саркастично: „Све да се поспреми, сортира, сложи!“. Причам детету о комшиници – аљкавуши и упоређујем је са њом.

*Касним у школу, вртић, на посао… Ћеркица не слуша, када је чешљам цвили, љењо се облачи. У разговору губим много снаге, а резултат је – ја се нервирам, почињем сама да је облачим и у гневу, оштрим покретима натучем јој капу на главу. Ћерка чучне, обухвата главу рукама и од страха плаче. Ја мрзим саму себе.

*Упоређујем је са другом децом, указујем на грешке са другарицама… Уз све то и сама се добро сећам како је исто то чинила моја мама, и како сам се заклињала да се ја тако никада нећу понашати.

*Преувеличавала сам какве последице доносе обичне дечије грешке, за сваку измишљала надувану причу о моралу и причала, причала, причала.., док се год ћеркица није „откључаал“ – стајала је као неки стубић и гледала ме безосећајним очима.

* Дете се инати и неће да једе храну за чије кување сам тако много труда уложила. Врти виљушком и досађује се. Ја шизим, хватам тањир и бацам га у канту за ђубре. Дете вришти:  -„Не, немој!“,  а онда плаче, јер осећа кривицу.

*Гласно звала дете по имену када направи грешке од којих се и сам плаши. Догађало се још и да му придику држим не одлазећи од пулта, како би му добро усадила страх и осећај кривице.

*(Од мојих родитеља): догађало се да дођем из школе и на поду угледам избачене ствари из фиока мог писаћег стола. Тако ме мајка стимулисала да одржавам ред.

[2] Сликовит пример заснован на реалним ситуацијама. Већ трећи пут син доспева у станицу за трежњење. Одатле телефонирају мајци – она оставља све послове, вуче се на други крај града, узима га, плаћа казну (не гледа на то што ће, пре, да му нашкоди тиме, јер је скинула „симптоме“ болести, остављајући саму болест да напредује, и уопште, заборавивши да је тај новац био предвиђен за куповину ћерки ципела за школу које су јој веома потребне). А код куће га „откачиње“, „храни“ – а окривљује за то што се догодило све и свја. И све то „аутоматски“, свест чак није ни способна да увиди „са стране“ шта се догодило, нити да процени ова дешавања.

[3] Примери утицаја на зависника од стране ближњих:

  1. Позивају га да се уразуми;
    2. Вређају га, вичу, хистеришу, његове флаше са алкохолом разбијају о под;
    3. Више пута покушавају да до његове свести допре како је све то породици болно;
    4. Прете разводом или нечим другим;
    5. Туку га и пијаног поливају водом;
    6. Сакривени алкохол траже и проливају, дрогу бацају;
    7. Уз разне предлоге и без предлога долазе у собу да провере –  да ли је ту, пије ли, да ли је жив, како би у случају нечега „адекватно одреаговали“;
    8. Усрдно се моле – не толико за спасење, колико да остави пиће;
  2. На литре купују киселу воду и свако јутро, и не само свако јутро, постављају капаљке (пипете)*** „за кућу“;
  3. Купују и доносе алкохол, дозвољавају да се код куће припремају и конзумирају наркотичке дозе („бар је под мојом контролом“);
  4. „Довлаче“гаи доводе кући из бара и других „места“ ;
    12. Анонимно смештају у диспанзер за наркомане;
    13. Закључавају га у стану;
    14. Позивају позорника или патролу милиције;
    15. Одвозе у манастире, на отчитку, на молебан, „дај да духовник са тобом поразговара“;
  5. Обезбеђују  му посао, шаљу га на факултет;
    17. Довозе на „кодирање“***;
    18. Приморавају да посећује рехабилитационе центре и плаћају лечење;
    19. Терају га из куће (да би се онда сажалили и поново га враћали);
  6. 20. Кришом у храну сипају свету воду из храма, доносе воду од врачара, додају тетурам***;
  7. Покушавају да га „заокупирају“  реновирањем куће и другим пројектима;
    22. Мењајуместо становања (бар на неко време);
    23. Покушавају да га одвоје од „друштва“.

Списак може и да се продужи. У просеку, у појединачно узетој породици током низа година у односу на зависника примењује се кружно 10-15 наведених тачака. С времена на време, списак тачака се понавља. Не знам како коме, али мени овај списак очигледно говори не о поштовању и љубави, већ о најчистијој води манипулација и контроле, које смутно подсећају на тоталитаризам неких секти. Они просто покушавају човека „да сломе“  и да га натерају да се понаша према њиховим очекивањима, постављајући психолошке експерименте домаће производње изнад његове воље. Тако се манипулације самог зависника уклапају са узвраћеним манипулацијама и насиљем његовог окружење. И све то „у име љубави према ближњему“. То, што човек има слободу, коју чак ни Бог не нарушава – не узима се у обзир.

Превела Танкосава Дамјановић

http://dusha-orthodox.ru/forum/lofiversion/index.php/t2346.html

5 септембра 2013 – свештеник Евномије

За оне из православних хришћана, у кога постоје подозрења да идеје Ал-Анон противрече јеванђелском учењу о жртвености. Чланак је израстао из сопствених трагања, сумњи и размишљања.

Једна од „оштрих углова” који изазивају неприхватање принципа Ал-Анон од стране људи који исповедају православље јесте — неопходност да се отпусти алкохоличара, да се престане са играњем улоге „Министарства за ванредне ситуације“, да престанемо да приносимо себе на жртву његовој болести. Међутим, како са тим спојити хришћански став да треба живети за друге заборављајући на себе? Лично су ми познате ситуације када је управо ова тема изазвала недоумице  и негативну реакцију код оних људи који су по први пут дошли на Ал-Анон. То није било само формално оправдавање за неприхватање Програма. У крајњем случају, и код мене је ово питање изазвало поприличан број нимало једноставних помисли и недоумица. Раније сам већ пробао да се додитнем тог питање у блогу Жртва или страст. Међутим, било је тешко препознати у чему је ту фалш, где ја линија разделења. У томе ми је помогао један „случајни” сусрет са потенцијалним члановима и пријатељима Ал-Анон-а. Током разговора, они су се дотакли баш те теме, а код мене су се одједном пронашле речи саме од себе. После сусрета је требало дати времена тим речима да се „слегну”, а потом — и да се запишу. То сам претходне вечери и урадио. Можда их, ако ми пође за руком узимајући у обзир одзиве и коментаре, још исправим и средим. А ради удобности пишем уопштем о жртви у сазависности. Continue reading „Жртва хришћанска и жртва из болести – Хришћанство и Програм 12 корака“