Screen-Shot-2013-01-07-at-11.29.44-PM-700x400.pngИз књиге Марине Легостаеве „Огледи из православне психотерапије“

Један 36-годишњак је затражио помоћ у вези са такозваним паничним нападима. Физички је изгледао прилично добро, добро обучен, дошао је са скупим аутомобилом. Ово је било његов први одлазак код психолога. До сада је покушао да изађе на крај са својим симптомима помоћу акупунктуре, масажа и лекова. Све то није давало резултата.
Било је потребно неколико сусрета па да Николај почне да говори о себи отворено и са поверењем. Continue reading „Стање неконтролисаног страха, панике“

Др Горан Голубовић

       У својој хабилитационој дисертацији (Голубовић Г. З., 2010) покушао сам да укрстим теолошко и психолошко промишљање људске природе и личности, чинећи то, да будем искрен – подстакнут незадовољством објашњењима која ми је, у моме досадашњем образовању, пружила академска психологија. Две су ме ствари мучиле: да ли је човек заиста толико базично лош и немоћан пред монструмом у својој подсвести (каквим га представља психоанализа) или је, напротив – у својој основи добар и племенит са, готово, неограниченим потенцијалом даљег духовног раста и саморазвоја, што тврди хуманистичка психологија. Прва ставка имплицира антрополошки песимизам, друга оптимизам. Као и већина других, у својој младости сам био и сам хуманистички настројен. Прихвативши хришћанство као суштинску одредницу свога бића постао сам, дакле, хришћански хуманиста. Сада знам да сам, уствари, био својеврсни неопелагијанац. Из тог разлога никако ми није пријао калвинистички поглед на људску природу, са којим сам имао прилике да се као студент сусретнем, зато што ми се чинило да ово богословље приказује човека тако беспомоћним, малим, сићушним и, у неку руку, безначајним наспрам Господа. Са даљим животним искуством, почео сам да се све више и више изненађујем чињеницом колико људи могу бити зли, када се то од њих најмање очекује, а још болније је било сазнање – колико ја сам могу бити зао, у тренуцима када ни најмање не сумњам у своју “доброту”. Читајући Исповести блаженог Августина (Августин А., 1987) схватио сам да његова прича о животу пре обраћења, итекако може бити прича свакога од нас. Уверио сам се, врло брзо, да моја дотадашња убеђења увек не одговарају стварности. Схватио сам да увек немам снаге и воље да се самореализујем онако како бих можда хтео, да су лични успех и самоафирмација често узрочно повезани са неуспехом и патњом другог – ближњег, да се људи, мимо свих мојих очекивања, тако често понашају зверски једни према другима, а дешавало се и још много тога другог што је поруке строгог калвинизма извлачило из мрака сећања и актуелизовало их, упркос мом базично антрополошко-оптимистичком ставу. Па ипак сам се, с времена на време, и даље изненађивао добротом, племенитошћу и снагом духа многих особа, које су, овако или онако, дотакле моју “линију живота”. Continue reading „Треба ли нам Православна психотерапија?“

Свети Нил Сорски

Ко је гледао филм ,,Хадерсфилд“ није могао да не запази да се у њему помиње књига ,,Предање о духовном животу“ руског светитеља Нила Сорског. На почетку филма, Иван (чији лик тумачи Небојша Глоговац) долази у стан најбољег пријатеља Раше (чији лик тумачи Горан Шушљик) и доноси му поменуту књигу, а потом му набраја које су то грешне помисли које претходе гресима и какав је механизам којим их Нечастиви убацује човеку у свест. Без намере да анализирам овај вишеслојан, тежак за гледање, па ипак изузетно поучан филм, урађен по истоименој представи за коју је драмски текст написао наш даровити писац Угљеша Шајтинац, желео бих да са вама поделим неколико својих утисака кроз упоредну анализу главних ликова Ивана и Раше. Continue reading „Свети Нил Сорски и преображај личности“

Свети Григорије Палама пишући о страстима између осталог наводи да се детородни природни нагон запажа већ код одојчади. Наш познати дечији психијатар Светомир Бојанин додаје да с обзиром да то припада нашој природи, не подлеже осуди јер је створено добрим Богом, да бисмо ми кроз Њега добрим делима живели. Отуда то нису знаци оболелости душе: они то постају тек код оних који их злоупотребљавају. Нагони у човеку су израз његове примарне потребе за животом. Свети Григорије Нисијски тврди да се ,,у полним удовима чува бесмртност људског рода“, јер ,,сви други делови тела врше разнолике улоге и одржавају живот уколико се њима остварује чулна и делатна моћ“ док ,,полни удови воде бригу о будућности“. Због тога је ,,посао смрти безуспешан.“ Continue reading „У загрљају демона блуда“

У вези којих питања би требало да се човек саветује са духовником, а где мора да донесе одлуку сам? У чему је разлика између савета и благослова? Шта може духовник, а шта он не може? Какве су последице пастирских грешки? О овоме смо питали психолога Олгу Красникову, руководитељку психолошког центра «Сабеседник», и уједно помоћницу ректора Института хришћанске психологије.

Пре него што наведем разлику између повиновања, подчињавања и послушања, ја бих хтела да прочитам невелики одељак из часописа 114. заседања Свештеног Синода Руске Православне Цркве од 29. децембра 1998. г.

Овај документ је био прихваћен на заседању Светог Синода под председатељством Свјатјејшег Патријарха Алексија II, и овде се врло јасно наводе они случајеви, када пастири злоупотребљавају поверену им од Бога власт „везивања и дрешења“. Зато би, како ми се чини, овај документ требало да буде познат свим православним људима, јер многи из незнања могу запасти у описане овде ситуације, а ово може довести до жалосних последица. И ја као хришћански психолог се често суочавам са овим. Continue reading „Послушање духовнику: где је граница?“

Госту у студију је руководилац центра кризисне психологије при патријаршији, Храм Васкрсења Христова, Михаил Хасмински.

Здраво Михаиле. Ви сте православни психолог, заборавила сам да кажем, а то је веома важно, и у вези тога би хтела да поразговорамо о опраштању. До недеље опраштања је остало свега неколико дана. Ми се према томе увек веома формално односимо и припремамо. Већина нас у свом срцу говори да је потребно свима опростити, помирити се са собом и ближњима, али постоје ствари које као да хоћеш опростити, речи изговараш, тражиш опроштај, али свеједно схваташ да то не радиш искрено, не можеш да се ослободиш од тих емоција. Или можда нема потребе ослобађати их се? Можда је довољно рећи другом опрости, и продужити даље? Continue reading „О праштању – психолог Михаил Хасмински“

Аутор: Стојковић Филип

Последње две деценије у хришћанском свету психолози и теолози заједно настоје да помогну хришћанима у решавању свакодневних животних проблема. Вековима теологија настоји да проповедајући хришћанску истину свет учини бољим местом за живот тако што даје смисао човековом живљењу. Психологија као ,,наука о души“ у разним видовима постоји још из античких времена као саставни део философије. Током 18. и 19. века она постаје самостална дисциплина која се бави психичким (душевним) животом са циљем да сазна и проникне у биће човека како би дала евентуална решења егзистенцијалних проблема.

Током двадесетог века развили су се бројни психотерапијски правци почевши од психоанализе. Данас је терапијских праваца прегрш (трансакциона анализа, О.Л.И. психодинамски интегрални метод, гешталт, психодрама, РЕБТ, КБТ итд.). У почетку, психоаналитичари Фројдове школе, укључујући и њега самог, религију нису сматрали себи блиском, бар не у смислу да су је сматрали делом свог рада. Ипак, К.Г. Јунг није баш тако мислио. Хришћанске Цркве тог времена су се пропорционално одаљавању психологије од религије удаљавале од психологије.  Иако је у тадашнјој ,,науци о души“ заиста постојао извесни отклон од религије, то није било правило, што нам Јунгов став потврђује. Continue reading „Православно (психолошко) саветовање“

Аутор: Стојковић Филип

Апсолутни императив човековог постојања изражен је овим речима. Чине се једноставним, лаким за раумевање. Волети себе се подразумева, волети ближњег такође, волети другог као себе самог је нешто што се чини чудним, можда и немогућим, за хришћане ипак обавезним. Шта ако се у пракси показује да се љубав према себи баш и не подразумева? Да ли баш сви волимо себе и на који начин, да ли љубав према себи условљавамо? Да ли је љубав према другоме могућа без љубави према себи?

Без самољубави остварење горе поменуте заповести није могуће, то је сасвим јасно. Волети себе значи прихватати себе безрезервно, не условљавати љубав према себи испуњавањем моралних начела, задовољавањем друштвених норми, константном самокритиком, или упоређивањем са другим ауторитарним принципом. Волети себе значи прихватити себе као несавршено биће, биће које се уједно може понашати и паметно и глупо, зло и добро, радно и лењо, саосећајно и сурово, биће које уједно може, због свог понашања, изгледати као анђео и ђаво. Волети себе значи волети своје биће само зато што постоји, не зато што постоји на овај или онај начин. Не поистовећивати своје понашање са сопственим бићем, јер није човек тако мален и тако лако одредив спрам свог понашања. Continue reading „Воли ближњег свог као себе самог“

Аутор: православни психолог Виктор Вицановић

 

Уводна реч. Тражење и дефинисање места и улоге православног психолога у психотерапијском и саветодавном раду захтева повлачење паралеле са радом секуларног психолога (овај термин означава психолога који у свом раду не узима у обзир религијски аспект у решавању проблема, као и у приступу личности клијента у целини). Понуђена паралела не претендује да буде једина, комплетна и апсолутно тачна. Она је само полазна основа за одређење методологије и делокруга рада православног психолога.

Упоређивање рада секуларног и православног психолога нема за циљ да оспори, омаловажи или дезавуише деловање секуларних психолога, него да означи њихове различите домене и разлике у научном приступу. На тај начин желимо да укажемо да православна психологија има своје подручје рада, да изграђује своју специфичну методологију, односно да проналази своје место „под (научним) сунцем“.

Continue reading „Православни психолог – секуларни психолог. Која је разлика?“

Аутор: православни психолог Виктор Вицановић

 

Уводна реч. Када је реч о духовнику или, тачније, о духовном руковођењу, заступамо полазиште да је оно нераскидиви део духовне вертикале или, прецизније, духовног хијерархијског принципа. Као што на Небу постоје девет ангелских чинова у хијерархијском поретку, тако и на земљи постоји небоземна духовна вертикала у којој је духовник важна, ако не и најважнија карика. Он је тај који саборно и предањско учење Цркве треба да пренесе вернику ради његовог духовног узрастања и спасења. То је  његова одговорност.

Релативизовање или довођење у питање духовног руковођења, из различитих, чак на први поглед оправданих разлога (изостанак квалитетних духовника), потенцијално је опасно јер нарушава духовну вертикалу и духовни хијерархијски принцип.

Ко је духовник? За кога се то може рећи? Постоји ли дефиниција духовника? Терминолошки духовник може да се креће у распону од опитног старца са изобиљем духовних дарова (дубоко и истинско смирење, прозорљивост, духовно сагледавање стања срца…), преко опитног и искусног али без духовних дарова, до свештеника који на исповести обави површан и рутински разговор од два минута са верником кога не познаје или једва познаје. Да ли се за последњег може рећи да је духовник? Сматрамо да духовник може бити само оно свештено или монашко лице  које на себе преузима одговорност духовног руковођења у целини, који утире пут ка спасењу, познавајући верника кроз продубљени лични однос са њим и сходно томе има право и обавезу да одреди на који начин  верник треба да партиципира у светотајинском животу. Православни психолог у томе може и треба да буде само сарадник, а не замена за духовника.

Continue reading „Православни духовник – православни психолог. Која је разлика?“