Посети неки монах авву Пимена и пожали му се како није у стању да изађе на крај са сопственим помислима. Пимен га на то изведе из своје келије и они се нађоше на ветру. Рашири руке, рећи ће му старац, и задржи ветрове. На то ће монах: Не могу то учинити. Потом, уследиће Пименов одговор: Ако то не можеш, не можеш ни помисли спречити да дођу. Твоје је да им се супротставиш. Свети Оци се слажу да помисли представљају слике здружене са мислима. Свети Исихаије Презвитер сматра да су помисли сликари који на нашем разумном делу душе живопишу разнолике слике и представе, а већина њих су сећање на прошлост. Треба рећи да је најважнији узрок помисли демонска борба и да већина њих потиче од ђавола који жели да покори човеков ум. Уколико се то догоди, долази до сагрешења у мислима или на делу. Када се грех почини више пута, организам стиче навику, након чега настаје и страст. Страсти нису власништво наше душе, оне долазе споља, а ми их пуштамо у себе. Continue reading „О негативним помислима“

Митрополит Иларион, јерарх Руске Православне Цркве, Митрополит Волоколамски, викар Патријарха Московског и целе Русије, теолог, патролог, Црквени историчар, композитор и педагог. Continue reading „Став цркве према програму „12 корака“ Анонимних Удружења. Митрополит Иларион Алфејев“

У последње време с погоршањем социјално економске ситуације у свету и наглим повећањем психотраумирајућих фактора због чега је повећана потреба за психолошком и душевном помоћи, све чешће се могу чути позиви за потребним оснивањем морално-оријентисане црквене психологије и обновљења пастирског душебрижништва. Continue reading „О неким аспектима душебрижништва и православног психолошког консултовања при парохијама“

Screen-Shot-2013-01-07-at-11.29.44-PM-700x400.pngИз књиге Марине Легостаеве „Огледи из православне психотерапије“

Један 36-годишњак је затражио помоћ у вези са такозваним паничним нападима. Физички је изгледао прилично добро, добро обучен, дошао је са скупим аутомобилом. Ово је било његов први одлазак код психолога. До сада је покушао да изађе на крај са својим симптомима помоћу акупунктуре, масажа и лекова. Све то није давало резултата.
Било је потребно неколико сусрета па да Николај почне да говори о себи отворено и са поверењем. Continue reading „Стање неконтролисаног страха, панике“

Др Горан Голубовић

       У својој хабилитационој дисертацији (Голубовић Г. З., 2010) покушао сам да укрстим теолошко и психолошко промишљање људске природе и личности, чинећи то, да будем искрен – подстакнут незадовољством објашњењима која ми је, у моме досадашњем образовању, пружила академска психологија. Две су ме ствари мучиле: да ли је човек заиста толико базично лош и немоћан пред монструмом у својој подсвести (каквим га представља психоанализа) или је, напротив – у својој основи добар и племенит са, готово, неограниченим потенцијалом даљег духовног раста и саморазвоја, што тврди хуманистичка психологија. Прва ставка имплицира антрополошки песимизам, друга оптимизам. Као и већина других, у својој младости сам био и сам хуманистички настројен. Прихвативши хришћанство као суштинску одредницу свога бића постао сам, дакле, хришћански хуманиста. Сада знам да сам, уствари, био својеврсни неопелагијанац. Из тог разлога никако ми није пријао калвинистички поглед на људску природу, са којим сам имао прилике да се као студент сусретнем, зато што ми се чинило да ово богословље приказује човека тако беспомоћним, малим, сићушним и, у неку руку, безначајним наспрам Господа. Са даљим животним искуством, почео сам да се све више и више изненађујем чињеницом колико људи могу бити зли, када се то од њих најмање очекује, а још болније је било сазнање – колико ја сам могу бити зао, у тренуцима када ни најмање не сумњам у своју “доброту”. Читајући Исповести блаженог Августина (Августин А., 1987) схватио сам да његова прича о животу пре обраћења, итекако може бити прича свакога од нас. Уверио сам се, врло брзо, да моја дотадашња убеђења увек не одговарају стварности. Схватио сам да увек немам снаге и воље да се самореализујем онако како бих можда хтео, да су лични успех и самоафирмација често узрочно повезани са неуспехом и патњом другог – ближњег, да се људи, мимо свих мојих очекивања, тако често понашају зверски једни према другима, а дешавало се и још много тога другог што је поруке строгог калвинизма извлачило из мрака сећања и актуелизовало их, упркос мом базично антрополошко-оптимистичком ставу. Па ипак сам се, с времена на време, и даље изненађивао добротом, племенитошћу и снагом духа многих особа, које су, овако или онако, дотакле моју “линију живота”. Continue reading „Треба ли нам Православна психотерапија?“

Свети Нил Сорски

Ко је гледао филм ,,Хадерсфилд“ није могао да не запази да се у њему помиње књига ,,Предање о духовном животу“ руског светитеља Нила Сорског. На почетку филма, Иван (чији лик тумачи Небојша Глоговац) долази у стан најбољег пријатеља Раше (чији лик тумачи Горан Шушљик) и доноси му поменуту књигу, а потом му набраја које су то грешне помисли које претходе гресима и какав је механизам којим их Нечастиви убацује човеку у свест. Без намере да анализирам овај вишеслојан, тежак за гледање, па ипак изузетно поучан филм, урађен по истоименој представи за коју је драмски текст написао наш даровити писац Угљеша Шајтинац, желео бих да са вама поделим неколико својих утисака кроз упоредну анализу главних ликова Ивана и Раше. Continue reading „Свети Нил Сорски и преображај личности“

Свети Григорије Палама пишући о страстима између осталог наводи да се детородни природни нагон запажа већ код одојчади. Наш познати дечији психијатар Светомир Бојанин додаје да с обзиром да то припада нашој природи, не подлеже осуди јер је створено добрим Богом, да бисмо ми кроз Њега добрим делима живели. Отуда то нису знаци оболелости душе: они то постају тек код оних који их злоупотребљавају. Нагони у човеку су израз његове примарне потребе за животом. Свети Григорије Нисијски тврди да се ,,у полним удовима чува бесмртност људског рода“, јер ,,сви други делови тела врше разнолике улоге и одржавају живот уколико се њима остварује чулна и делатна моћ“ док ,,полни удови воде бригу о будућности“. Због тога је ,,посао смрти безуспешан.“ Continue reading „У загрљају демона блуда“

У вези којих питања би требало да се човек саветује са духовником, а где мора да донесе одлуку сам? У чему је разлика између савета и благослова? Шта може духовник, а шта он не може? Какве су последице пастирских грешки? О овоме смо питали психолога Олгу Красникову, руководитељку психолошког центра «Сабеседник», и уједно помоћницу ректора Института хришћанске психологије.

Пре него што наведем разлику између повиновања, подчињавања и послушања, ја бих хтела да прочитам невелики одељак из часописа 114. заседања Свештеног Синода Руске Православне Цркве од 29. децембра 1998. г.

Овај документ је био прихваћен на заседању Светог Синода под председатељством Свјатјејшег Патријарха Алексија II, и овде се врло јасно наводе они случајеви, када пастири злоупотребљавају поверену им од Бога власт „везивања и дрешења“. Зато би, како ми се чини, овај документ требало да буде познат свим православним људима, јер многи из незнања могу запасти у описане овде ситуације, а ово може довести до жалосних последица. И ја као хришћански психолог се често суочавам са овим. Continue reading „Послушање духовнику: где је граница?“

Госту у студију је руководилац центра кризисне психологије при патријаршији, Храм Васкрсења Христова, Михаил Хасмински.

Здраво Михаиле. Ви сте православни психолог, заборавила сам да кажем, а то је веома важно, и у вези тога би хтела да поразговорамо о опраштању. До недеље опраштања је остало свега неколико дана. Ми се према томе увек веома формално односимо и припремамо. Већина нас у свом срцу говори да је потребно свима опростити, помирити се са собом и ближњима, али постоје ствари које као да хоћеш опростити, речи изговараш, тражиш опроштај, али свеједно схваташ да то не радиш искрено, не можеш да се ослободиш од тих емоција. Или можда нема потребе ослобађати их се? Можда је довољно рећи другом опрости, и продужити даље? Continue reading „О праштању – психолог Михаил Хасмински“

Аутор: Стојковић Филип

Последње две деценије у хришћанском свету психолози и теолози заједно настоје да помогну хришћанима у решавању свакодневних животних проблема. Вековима теологија настоји да проповедајући хришћанску истину свет учини бољим местом за живот тако што даје смисао човековом живљењу. Психологија као ,,наука о души“ у разним видовима постоји још из античких времена као саставни део философије. Током 18. и 19. века она постаје самостална дисциплина која се бави психичким (душевним) животом са циљем да сазна и проникне у биће човека како би дала евентуална решења егзистенцијалних проблема.

Током двадесетог века развили су се бројни психотерапијски правци почевши од психоанализе. Данас је терапијских праваца прегрш (трансакциона анализа, О.Л.И. психодинамски интегрални метод, гешталт, психодрама, РЕБТ, КБТ итд.). У почетку, психоаналитичари Фројдове школе, укључујући и њега самог, религију нису сматрали себи блиском, бар не у смислу да су је сматрали делом свог рада. Ипак, К.Г. Јунг није баш тако мислио. Хришћанске Цркве тог времена су се пропорционално одаљавању психологије од религије удаљавале од психологије.  Иако је у тадашнјој ,,науци о души“ заиста постојао извесни отклон од религије, то није било правило, што нам Јунгов став потврђује. Continue reading „Православно (психолошко) саветовање“