Средином априла текуће године донет је Закон о забрани физичког кажњавања деце. Тумачи и бранитељи овог закона објашњавају да он нема репресивни карактер, у смислу кажњавања родитеља или одузимања деце, већ да се ради о томе да родитељи који примењују овакав вид васпитања треба да прођу, у центрима за социјални рад, едукацију за примену ненасилних облика васпитања.

Један од најважнијих разлога због чега је донет овај закон заснива се на психолошкој аргументацији да физичко кажњавање у раном узрасту ствара агресивне моделе понашања код  деце, која она затим преносе и испољавају у свом социјалном окружењу (вртић, школа). У том контексту, овај закон, генерално, треба да утиче на смањење насиља код младих, као и у друштву у целини.

Наводе се такође и неки други разлози. На пример, да физичко кажњавње утиче на формирање негативаног односа деце према родитељима, односно да овакав облик васпитања доводи до фрустрираности детета, што може да утиче на његов укупан психолошки статус и нормално функционисање.

Са друге стране, критичари овог закона имају своје аргументе. Први, можда најслабији, јесте аргумент политичке природе, по коме је овај закон наметнут „одозго“, у пакету свих осталих закона које држава Србија мора да усвоји како би, можда, једног дана, постала чланица Европске уније. Дакле, овај закон није донет „изнутра“ као разултат препознате и дефинисане унутрашње потребе српског друштва у решавању проблема васпитања деце, него има, пре свега, политички карактер у законодавном приближавању Европској унији.

Други аргумент је, чини се, нешто јачи. Увид и доказивање да се у породици примењује физичко кажњавање за многе има орвеловски призвук. Постављају се различита питања: Одакле држави право да се меша у породичне односе? Да ли се тиме нарушава приватност породичног живота? Због чега држава мисли да има већа права и одговорност у васпитавању деце од самих родитеља?

Трећи аргумент је усмерен на формулацију да је свако физичко кажњавање деце забрањено. То значи да се искључује могућност да у васпитавању деце родитељи могу, ретко или понекад, користити и најблажи облик физичког кажњавања. Да се ова забрана односи на перманентно, систематско и грубо (брутално) физичко кажњавање, вероватно је да би за већину људи она била прихватљива и оправдана. Међутим, њена једнострана и искључива формулација указује на једну другу крајност, а свака крајност је потенцијални извор проблема.

То нас доводи до четвртог аргумента који из угла православне психологије има посебну тежину. Искључивост у забрани сваког облика физичког кажњавања може имати за последицу то да дете неће успети да формира ни елементарни вид страха као корективног механизма у свом мишљењу и понашању. Верницима три монотеистичке религија добро је позната реченица из Старог Завета: „Почетак мудрости је страх Божији“. Мудар човек има страх у себи да не учини нешто погрешно. То није ни животињски ни неуротични страх, већ опомињући страх да се не учини нешто супротно закону Божијем или моралном закону друштва. До тог страха долази се правовременом, одмереном и образложеном казном, укључујући и физичку казну.

Инсистирање заговорника овог закона да се примењује само модел васпитања који се заснива на објашњавању, награђивању или вербалном укору као највећој казни, неће постићи онај тренутни и дубински, помало драматични и болни ефекат физичке казне, односно, онај ефекат који доприноси трајном и дубинском изграђивању васпитног страха као корективног механизма.

Православни духовници, попут св. Пајсија Светогорца или оца Тадеја, нису имали негативно мишљење о физичком кажњавању деце. Отац Тадеј је дозвољавао да се деца у извесним ситуацијама благо физички казне али, то је посебно наглашавао, увек из љубави и са објашњењем, због чега се кажњава. Дакле, у породицама где има љубави и поштовања, где постоји здрава породична атмосфера, повремено и благо физичко кажњавање не може довести до проблема у васпитавању деце.

Провуцимо све претходно речено кроз филтер једне реалне животне ситуације. Ако дете, узраста између 3 и 4 године, стално покушава да се попне на отворени прозор и погледа доле, да види шта се дешава, у стану на седмом спрату. Да ли ће родитељи тог детета, заговорници ненасилног васпитања, и даље покушавати да му објасне, зашто то није добро или ће предузети неке друге мере?

Психолог Виктор Вицановић

Православна психологија је релативно нов појам који се прво јавља у Русији крајем 80-тих година прошлог вијека када се уочава потреба за савјетодавним радом вјерујућих психолога при парохијама широм Русије.

На нашим просторима ова дисциплина, која представља креативну синтезу психологије као науке и православља, почиње са дјеловањем у претходних неколико година.

О значају православне психологије како у теорији тако и у пракси разговарали смо са господином Виктором Вицановићем, православним психологом из Београда.

Укључење из Београда: Православни психолог Виктор Вицановић

Др Миша Љурковић, директор института за европске студије говорио је у емисији „Интервју“ – продукције Балкан инфо.

Док шетамо улицом, све чешће можемо видети људе који гледају ка земљи, не зато што су лошег расположења, већ зато што гледају у екране мобилних телефона. Научници упозоравају да такав положај може довести до озбиљних оштећења на кичми и врату. У једном скорашњем тексту у дневном листу ,,Политика“, новинар Александар Апостоловски је говорећи о томе, између осталог, шаљиво устврдио: ,,Мој покушај да живим животом наших предака, било је то пре четврт века, претворио се у бајку. Коначно сам уздигнуте главе прошетао куче.“

Continue reading „Мобилни телефони и ми“

Депресија је најчешћи ментални поремећај у општој популацији. Представља озбиљно обољење чије су главне одлике утученост, потиштеност, клонулост психичке енергије. Истраживања спроведена у нашој земљи показују да је депресија најчешће непрепозната, а самим тим и нелечива што има високу социјалну и економску цену. Чак 2/3 свих самоубистава извршавају депресивне особе. У међународној класификацији болести сврстава се у поремећаје расположења. Психијатри разликују неколико врста: рекурентни депресивни поремећај, дистимија, субсиндромска депресија, тешка депресивна епизода са психотичним симптомима, сезонска депресија… Continue reading „Високо функционална депресија“

journaling_00Приликом индивидуалне и групне психотерапије често говоримо о томе да је корисно водити дневник, због чега се често поставља и питање: а у чему се конкретно састоји та корист? Како се то ради? Одакле треба почети?

Најпре треба да одредим за себе, какав је мој циљ? Зашто желим да почнем водити дневник?

Од тога ће зависити и форма вођења дневника. Намера да се прихватимо неког посла зависи од тога какве очекујемо резултате. Често особа почиње да прави белешке интуитивно, схватајући чињеницу да, ако своје мисли и осећања уобличимо у речи, боље ћемо их схватити. Наш унутрашњи живот на тај начин се структурише, добија јасније обрисе. Continue reading „Вођење дневника као начин самопознања и структурисања свести о себи“

,,Пазите да не презрете једнога од ових малих„(Мт. 18, 10)

Колико је тешко добро васпитати децу јасно је сваком родитељу. Као православни хришћани знамо да смо одговорни за њихове душе стога их морамо брижно и стрпљиво неговати како бисмо их усавршили и што мање оптеретили својим грешкама и гресима. Када је Душко Радовић у шали изјавио: ,,Дајте ми добро дете па ћете видети какав сам ја отац“ вероватно је желео да нам каже да без нашег труда, без рада на себи, без времена које смо дужни да посветимо својој деци, без несебичне љубави не можемо очекивати да ће нам дете бити васпитано онако како смо замислили. Пошто још увек нисам родитељ, нисам сигуран колико сам позван да о овој теми пишем. Ипак, посматрајући понашања родитеља и деце, разговарајући са њима и читајући литературу која се тиче васпитања приметио сам да постоје грешке које савремени родитељи праве и којима треба посветити пар речи. Текст ће само загребати површину теме која је изузетно широка и компликована. Continue reading „Укратко о васпитању“

Др. Биљана Петровић

Многа истраживања потврђују претпоставку да је већина болести савременог човека психосоматска, што значи да су у основи узроци настанка болести првенствено психолошки.

Да би било шта променили на боље, било би добро знати, пре свега, тачно, шта то психичко здравље подразумева.

Психичко здравље значи, у основи, развијену људску способност за љубав и рад. То је говорио још Сигмунд Фројд, а  многи следбеници и каснији психоаналитичари су разрађивали, обогаћивали и објашњавали. У Оли методи, чији је аутор Небојша Јовановић, психичко здравље подразумева да је човек развио своје базичне способности за љубав и рад. Оне су сложене способности, могли би рећи да их има осам: Continue reading „Одакле почети?“